Политика, 13. 8. 2023, Дубровник је по језику увек био српски

Мирославово Јеванђеље, илустрација (12. век) Фото; Глас Српске

ИНТЕРВЈУ: ДР СЛАВКО ПЕТАКОВИЋ, професор Филолошког факултета у Београду

Сукоб око припадности дубровачких писаца и књижевности између Срба и Хрвата постоји одавно. Те несугласице су непомирљиве. Угледни српски професори одржали су недавно скуп у Тршићу, Четврту интеркатедарску србистичку конференцију, посвећену разматрању граница српске књижевности, у оквиру кога су осветљена и идентитетска обележја дубровачке књижевности.

На том скупу усвојена је и декларација „Границе српске књижевности”, која је одмах изазвала одговор ХАЗУ и Матице хрватске. Те две установе су чак „препознале” да се у тој декларацији „наслућује империјалистичка подлога за ширење стварних граница српске државе једнога дана у будућности”. Оптужују нас и да присвајамо њихове писце.

Подсећамо се речи великог филолога, професора славистике у Бечу и рођеног Дубровчанина Милана Решетара, који је у својој приступној беседи Српској краљевској академији марта 1941. године написао:

„Тврдим, као што сам тврдио пре 50 година, да се у Дубровнику није никада говорило, ни у њему целом ни у једном његову делу, далматинским чакавско-икавским говором, него увек само херцеговачко штокавским (…), али коме су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увек био српски.”

Припадност писца нечијој књижевности одређује језик на којем пише и ту не може бити никаквог спора.

Према попису из 1890. године у Дубровнику је било 11.177 житеља, од којих 9.713 „говори у кући” српски… и ниједан једини хрватски.

Поводом српско-хрватских спорова о језику и књижевности разговарамо с редовним професором на Филолошком факултету у Београду Славком Петаковићем, коме је специјалност дубровачка књижевност, јер каже – Дубровник је, можда, и највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије.

Безмало сви дубровачки писци говорили су да пишу „нашки”, „словински”, „дубровачки”… јер тада није постојало ни име хрватског језика. То, међутим, Хрватима није довољно па их присвајају зато што данас Дубровник географски припада Републици Хрватској, без обзира на то што Далмација до Другог светског рата није припадала хрватској држави. Као што присвајају и Николу Теслу, православног Србина, рођеног у Аустроугарској, у Лики. Шта данас каже наша наука о језику и књижевности с тим у вези?

Када се говори о дубровачкој књижевности, мора се стално имати у виду да је она историјска категорија јер су њен настанак и развој у вези са специфичним историјским контекстом – за време постојања Дубровачке републике, која је у различитим повесним одсецима признавала власт Млетака, Угарске и Османског царства, уз очување снажне аутономије. Уважавајући овај аксиом, савремене социокултурне, територијално-државне и геополитичке прилике не могу се узимати за оријентире приликом тумачења одређених појава укотвљених у прошлости јер би такав поступак фундаментално деформисао визуру.

У националном погледу негдашњи Дубровчани изјашњавали су се управо као Дубровчани. Српске територије у окружењу биле су им од виталног значаја, те су поседе своје републике увећавали купујући територије од српских владара, на пример од цара Душана, који је, према одређеним изворима, устројио и једну библиотеку у Дубровнику. О блиским односима Дубровника и Србије, на пример, сведочи појава да су Дубровчани Ђурђа Бранковића ословљавали као „јединственог пријатеља и заштитника”, док су за српске земље тврдили да им је у њима „сав обрт робе и сва имовина”. О блискости и међусобном поверењу сведоче и сазнања да су српски владари под сенком турског продора на њихове територије своје благо депоновали управо у Дубровник на похрану, док су у граду у смутним временима налазили и сигурно прибежиште.

Једно од кључних идентитетских обележја одређене књижевности јесте језик на коме је она настала. Милан Решетар, знаменити филолог којег сте поменули, и, како је у више наврата разложно речено, „најбољи познавалац језичких прилика у Дубровнику”, своја вишедеценијска истраживања утемељио је на изворној, обимној грађи која обухвата повеље, писма, службена документа, поезију, прозу и друге изворе. Доказао је непобитно да је говор Дубровника издавна, од раних столећа када је словенски елемент у граду сасвим превладао (етнички и језички), био херцеговачки, штокавско-јекавски.

У Дубровник је тај језик дошао са српских територија, старог Захумља и Травуније – одакле су древном граду, вели Јован Дучић, све „крвне и духовне исхране долазиле”. Тај језик, сликовито се надовезује Иво Андрић, притицао је „гладећи се и мекшајући” док не стигне у Жупу дубровачку. Ово потврђује и више десетина примера у дубровачким документима 15–18. века у којима се језик јасно именује српским (lingua seruiana). Илустративан пример језичких и других релација Дубровника и Србије представља и то што Марин Држић, велики дубровачки ренесансни писац, у једном писму помиње Мехмед-пашу Соколовића као човека „нашег језика и народности”. Тешко да би се могло поверовати да је Држић идентификујући се у одређеном смислу са Соколовићем мислио да је овај пореклом Турчин или нешто друго, а не Србин. Да закључим одговор на ово сложено питање: своја научна уверења Решетар је сажео у закључак „да је Дубровник по језику увијек био српски” и тај став до сада научно није обеснажен, без обзира на упорне покушаје да се становишта великог познаваоца историје језика тенденциозно ретуширају, а српска филолошка традиција која се бави овим питањем дискредитује.

