Политика, 19. 10. 2024, Саво Штрбац: Кад нестали постају идентификовани

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

„Данас су, такође у организацији Министарства хрватских бранитеља, на Медицинском факултету у Загребу идентификовани посмртни остаци пет особа несталих и смртно страдалих особа у домовинском рату, чији је идентитет утврђен методом анализе ДНК. Посмртни остаци идентификованих особа ексхумирани су ранијих година на подручју Сисачко-мославачке жупаније (2), Личко-сењске жупаније (2) и Задарске жупаније (1), а реч је о хрватским држављанима чије породице живе у Републици Србији и Босни и Херцеговини. Након данашње идентификације Република Хрватска путем Министарства хрватских бранитеља трага за 1.788 особа несталих и смртно страдалих током домовинскога рата.”

Ову вест је 25. септембра 2024. на својој интернет страници објавило Министарство хрватских бранитеља, на чијем челу је министар Томо Медвед, коју су пренели скоро сви медији у Хрватској, а понеки и у региону.

И Комисија за нестала лица Републике Србије истог дана је на својој интернет страници објавила вест да је „у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу, уз присуство чланова породица, обављена идентификација посмртних остатака четири лица српске националности, страдала августа 1995. године у акцији хрватске војске и полиције ’Олуја’, који су ексхумирани у Петрињи (1), Задру (1), Горњем Селишту (1) и Водотечу (1)”, коју су пренели скоро сви медији у Србији, а понеки и у региону.

Иако би већина читалаца на први поглед закључила да се ради о два одвојена догађаја, ипак je у питању исти догађај. Иако су, по природи ствари, обема странама у време објављивања поменутих вести били познати идентитети идентификованих жртава, ни у једном ни у другом саопштењу не наводе се њихова имена. Необјављивање имена идентификованих жртава обе стране оправдавају прописима својих држава о заштити личних (особних) података?!

Ми у Веритасу, напротив, сматрамо да јавно објављивање имена идентификованих жртава из ратних сукоба деведесетих прошлог века не спадају у податке који се штите позитивним прописима обеју држава. То из разлога што се њихова имена већ деценијама налазе у јавном простору. Осим на јавно доступним списковима државних комисија обеју држава, имена несталих објављена су и на јавно доступним списковима Међународног комитета Црвеног крста, Међународне комисије за нестала лица и у Бази података активних случајева, којом управља Група за нестале особе за регионалну сарадњу у оквиру Берлинског процеса за западни Балкан. Били су и саставни део оптужница Хашког трибунала и тужбе Хрватске и контратужбе Србије у спору о геноциду пред Међународним судом правде. И Веритас је имена Срба са подручја Хрватске и бивше РСК и оних који су са њима живели, укључујући и припаднике ЈНА, ТО и добровољце, који су погинули и нестали на подручју Хрватске и РСК, објављивао у више штампаних и електронских формата.

Због залагања за принцип да свака жртва, без обзира на то којој је страни за живота припадала, мора имати име које се мора јавно навести и када се идентификују и сахрањују њени посмртни остаци, Веритас је дан касније у форми саопштења објавио основне личне податке као и околности, начин, време и место страдања свих пет идентификованих особа, пошто су се сви налазили на његовом списку несталих у рату деведесетих на подручју РХ и РСК.

Веритасово саопштење пренели су скоро сви српски медији али и неколико хрватских, међу којима и „portalnovosti.com”, „dnevno.hr” и „direktno.hr”.

Портал „direktno.hr” у тексту од 29. октобра под наднасловом „Нове провокације” и насловом „Штрбац објавио имена наводних жртава ’Олује’: У исто време велича мајора који је убио 11 зенги” и поднасловом „Портал ’Новости’ у четвртак је објавио како је Документацијско-информацијски центар (ДИЦ) Веритас, на чијем је челу Саво Штрбац, објавио имена пет особа од којих је четворо наводно убијено за време ВРО ’Олуја’”, преноси садржај из Веритасовог саопштења уз следећи коментар:

„Свако ће се сложити с тврдњама Штрпца и Веритаса да свака жртва, без обзира на то којој је страни припадала, мора имати име које се мора јавно објавити. Међутим, проблем је када се у исто време велича агресор и позива ’на признавање жртава’. Иста организација је у серији текстова тако у недељу бесрамно величала чин мајора ЈНА Милана Тепића”, подсећајући да је Тепић баш на тај дан 1991, не желећи хрватској војсци препустити касарну у Бјеловару, дигао у ваздух складиште оружја, при чему је погинуо заједно с једанаест „бранитеља”.

