Политика, 10. 8. 2023, Образован је онај ко има образа

Свети Архангели, Призрен, шиптарски погром 2004. године Фото: Политика

Професор Радомир Јовановић из Жиче у писму за рубрику Међу нама, објављеном 22. јуна, пише: „Говори да бих те видео”. Човек мора да се послужи мислима Достојевског: Да ли ја то видим што други не виде, или други не виде оно што ја видим? Професор Јовановић из „Свете седмоврате Жиче”, седишта прве српске архиепископије из 1219. године, одакле је синуло сунце свете јеванђелске светлости преко Светога Саве по свим српским душама и широм Балкана, вапије да се „људи не деле на наше и њихове”. Откуда те деобе?

Највећи Србин после Светог Саве, Свети Николај Велимировић (1881–1956), био је епископ жички и вођа препородитељског Богомољачког покрета, тог „мистичног зида”, како је говорила Исидора Секулић, који покушао је да „заштити и опаше” Србе од безбожног ужаса који је наступио после Руске револуције 1917. године. После Другог светског рата, по речима епископа Николаја „српског златоустог”, имали смо школу „без вере у Бога”, државу без „благослова Божијег”, војску „без родољубља” и политику „без поштења”, што је и довело до пропасти СФРЈ.

Професор Јовановић наглашава како нам се сада „образовање урушило”, мислећи вероватно на трагичне случајеве масакра у београдској основној школи и селима код Младеновца.

Шеста заповести Божијег „Декалога”, датог преко пророка Мојсија на Синају јеврејском народу и тиме свим људима од Христа до данас, гласи „Не убиј” (2 Мој. 20,6). Зато за ове трагичне догађаје није криво само школско образовање, већ и недостатак образовања по моралном закону Божијем. Да је веронаука за традиционалне вере уведена и после Другог светског рата, као и пре 1945. године, кад је била обавезна и равноправна с осталим предметима, сигурно би се у друштву смањио број опасних секти, безбожништва, убистава и самоубистава и других зала.

Узалуд је школско знање без Бога, јер је сам Волтер рекао: „Друштво без вере је гомила разбојника”. Народна мудрост наглашава „човек без вере је и без мере”. Како нас Свето писмо учи: „Без вере немогуће је угодити Богу, и без Бога ни преко прага”. Нажалост после петовековног ропства и светских ратова ми смо, како учи Петар Петровић Његош, „заробили себе у туђину”, у његово време преверавањем, а после 1945. уласком у форсирано безбожништво. То је било време када се певало: „Носим капу са три рога и борим се против Бога” (проф. др Ђоко Слијепчевић, „Историја Српске православне цркве 3”, стр. 5).

Овакви безбожни стихови изникли су из мудрости филозофа Фојербаха (претходника Маркса и Енгелса), који говори: „И ми неверници верујемо, само ми верујемо супротно ономе у шта верујете ви верујући” (Ј. Гајић, „Искре вере”).

Апостол Павле нас учи: „Вера је тврдо надање ономе што чекамо и доказивање ствари невидљивих” (Јев. 11,1). Апостол Петар и остали Христови ученици по васкрсењу Христа Бога пронели су по свету његову науку: „Ко поверује и крсти се биће спасен” и Бог је „с нама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19–20).

Апостол Петар је пострадао за свог учитеља Господа, који нам је открио да се нечиста демонска сила „човекоубица од искони” побеђује кроз пост и молитву. Апостол Петар нас опомиње: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пет. Гл. 5 ст. 8).

Дело Ф. М. Достојевског „Зли дуси” (Бјеси) говори о нечистим силама које и у наше дане преко појединаца или ђавоиманих поробљених душа сеју смрт, зло и пустошење код нас на Косову и Метохији, у Европи и Васељени. Још давно Бог пророку Исаији вели и као данас осуђује: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак… који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду” (Ис. 5, 20 и 22).

Зар нисмо баш ми Срби, с побијеним и прогоњеним народом, разрушеним светињама и гробљима, бомбардовани од стране НАТО-а, оцрњени? Од ЕУ и САД оглашени смо за „злодјелатеље”, a управо смо ми „прогоњени правде ради” Божије (Мт. 5,10). Ово је физички језиво присутно на распетом Косову и Метохији, које нам силе Квинте, „вајни” хришћани, као живо срце из недара чупају и наше светиње уступају нехришћанима.

Нажалост, проблем је што се и ми споро из безбожног бунила будимо. Још има оних, на пример појединих директора школа, што бране да се прославља Свети Сава, који нам из дубине векова цвилећи поручује: „Волео бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате” („Небеска литургија” Светог Николаја).

Духовно унутрашње ослобођење нам је спас од безбожништва, на путу Христовом који је „Пут, Истина и Живот” (Јн. 14,6). Надајмо се да ће нова министарка просвете, заједно с владом, увести веронауку као обавезан предмет, што би био спас за наш народ. С Богом се све постиже и у вечни живот стиже”, поје „српски златоуст” и додаје: „Образован је онај ко има образа”, то јесте – ма не знао читати или писати, али верује у Бога у грех и душу. По Цицерону, „Вера је срце народу, престане ли срце куцати, настаје трулеж и кварење”. Зато нема геноцидних народа, јер су сви људи деца Божија, потомци Адама.

 
Протојереј-ставрофор Александар Средојевић,
Београд