„У Дубровнику, ако и не од првога почетка, а то од памтивијека говорило се српски; говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу…”, пише Сплићанин по рођењу, историчар, политичар и публициста Натко Нодило. Како данашњи хрватски научни кругови то могу да негирају?

Становиште Натка Нодила један је у богатом низу примера који потврђују да Решетар није био инокосан, већ да је његово становиште у сазвучју са уверењима домаћих и страних слависта првога реда, као што су Миклошић, Добровски, Шафарик, Копитар и многи други. Решетар је, дакле, дао својеврсну рекапитулацију научне визуре о језичком идентитету Дубровника.

Изучавање културне баштине старог Дубровника већ два века побуђује пажњу српских проучавалаца. Преко четири стотине прегалаца – филолога различитих специјалности, историчара, историчара уметности, етнолога и зналци из других области, од којих су неки читав свој научни век посветили управо овом пољу стекавши научни углед у светским оквирима – усредсредило се, најчешће на основу изучавања архивске и историјске грађе, на расветљавање веза дубровачке и српске традиције. Утврдили су да су те везе биле чврсте и многоструке. У постојаност темеља српске научне парадигме може се уверити сваки читалац монографије „Дубровачка књижевност у српској историји књижевности”.

Плодове рада српских филолога и проучавалаца из других дисциплина колеге из хрватске готово уцело одбацују, наводећи, између осталог, да је негдашњи Дубровник у језичком и територијалном смислу био хрватски, да је језик који је притицао из залеђа у град био босанско-хрватски, да је верско опредељење идентификациони маркер приликом одређивања културних формација и тако даље.

Притом се континуирано као аргументи истичу тобожње хегемонистичке, иредентистичке и експанзионистичке тежње српских научника – за шта, морам одлучно нагласити, нема никаквог ослонца у стварности. Тиме се читав проблем тенденциозно преводи у област политике, док научно поље, на коме треба сучелити суштинске чињенице, бива осењено дневнополитичком естрадизацијом. У складу са принципом научне толеранције не треба се противити праву колега из Хрватске да заснују своју вертикалу сагледавајући културну баштину Дубровника, али уз очекивање да ни српској страни не буде ускраћивано право на сопствену перспективу. Чињенице, просејане кроз решето потом и сито науке, треба да буду основно и незамењиво средство приликом сучељавања опречних погледа на овај, али и на друге одсеке културне историје.

Својата се и Иво Андрић иако никада нигде није написао да је Хрват или Бошњак, напротив у личним документима где је тражена националност изјашњавао се – српска. Шта се тиме хоће?

Познато је да утемељење државне, националне и политичке формације почива на учвршћивању културне традиције, чија основа су језик, писмо и, следствено томе, књижевност. Појаве великих писаца, фигуративно речено, везивно су ткиво културне материје. У таквој перспективи више него интересантна је судбина појединих писаца, као што су Његош, Андрић, Павић, Ћосић и други.

Андрићу припада посебно место као нобеловцу, па се смишљено пренебрегава да је стварао на српском језику и био српски књижевник, о чему се и сам недвосмислено, што је више пута документовано, изјаснио. Поменути писци су с једне стране, у склопу злонамерне идеолошке конструкције, оптуживани да је њихов опус послужио као инспирација за ширење српског национализма крајем двадесетог века – о чему је обавештено писао Борис Булатовић у књизи „Оклеветана књижевност” – док су с друге стране, парадоксално, неки од њих (Његош, Андрић) присвајани као лучоноше баш у тим културама против којих је наводно био усмерен српски национализам. Ово је праћено применом принципа ретроактивног усаглашавања ситуације у прошлости са садашњошћу, што је последично резултирало необјективном и нетачном сликом о књижевној историји, која је потом полагана у темеље ширих идентитетских представа.

Шта се више присваја – српски писци или српска књижевност?

Као и у случају поменутих писаца, одређени делови српске књижевности и културне традиције подвргавају се инструментализацији на различитим нивоима. На то се може одговорити једино мудрим осмишљавањем и истрајним спровођењем националне културне стратегије, у чијој сржи мора бити интердисциплинарни научни приступ. То, поред осталог, подразумева систематизацију књижевноисторијског искуства наслојеног протеклим столећима и неговање књижевне историје као изредно важне филолошке дисциплине.

Како коментаришете изјаву хрватског министра културе да се Србија „налази тамо где се налази, управо зато што се бави митовима, посезањем за туђим културним вредностима”?

Благо речено, поменута изјава је политичка, неодмерена и лишена дипломатског рафинмана који би, држим, требало да одликује иступе државних званичника генерално, а нарочито у области културе. Што је важније, та изјава нема никакву потку у науци и стога је не бих даље коментарисао. Чинећи супротно – безразложно бих јој придао значај.

Градимир Аничић