Мајор Марковић са четницима и британским официрима Фото: Погледи, Милосав Самарџић
Ипак, било је касно, јер је вест о капитулацији Италије покренула још један велики талас злочина над Србима. Ово је Дражин радиограм свим командантима са Косова и Метохије и из непосредне близине, од 24. септембра 1943. године:
„По извештају Ђурића Немци наоружавају Арнауте и обећавају Велику Албанију. Хушкају Арнауте против Срба. У времену од 1. до 10. септембра убијено 210 Срба на реону 2. косовског корпуса. Предузете су мере да се спрече арнаутска зверства и да не дође са њима до сукоба. Арнаути из Дренице концентришу се према Митровици. Намерни су да нападну и заузму све до Рашке. Наређујем да гранични корпуси – Расински и Топлички, као и корпуси 1. и 2. косовски, буду у пуној приправности да дочекају напад Арнаута ако ови покушају да проведу ову намеру.“
Једно од новијих истраживања бележи:
„У Пећком срезу убијено је око 130, а у самом граду Пећи око 100 Срба. Инспиратори, организатори и извршиоци ликвидације Срба били су Xеват, Рифат и Сефедин-бег, председник општине Xелал Превеза, префект, те Бислим Бајгора, Бајазит Бољетинац и Џ. Дева, припадници Косовског пука и сквадриста. Покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943. године, када је убијено 60 Срба, од којих је 48 ликвидирано у граду, а 12 изведено из града и, после свирепог мучења, убијено… Од средине 1943. појачан је и терор у Ибарском Колашину. Један од највећих напада, који је предводио Шабан Полужа, почео је 3. а престао 25. фебруара, након акције припадника ЈВуО. Уништено је 15 српских села, изгорело је 900 кућа, убијено је 69 жена те деце и стараца…“
А ово је запис учесника борби, четника 2. косовског корпуса Младена Максимовића:
„Године 1943, у доба као и 1941. године, Шиптари су поново напали Колашин и почели са убијањем и паљењем свега српског. Међутим, ми смо тада били много боље организовани него 1941. године, па и наоружани, тако да смо Шиптаре добро потукли, а нарочито на Горњем Ибру.”
Мајор Рудолф Перхинек, делегат Врховне команде за Црну Гору, известио је Дражу 19. септембра 1943. да Албанци из правца Метохије нападају црногорске четнике.
Мајор Радомир Цветић, командант Јаворског корпуса, тражио је 5. октобра појачање од Кесеровића. „Турци пале Дежевски срез. Упалили су пет села. Турци концентрисани у Пазару добили појачање са Косова. Моји воде борбу“, писао је Цветић.
Ситуација се поново смирила с наиласком зиме, али борбе се обнављају већ фебруара 1944. године. „Капетан Марковић ме извештава о жестоким борбама са Арнаутима у којој борби његове бригаде попуштају. Моли и преклиње за помоћ”, известио је 12. фебруара потпуковника Кесеровића капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса.
Према немачким извештајима из тог месеца, „арнаутска милиција под немачком командом борила се са четницима на Косову и на црногорско-албанској граници и палила српска села у долини Ибра. По извештају Команде Србије од 22. фебруара, Арнаути су убили 26 четника“.
Капетан Жика Марковић известио је 29. априла како се „Бошњаци и Арнаути и комунисти опет спремају да очисте српски живаљ све до Рашке“. А ово је његов извештај од 15. маја 1944: „Данас су Арнаути напали на село Слатину. Један погинуо. Поседнута је граница са њихове и са наше стране“.
Марковићеви преговори са албанским националистима нису уродили плодом. С друге стране, Немци су наставили да наоружавају Албанце и обећавали им померање граница ’Велике Албаније‘ даље на север.
Маја месеца немачка документа бележе борбу четника против албанске милиције код Новог Пазара.
