Погледи, Слобода, 10-11. 6. 2024, Милослав Самарџић: Косовски четници

Мајор Жика Марковић, командант 2. косовског корпуса (четврти слева) и капетан Буда Добрић (трећи слева), командант Косовско-Колашинске бригаде, са групом својих људи Фото: Погледи, Милосав Самарџић

Српски отпор на Космету организован је с пролећа 1941. године, у Ибарском Колашину. Први официр послат са Равне Горе у Ибарски Колашин био је капетан Будимир Добрић. Крајем 1942, Врховна команда шаље капетана Живојина Жику Марковића, који оснива 2. косовски корпус, са штабом у Локвицама, на Копаонику. Истовремено је на источним рубовима Космета основан 1. косовски корпус, под командом мајора Благоте Блаже Брајовића

Према процени званичне статистике, уочи Другог светског рата на Косову је живело око 600.000 становника, од којих су 60 посто били Албанци. Међутим, постоји сумња у ову процену, јер попис 1941. није рађен, а у претходној декади настављен је тренд повећања српског становништва, започет с ослобађењем Косова 1912. године. Држава је систематски насељавала Србе на Косово, у Банат и друге области у којима су Срби раније, током разних окупација, изгубили већину. Изгледа да је број Срба на Косову уочи Другог светског рата увелико премашио 50 посто, а да су комунисти после рата фалсификовали бројеве, као што је то на пример писао Драган Крстић у својим тајним дневницима из 1970-тих, касније објављеним под насловом ”Психолошке белешке”.

После Априлског рата 1941. године, већи део Косова и Метохије окупирали су Италијани, а мањи Немци и Бугари. Италијанска окупациона зона припојена је Албанији, која се налазила под протекторатом Рима још од 1938. године. Немци су за себе задржали Косовскомитровачки, Лапски (Подујевски) и Вучитрнски срез. Децембра 1941. године немачка окупациона зона припојена је тзв. Недићевој Србији, као нови округ – Косовско-митровачки. Бугари су окупирали делове Гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сирнићку жупу.

Талас албанских злочина на Косову и Метохији покренут је првих дана окупације. До краја рата живот је изгубило око 10.000 Срба.

Српски отпор на Космету организован је с пролећа 1941. године, у Ибарском Колашину, области састављеној од српских села, која су представљала прву станицу за избеглице са југа.

„Првих дана нисмо припадали никаквој организацији, већ смо се окупљали са намером само да се бранимо од Шиптара“, пише Младен Максимовић, савременик, о догађајима из маја 1941. године. Најпре је основан Колашински одред, под командом поручника Тодора Добрића, коме су Албанци претходно убили сина и братанца. Организација је побољшана када је, непосредно потом, војвода Коста Пећанац послао жандармеријског водника Светислава Миленковића – војводу Дукађинског. Основана су још три одреда: Дукађински, под командом Ралета Вулића, Дренички, којим је командовао Голуб Томашевић, као и Пилатовачки, на челу са поручником Давидом Поповићем – војводом Пилатовачким (Поповић је касније стао под команду мајора Драгутина Кесеровића; погинуо је у борби против Немаца у Блажеву, 3. децембра 1942).

Слободну српску територију у Ибарском Колашину октобра 1941. нападају муслимани са севера и Албанци са југа, уз подршку немачке и италијанске артиљерије. „Села су у пламену који се до неба диже. Тама од дима, од запаљених кућа, као најгушћа магла притисла цео Колашин. На све стране чују се јауци. Убијају и пале Шиптари као највећи дивљаци и звери. Ми смо заузели други положај, фронт, да би задржали те дивљачке хорде док се наш народ извуче и пребаци преко Ибра“, пише Максимовић.

