Трагови некадашњег живота у Смолући Фото: Политика
Бијељина – Ако је веровати називу филма „Лепа села, лепо горе”, онда је Смолућа била веома лепо село. Пре рата највећа месна заједница у општини Лукавац, у Федерацији БиХ, данас као да не постоји. Само рушевине и згаришта који подсећају да је некад овде било живота. После 1992. године када се после осамдесетодневне опсаде више хиљада мештана овог села заједно са протераним становништвом Потпећи и Тиње расуло по целом свету, Смолућа је потпуна порушена и спаљена. Остала је упокојена на једном од највећих стратишта српског народа у току протеклог рата у БиХ.
Годинама после рата Смолућани покушавају да реше проблем уништене имовине у једном од највећих српских села са око 965 домаћинстава и више од четири и по хиљаде становника. Узалуд предратни становници покушавају да се врате, обнове уништено, узалуд упућују захтеве општинској влати, ентитетским и државним органима… С друге стране је само тишина.
Душан Трифковић, један до предратних мештана Смолуће, данас настањен у Бијељини, каже да је изгубио сваку наду за повратак или надокнаду причињене му штете. „Имао сам седамдесет дунума земље, пет кућа са четири сина, а сада је све порушено до темеља. Шума сасечена, њиве зарасле. Све мање је наде да ћемо добити какву надокнаду за ту штету. Тешко ми је када долазим овде и видим ова згаришта, а не можеш да не дођеш. Вуче родни крај”, прича осамдесетогодишњи Душан.
Ништа мања није ни мука Александра Јовановића, предратног трговца у Смолући. „Имао сам кућу и трговину у Смолући, а у Лукавцу стан. Сада нигде ништа, остале су само рушевине. Душа ме боли када долазим овде. Тешко је, али шта могу, не могу из ове коже. Тамо, у Семберији, направио сам нешто куће, али кад нисам у Смолући за мене је све туђина”, вели кроз сузе овај седамдесетпетогодишњак.
Предратни мештани Смолуће тврде да су одмах по завршетку рата хтели да се врате и наставе живот, али нису добили одобрење локалне власти у Лукавцу.
„Ни данас, четрнаест година након потписивања Дејтонског мировног споразума, нико од власти, ни са државног ни са ентитетског нивоа, не налази за сходно да се појави, а већ десет година их позивамо и покушавамо да решимо питање нашег повратка. Ако већ не желе да се Срби овде врате, онда да нам бар надокнаде штету за уништену имовину”, каже Ратко Митровић.
И Слободан Трифковић оптужује локалне власти за опструкцију повратка у ово село. „Слободно могу да кажем да федералне власти нису заинтересоване за повратка Срба у Смолућу, јер је реч о богатом селу које лежи на угљу. Они то знају и на све могуће начине опструишу наш повратак. Њихов циљ је да од Срба из овог села јефтино купе земљу и докопају се рудног богатства. Нису тачне њихове приче како ми нисмо заинтересовани за повратак, напротив. Ако нам то већ не дозвољавају, нека нам надокнаде штету, јер када смо 26. августа 1992. године протерани из Смолуће остале су наше нетакнуте куће, бежали смо главом без обира, а данас су то само рушевине. Неко ваљда мора за то да одговара и да намири штету. На шта ово данас личи. Пре рата смо имали асфалт, две школе, два дома културе, амбуланту, касарну, пошту… Данас ништа, само коров. Нема више Смолуће”, каже резигнирано Трифковић.
Према речима председника регионалног Удружења избеглих и расељених Срба који сада живе у Бијељини, на подручју Тузланског кантона има још 8.200 порушених објеката чији су власници протерани Срби.
„Ми смо на време упутили допис представницима општине Лукавац, Министарству за људска права и избеглице БиХ, ресорном федералном министарству да дођу и виде муку и јад ових људи. Нажалост, као и много пута до сада, нико се овом позиву није одазвао”, каже Стефановић.
У Министарству за избеглице и расељена лица РС истичу да је на нивоу БиХ за повратак Срба у Смолућу издвојено свега 100.000 конвертибилних марака, што представља кап воде у мору. Из тога је видљиво да се повратак, за који се федералне власти толико залажу, у Смолући уопште не спроводи.
Драго Вулета, помоћник министра за избеглице и расељена лица РС, каже да је крајње време да се систематски и плански почне решавати проблем повратка Срба у Федерацију БиХ и додаје да је Република Српска знатно више учинила за повратак Бошњака и Хрвата у Федерацију БиХ.
„Мислим да би у наредном периоду питање повратка требало решавати по систему реципроцитета, јер није нормално да РС издваја средства и помаже повратак Бошњака и Хрвата, док се у другом ентитету по сваку цену опструише повратак Срба.”
Потомци се расули широм света
И док чекају да се власти у Федерацији БиХ смилују и учине нешто за њихов повратак, за обнову имовине или да бар надокнаде учињену штету, Смолућани сваке године парастосом за седамдесет бораца и цивила који су погинули током осамдесет дана опсаде овог села паљењем свећа на порушеним предратним гробљима бране Смолућу од заборава. Кажу, најтеже им је да се помире са чињеницом да њихови потомци, који се се расули широм света, никада више неће доћи на своју дедовину и да ће Смолућа заувек остати упокојена.
Сузана Рађен-Тодорић