Нешто раније, потпуковник Радослав Ђурић успео је да на Косову и Метохији оснује једну бригаду састављену од Албанаца. Бригада је добила име ”Хоџа Зајнели”, по албанском хоџи који се у ранијим ратовима борио на страни Срба. Према Ђурићевом извештају од 29. марта 1944, бригада је имала 400 наоружаних бораца. Командант је био поручник Јован Лабус, Србин из Босне, а помоћник команданта граничарски наредник Ариф Демировић.
Нису позната документа на основу којих би се могло закључити да је бригада ”Хоџа Зајнели” учествовала у борбама.
Подршку Албанаца нису задобили ни комунисти, мада су им још 1943. обећали припајање Метохије Албанији. Разлог је био тај што су и у комунистима Албанци видели Србе. Тако су се мале групе комуниста на Косову и Метохији налазиле у илегали, тј. за разлику од четника оне нису имале своју слободну територију.
Дража је 1. децембра 1943. писао Ђурићу: ”Мајор Грујић доставио је за Ваш штаб следећу поруку од др Митке. За сарадњу са Албанцима југословенски комунисти су се одрекли Косова у корист Албанаца. Званичну подршку добиће од албанске владе и Џафер Деве, министра унутрашњих дела. Сарађује и албански Косовски комитет.
А ово је Дражин распис свим командантима од 3. децембра 1943. године:
„Југословенски комунисти обећали су Косово Албанији да би привукли у своје редове и Арнауте против Срба. Ово обећање дао је Тито и онај исти жилави Хрват који удружен са Павелићем систематски истребљује српски народ у Лици, Кордуну, Банији, Далмацији, Херцеговини и Срему.“
Пошто на Косову није важила немачка наредба о стрељању стотину Срба за сваког убијеног војника Вермахта, четници су овде систематски изводили диверзије и саботаже на прузи Београд – Приштина – Солун. Британске војне мисије при 2. косовском корпусу слале су низ извештаја о овоме. Ево неколико примера:
„23. септембар 1943: Од Рапира: 23. септ. Михаиловић уништава воз пун Немаца и експлозива у тунелу 20 клм. источно од Пећи…
26-27. септембра: Од Анђелике: Шеф станице Митровица доставља следеће саботаже. А. Судар возова Вучитрн 19.45 сати 26. септ. бр. 4876. Осам вагона уништено, укључујући два са бензином који експлодирали. 29 Немаца сада у болници у Митровици. Б. Један вагон искочио из шина Звечан 27 септ…
октобар: Од Рапира: Снаге под кмд. Ђурић уништиле в. (воз) пун трп. (трупа) и експлозива у тунелу 20 килом. источно до Пећи.
октобар: Од Анђелике: Изв. воз избачен из шина на прузи Приштина – Пећ, 400 тежака радило 15 дана пре него што је могла опет да се употреби. Немци нису објавили број погинулих и рањених Немаца. Филд.
октобар: Од Анђелике: Вратио се данас. Пруга разнета у 20.00 часова 29. окт. Немци ухапсили 90 Срба у Митровици за одмазду, судбина још непозната.”
Ово је једна од карактеристичних Дражиних наредби, из јануара 1944:
„Рушења железничких пруга јужно од Врања и на Косову имају се вршити по сваку цену. Предузмите све потребно и извештавајте о резултатима. Треба порушити и оближње објекте за које треба дуже времена да се оправе“.
С лева надесно: капетан Војислав Драговић, командант Грачаничке бригаде и заменик команданта 1. косовског корпуса; мајор Блажо Брајовић, командант 1. косовског корпуса и Крсто Ђуровић, командир чете у Грачаничкој бригади. Драговић и Ђуровић су рођени у с. Ђурилац код Даниловграда, живели су у с. Дрваре код Вучитрна. Клечи: поручник Бајић Фото: Погледи Милосав Самарџић
Пролећа 1944. комунисти су послали на централну Србију све њихове мобилне јединице: Најпре Оперативну групу дивизија, са 5.000 партизана, преко Златибора, а потом јединице које су уз помоћ Британаца у међувремену формирали на југу. У биткама које су уследиле, 1. косовски корпус учествовао је у саставу Јужноморваске групе корпуса, док су мобилне бригаде 2. косовског корпуса, са око 1.000 војника, прешле Копаоник и стале под команду потпуковника Драгутина Кесеровића, а потом и мајора Драгослава Рачића.