Припадници 2. косовског корпуса 1942. године. Трећи сдесна, потпоручник Светислав Миленковић из Сувог Грла код Истока (погинуо од комуниста у Јанковој клисури 1942), са својим штабом. Први сдесна је Кода из Дрена у Ибарском Колашину, други Голуб Томашевић из Сувог Грла. Трећи слева Кија Пумпуровић из Синаје код Истока Фото: Погледи, Милосав Самарџић

Албанци су потучени на Ибру, док су бројни збегови упућивани на планину Рогозну. На северном делу фронта, муслимани су задржани испред Рашке, а потом сабијени у Нови Пазар. Четничку опсаду Пазара зауставили су немачки тенкови. Пре зиме настаје затишје, а Ибарски Колашин остаје под српском контролом.

Ујесен 1941. војвода Дукађинац био је ”у блиској вези” са мајором Драгутином Кесеровићем, што значи да је из Пећанчеве прешао у Дражину организацију. Ускоро је убијен из заседе, на путу према Јавор планини. „Никада нисмо сазнали како и од кога је убијен“, пише Максимовић.

Први официр послат са Равне Горе у Ибарски Колашин био је капетан Будимир Добрић. Крајем 1941. и почетком 1942. он оснива Колашинску бригаду. Крајем 1942. Врховна команда шаље капетана Живојина Жику Марковића, који оснива 2. косовски корпус, са штабом у Локвицама, на Копаонику. Јединица је имала до 1.800 војника. Истовремено је на источним рубовима Космета основан 1. косовски корпус, под командом мајора Благоте Блаже Брајовића, који је имао неколико стотина бораца, плус 286 четника у Шарпланинској бригади. Маја 1944. мајор Брајовић је известио:

„Наша Шарпланинска бригада под командом потпоручника Николе Мрваљевића налази се на падинама Шаре ка Паштрику и Коритнику. Ова бригада бави се у српским селима Средска и Горње Село. Јачина ове бригаде 286 Срба активних бораца. Наоружани су пушкама и имају пет митраљеза. О њима се брине владика Серафим који сада живи у Тирани као избеглица из Призрена. Одржавају пријатељске везе са националистима Мухарема Барјактара. Оскудевају нарочито у обући. Везу одржавам са овом бригадом повремено, помоћу курира“.

Највећи део војно способних Албанаца са Косова и Метохије рат је провео у квислиншким милицијама, познатим под именом балисти, као и у двема есесовским дивизијама. У 13. СС ”Ханџар” дивизији они су чинили трећину људства (остале две трећине дали су босански муслимани), док су 21. СС ”Скендербег” дивизију попунили у потпуности, не рачунајући немачки командни кадар.

Немачки 21. брдски армијски корпус наредио је 29. априла 1944. СС дивизији ”Скендербег” да преузме ”осигурање албанске покрајине Косово”. Тада су и албанске милиције на Косову и Метохији потчињене овој дивизији.

Немци нису успели да оснују нове албанске јединице, а свакако нису ни журили, видевши каква је ситуација на терену. „Албанска војска и милиција су без икакве борбене вредности“, извештавала је команда дивизије ”Скендербег” 1. августа 1944. године.

Немачка подршка Албанцима долазила је само отуда што се знало да су они увек против Срба.

Тако је у десетодневном извештају немачке команде Србије од 30. априла 1942, упућеном команди Југоистока, поред осталог записано:

„Противтежу овој опасности која прети од Михаиловићевих снага треба тражити у националним тежњама муслимана и Албанаца, јер су они оријентисани против свега што је српско“.

А ово је извештај 21. брдског корпуса од 19. септембра 1943:

„У случају савезничког искрцавања може се рачунати само са подршком Албанаца са Косова, који су непријатељски расположени према Србима“.

Због великог броја непријатеља, Дражин план био је да се офанзивне акције предузимају тамо где су животи Срба највише угрожени, тј. према западу, односно ’Независној Држави Хрватској‘, а да се у осталим областима непријатељи осујећују дипломатским мерама и ограниченим дефанзивним борбама. Ово друго важило је и за Албанце.

