Политика, 18. 11. 2012, Самог себе прогласио маршалом

Друго заседање АВНОЈ-а, Јајце, Независна Држава Хрватска, 29.11. 1943. Биста хрватског нацисте А.Аугустинчића која представља ЈБ Тита у позадини говорнице Фото: Музеј Југославије

Једна од потписаних диплома из које се види да је Јосип Броз себе прогласио маршалом пре него што је званично предложен за то звање

Већина хроничара живота и дела Јосипа Броза стварање његовог култа везује за шездесете године прошлог века, нарочито за Брионски пленум и разлаз с Александром Ранковићем.

Међутим, први трагови стварања култа, култа живог човека, култа Тита као богочовека, уочавају се још у Јајцу, за време Другог заседања АВНОЈ-а и у месецима који су следили.

Убрзо су почеле да ишчезавају песме које су певане о мртвим борцима Радету Кончару, Славиши Вајнеру Чичи, Баји Секулићу, Младену Стојановићу, Симели Шолаји, Марку Орешковићу. Борцима на фронту објашњавано је како Руси озбиљно замерају што се у песмама не спомиње име друга Тита, а потом стижу директиве да се тај велики недостатак што пре исправи.

Тих дана Јосип Броз сатима позира вајару Антуну Аугустинчићу. Тако настаје прва Титова биста, која је одмах постављена тик иза говорнице Дома културе у Јајцу, где се одржавао пленум АВНОЈ-а.

Заседање у Јајцу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије и увођењу републике, остаће запамћено и по томе што је књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала.

Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије”.

Диплома војног курса са потписом самопроглашеног маршала Тита пет недеља пре Другог заседања АВНОЈ-а Фото: dzonson.wordpress.com

Али, ни то није „последњи раритет” скупа у Јајцу. Председник АВНОЈ-а, хрватски политичар др Иван Рибар, био је на Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. у Бихаћу, представник Хрватске, а у Јајцу је преко наћи постао представник Србије.

Неколико недеља после скупа у Јајцу, Черчил, Рузвелт и Стаљин у Техерану су се договорили да се очува и обнови Југославија, а Винстон Черчил је инсистирао да се „морају присилити свадљиви Југословени на споразум”, на „нагодбу за јединствену Југославију”.

Због страха да не се оствари овај циљ, Тито је у пролеће 1944. од Совјета тражио да једнострано признају његову привремену владу, али господар Кремља је оклевао.

Тито шаље у Лондон специјалног емисара Владимира Велебита, који од Черчила сазнаје да за Уједињено краљевство није толико битно „да ли ће Југославија после рата бити монархија или република”, колико њен отпор против Немаца. То је значило да Британце и 1944. више од свега занима колико ће се Југословени жртвовати у борби против Немаца и тако помоћи Енглезима да њихови губици буду што мањи.

Ни Черчил није седео скрштених руку, Титу је авионом послао нови џип, и сина Рандолфа, по коме је, злу не требало, послао и веће количине злата.

У августу 1944. Тито се у Казерти среће са Черчилом. Пилоти, са којима је летео, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих „сувенира”, у америчком авиону ДЦ-3, потписао им се на зелене доларске новчанице.

Пошто је у Италију стигао пре Черчила, отишао је на излет у Рим. Разгледао је Колосеум и базилику Светог Петра.

Ускоро је стигао и Черчил, који је Коминтернином поверенику за Југославију дозволио да га убеди да „наметање комунистичког режима у Југославији не спада у наше намјере”.

Черчил: „Желео бих да Вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?”

Тито: „Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.”

Черчил му је поверовао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања. На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други крајем августа сменио је Драгољуба Михаиловића, а двадесетак дана касније позвао је Михаиловићеву војску и „све Србе, Хрвате и Словенце” да се приклоне Титу.

Тито потом у Москву шаље Ђиласа, који му од Стаљина, поред поздрава, доноси и нешто опипљивије: две стотине хиљада долара у кешу и скупоцену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сечиво од дамаског челика.

Месец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину:

„Биће нам потребна највећа Ваша подршка да би могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ.”

Уследила је и формална молба за инвазију на Србију:

„По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа”.

 
Иван Миладиновић