Већ сутрадан се огласило и Министарство хрватских бранитеља, чије реаговање су пренели већ поменути портали, укључујући и мултимедијални новинарски портал „7dnevno.hr” (који има мото: „Ми смо они који се усуде објавити!”), који свој текст од 1. октобра, под насловом „Медвед ’разорио’ Штрпца, стигао јак одговор: ’Питај оне који су вршили асанацију у окупираном Вуковару’”, започиње реченицом: „Документацијско-информацијски центар Веритас, на чијем челу је Саво Штрбац, објавио је имена пет особа од којих је четворо наводно убијено за време ВРО ’Олуја’”.

Видевши наслов овог текста, помислио сам да ме је Медвед „разорио” тако што је демантовао идентитете те околности, начине, време и места страдања жртава идентификованих 25. септембра на Медицинском факултету у Загребу, тим више што је употребљена и реч „наводно”.

А заправо почетна реченица из реаговања Медведевог министарства, која гласи: „Нема већег апсурда него да ноторни Саво Штрбац прозива Министарство хрватских бранитеља због тога што не објављујемо имена идентификованих Срба, уместо да нам захвали што су њихове породице добиле посмртне остатке које је Република Хрватска пронашла, ексхумирала и идентификовала”, на веома транспарентан и јасан начин потврђује истинитост свега што је у Веритасовом саопштењу казано о идентификованим жртвама.

Приметио сам да у овом цитату из министарског реаговања код описа „добрих дела” Републике Хрватске („пронашла, ексхумирала и идентификовала”) недостаје још једна радња – како су страдале те жртве. Из Веритасовог саопштења јасно произилази да су страдали само због тога што су Срби, а с обзиром на време и место страдања, није тешко закључити ко је одговоран за њихову смрт. А то је оно што „квари” слику о хуманости Медведових „бранитеља”.

Истина је да су породице (а и ми са њима) захвалне што су коначно добиле посмртне остатке које је „Република Хрватска пронашла, ексхумирала и идентификовала”. Управо у тој захвалности (онима који су криви за смрт њихових најмилијих) и крије се највећи апсурд ове приче.

Изгледа да ни новинару, аутору поменутог текста, није јасно ко су идентификоване жртве, јер у супротном не би ни користио реч „наводно”. Ако њему као аутору текста није јасно да „идентификовани посмртни остаци пет особа несталих и смртно страдалих особа у домовинском рату” припадају Србима, како очекивати да то буде јасно читаоцима његовог текста?!

Све остало што се наводи у реаговању Медведевог министарства, а што преносе поменути портали, своди се на већ много пута поновљене флоскуле о агресорима и окупаторима, као и на статистику несталих (заборавили су споменути да се у бројци од 1.788 особа, несталих и смртно страдалих током „домовинскога рата” за којима се још трага, налази и око пола српских жртава) и на бујицу увреда на мој рачун:

„Као агилни активист те активни судионик и сведок великосрпске агресије на Хрватску, као бранитељ ратних злочинаца и особа од поверења онима који засигурно знају где су гробнице, али скривају информације о томе, позивамо га да се усмери према Београду, где се још увек скривају документи који би могли расветлити судбину многих несталих. Но, познавајући њега и његово изразито протухрватско деловање у протеклим десетлећима, не очекујемо да ће променити ни длаку нити ћуд.”

У реаговању Медведевог министарства, између осталог, налази се и ова констатација: „И док Хрватска трага за несталима, Србија и даље скрива доказе о почињеним злочинима. У томе им помаже и челник Веритаса Саво Штрбац, који систематски промовише лажи и потиче мржњу, а сад још и доцира.”

Признајући чињенице из Веритасовог саопштења о идентитету жртава, као и околностима, начину, времену и месту њихова страдања, аутори реаговања Министарства хрватских бранитеља на најилустративнији начин су указали на оног „ко промовише лажи и потиче мржњу”.

Саво Штрбац