Команданти у области Косова и Метохије имали су задатак да хватају везу са албанским првацима и да их, обећањима и новчаним наградама, продобијају у заједнички антиокупаторски, а потом и антикомунистички фронт. Притом су коришћене пароле о Балканској унији, уз опрез да се не открију ”наше намере”, тј. план који се сматрао као једино трајно решење: исељење Албанаца са Косова и Метохије и обновљање захтева Пашићеве делегације на мировим преговорима у Паризу после Првог светског рата, да Србије добије излаз на море у области Драча и Валоне.

Када је командант Јужне Србије, мајор Радослав Ђурић, јавио да су му се извесни Албанци обратили ради сарадње, Дража му је 14. јула 1942. године одговорио: „Ја већ хватам везу са Арнаутима, с друге стране ухватите и Ви што пре. Нека се што пре организују против окупатора“.

Међутим, Дража је 23. августа 1942. од Ђурића добио један у низу трагичних извештаја са Космета: „Арнаути предузели систематско истребљење Срба из Арбаније. Упућен Ћемаил бег који је организовао гарду и приступио истребљењу у Метохији и Косову. Потребно је опоменути их преко Лондона. По овој ствари био код Хоџе из Подујева… Мајор Бајазит Бољетинац у Косовској Митровици симпатизер партизана.”

Сарадња је успостављена са мањом групом Албанаца, међу којима је био најважнији Мухарем Барјактар. Међутим, уместо њега, јануара 1943. јавио се други национални лидер из Албаније. Поруку овог лидера, чије име се не може прочитати услед оштећености документа, мајор Ђурић пренео је Дражи 30. јануара. Он је писао да су се у вези Дражиног предлога Барјактару, о испитивању могућности за подизање општег устанка у Албанији, састали чланови неког комитета. Одлучили су да не пристају на споразум „без примљеног налога лично потписатог од Михаиловића“. Ако се постигне споразум са четницима, пише даље Албанац, „гарантујемо да нећемо чинити никакав споразум у будућности са Хрватском, Босном и Санџаком“. Затим наводи да су његови земљаци у Албанији спремни на борбу против Осовине, ако им се „стави на расположење потребан ратни материјал и кредит као што је стављен Вама“. За ступање под Дражину команду Албанци су поставили шест услова. Ово су најважнији:

„Прво: Косово са својим историјским, етнографским и географским границама треба да буде гарантовано Албанији до победе рата са остварењем Балканске федерације.

Друго, да се апсолутно не спроводи Ваша организација у границама овдашњег Косова и Митровице и Подујева и да се прекине свака пропаганда Ваше организације на Косову против Албанаца…

Четврто, гарантујемо за животе и имовину 100.000 Срба који су на Косову.”

На крају су дата уверавања да ће и Албанци на Косову прихватити споразум, уз следећи закључак:

„Чим признате ове тачке одмах се састаје главни комитет а ја ћу бити Ваш репрезент и признајем Вас као вођу Балканске федерације. Молим хитно одговорите по предњем.“

Дража није одговорио на ову понуду.

У сачуваним радио депешама Врховне команде, албанско питање поново се помиње 13. августа 1943. године. Тога дана Дража је обавестио мајоре Радослава Ђурића и Драгутина Кесеровића да се „једна делегација арбанска из Београда“ састала са његовим представницима у Таковском срезу. Албанци су тражили „да се изради детаљан споразум за заједничку акцију против Немаца“. Следећи састанак заказан је у Косовској Митровици, најкасније до 18. септембра. „За ове преговоре“, како се Дража потом изразио, у Митровици је требало пронаћи трговца Сефедина Круљеза, „под изговором споразума о закупу Сефединове куће у Београду“. Дајући лозинку за контакт са Круљезом, Дража наставља: „Ђурићев делегат да понесе станицу и да буде способно лице које ће ићи међу Арнауте и да одатле одржава везу са нама. Треба да поведе и радио телеграфисту“.