Политика, 15. 4. 2008, Дрина, гробница Делићевих [из Архиве]

Бака Божана и део породице Делић, кадар из филма „На Дрини гробница“ Фото: РТРС, снимак екрана

Ново Горажде – У мају се навршава 16 година од незапамћеног злочина у Црквинама код Горажда, када су муслимански војници и полицајци од куће одвели четири сина Горажданке Божане Делић, касније их зверски убили, а након тога и њену кћерку. Трећа је година како је ова тиха и горда старица преминула у 93 години, а потом сахрањена на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Владе.

Центар јавне безбедности Источно Сарајево против седам припадника некадашње Армије БиХ, осумњичених за ратни злочин против цивилног становништва у Црквинама, поднео je извештај Окружном тужилаштву у овом граду. Припадници регуларне ратне Армије БиХ терете се да су 20. маја 1992. године напали незаштићено и небрањено српско село Црквине код Горажда и заробили 14 чланова породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Након извесног времена у Црквине су вратили пет жена које су свакодневно злостављали. Седморица осумњичених се такође терете да су опљачкали и уништили сву имовину мештана Црквина.
Документарни филм о преживелим логорашима

Снимајући документарни филм „На Дрини гробница”, преживели српски логораши и аутори овог документарца су искористили исповест Божане Делић, коју је забележила екипа РТРС-а. На питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови већине других убијених Срба из Црквина и Горажда, старица је кратко закључила: „Дрина је њихова гробница”.

Уселу Црквине пре рата живела је велика породица Божане и Владе Делића.

У једној кући били су њих двоје, а у осталих пет њихова четири сина, Новица, Нико, Јово и Радивоје, те кћерка Анђа и зет Милутин Пејовић. Имали су Делићи лепа и родна имања, и готово сви су радили. У кућама пуно деце, а имали су и комшије муслимане са којима су делили добро и зло. Ни слутили нису какве године и време долази. Још мање су слутили шта им комшије припремају.

С почетком рата у Горажду, 4. маја 1992, градско подручје контролишу полицијске и паравојне муслиманске јединице, док се Срби задржавају у селима.

– Верујући комшијама остадосмо сви код кућа. Али, рано ујутро 12. маја 1992, дођоше комшије из Калца – Салко, Мидо и Лико Херак, који су тврдили да нам се не сме ништа догодити. Село опколише униформисани војници и муслиманска полиција, причала нам је Божана Делић пред крај живота.

– Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало. Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили? – питала је старица.

Казивала је, потом, како су муслимански војници и полицајци, предвођени командантом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина: Јову, Нику, Новицу и Радивоја, унука Данила Делића, затим Љубу Матовића, Угљешу Жмукића и његовог сина Николу, Перу Шекарића, те њеног зета Милутина Пејовића.

– Отерали су их у затвор у Мравињцу, где их преузима командант Осман Субашић. Сутрадан ујутро их одводе у Витковиће. Касније смо сазнали да су Радивоја убили у близини фабрике цемента у Витковићима. Шта се догодило са Ником, Јовом, Новицом, зетом Милутином и другима из Црквина, нико нам није хтео рећи, казивала је бака Божана.

Старица би, након кратког ћутања прозборила: „Зна Осман Радмиловић, милиционер из Горажда. Зна сигурно, зна на ком је месту код цементаре убијен мој Радивоје. Зна он шта је било и са мојим Ником, са свом мојом децом. Зна, али ћути…”

Злочинци данас раде у полицији

Причала је бака Божана да су, након нечувеног мучења, одвели и њихову кћерку Анђу.

– Завезали су јој руке и тукли је до бесвести, одвлачећи је према Дрини. Неким чудом испливала је из реке, па након неколико дана тумарања стигла је у Црквине. Тог кобног дана, супруг Владо и ја сами у кући, кад ето ти комшије Назифа Смреке. Каже нам да је у штали пронашао обешену нашу Анђу. Ћутали смо скамењени, а знали смо да је дошао да нам узме муштулук! Замолили смо да је сахране на наше гробље, али су то они ипак учинили иза штале, где нити приличи, нити је ред, тужно је зборила Божана.

Посредством Међународног црвеног крста Владо и Божана Делић нашли су се у Вишеграду октобра 1994. године. Дошли су без ичега. Једино је Божана у њедрима сакрила фотографије четворице синова и кћерке. Средином 1996. Владе умире, Божана је до смрти остала да тугује, оплакује и нада се да ће јој неко рећи где су гробови њених синова и осталих из Црквина.

На жалост, већина мучитеља, наредбодаваца и вероватних убица четири Божанина сина и кћерке, те осталих Црквинчана, никад нису ни за шта одговарала. Неки се чак налазе на важним местима у полицији.

 
Славко Хелета