Сачуван је извештам мајора Жике Марковића мајору Кесеровића о утрошку муниције за само један дан, 31. август 1944. Други косовски корпус је тога дана утрошио 10.979 митраљеских и пушчаних метака калибра 7,9 мм, 3.700 метака за митраљезе ”шварцлозе” калибра 8 мм, 7.300 комада енглеске муниције калибра 7,7 мм, 1.200 комада америчке муниције калибра 7,7 мм, 48 бомби за бацач калибра 81 мм, 60 бомби за мали италијански бацач калибра 47 мм, 43 гранате за италијански топ калибра 47 мм и 200 комада ручних бомби.
Други косовски корпус учествао је и у великој Бици на Западној Морави, крајем септембра, када је потучена 2. пролетерска дивизија. Потом се вратио у област Косовске Митровице, где је током октобра и новембра нападао Немце у повлачењу из Грчке. У борбама у долини Ибра и на планини Рогозни више стотина немачких војника је убијено или заробљено па стрељано, као одмазда за ранија стрељања Срба.
Када су и последње немачке колоне у повлачењу из Грчке напустиле Косово, овде долази једна бугарска дивизија, сада са петокракама, која је у свом штабу имала совјетског официра за везу.
Сагласно Дражиним инструкцијама, мајор Марковић је совјетском официру писао да је цео 2. косовски корпус спреман да настави борбу против Немаца у садејству са савезничким трупама. Стање корпуса додатно је отежавао проблем смештаја, исхране и лечења великог броја црвеноармејаца, америчких, британских и грчких заробљеника, које су четници одробили у дотадашњим борбама против Немаца. Зато је Марковић предложио да све њих преузме совјетско-бугарска команда, као и да та команда размени официре за везу са 2. косовским корпусом.
Писмо је послато по савету једног од одробљених официра, совјетског ваздухопловног капетана Ивана Андрејевича Фесенка. Андрејевич се нашао на челу делегације послате да ухвати везу са ”руском командом”. Међутим, српски део делегације ухапшен је одмах по приспећу у Куршумлију, и потом ликвидиран, док је Андрејевич доспео у Сибир, попут многих осталих заробљеника који су ”видели Европу”.
Када су по одласку Немаца бугарске трупе упале у Косовску Митровицу, не знајући за судбину прве, Марковић шаље још једну делегацију, на челу са Луком Радоњићем. Радоњић је повео са собом црвеноармејце које су четници ослободили од Немаца, као и једног ослобођеног бугарског официра. Комунисти тада убијају и Луку Радоњића и чланове његове делегације.
Како одговора опет није било, Марковић је због зиме и несташице санитетског материјала био принуђен да пошаље у Косовску Митровицу последњу групу одробљених савезничких војника, а са њима и своје рањенике, на челу са др Гедеоном Алковићем, који је пре рата био најпознатији специјалиста социјалне медицине у земљи. Несрећног доктора комунисти су тако свирепо мучили, да је покушао самоубистиво у затвору у Косовској Митровици.
Тако, на Косову није успостављен додир са представницима бугарске и совјетске армије.
После ових догађаја, Други косовски корпус растурен је на мање делове и прешао у герилу, сада против комуниста. Мајор Жика Марковић погинуо је на планини Рогозни, на Видовдан 1945. године.
Први косовски корпус је у јесен 1944. кренуо је пут Босанске голготе, где је већим делом страдао.
Милослав САМАРЏИЋ
(„Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. јун 2024)
