Политика, 5. 11. 2021, Страдање цркве и народа у мачванском селу Дреновац

Мачва после покоља српских цивила, братских аустроугарских јединица Хрвата, Срба, Далматинаца и Словенаца, лето јесен 1914. Фото: Архива

У једном делу трокњижја „Српске трилогије” познати писац и ратник Стеван Јаковљевић представио је све страхоте и страдања у селу Дреновац у Мачви за време Великог рата. Пошто је српска војска у дреновачком атару и у самом селу водила жестоке борбе против надирућег непријатеља, аустроугарске војске, која је надомак Дреновца прешла реку Саву, Јаковљевић је у својству непосредног учесника ратних операција у пределу реке Саве описао и рушење артиљеријским гранатама великог црквеног торња при Храму Вазнесења Господњег у Дреновцу.

О томе казује мермерна плоча која се налази у унутрашњости дреновачке цркве изнад улазних врата и подигнута је у знак сећања на њено страдање током ратних дејстава на овим просторима. На њој је исклесан следећи текст: „Овај свети храм порушише почетком Великог рата у 1914. години крштени варвари Аустро-маџари. Обновљен је у 1923. години за владе краља Александра П. Карађорђевића.”

Приликом поратне обнове црквено кубе је поправљено, али је притом скраћено за шест метара у односу на првобитну градњу.

Зато је изузетно важно културом сећања поменути страдање цркве и народа у овом мачванском селу у том туробном времену. Мучеништво и патњу цркве и народа тадашњи парохијски свештеник протојереј-ставрофор Јаков Јос. Чупић у летопису наслова „Дреновачка црква” пише:

„1914. је плануо Светски рат.

Тада је непријатељска, бивша аустроугарска војска, прво из топова са убојних лађа – монитора, сву цркву бомбардовањем изрешетала, кубе и торањ оборила, звона поразбијала… И када је насилно 1. августа 1914. прешла у село Дреновац, народ је се скоро сав разбегао у унутрашњост земље. Оно што је остало, све је побијено, или, у најбољем случају, интернирано.

Велико су зло: насиљем, убиством, паљевином, пљачкањем починили војници царске бивше А.Угарске војске. Више су погрома и свирепства починили, него ли негда Турци, или чак Монголи, Авари и други дивљи народи.

Цркву су сву опљачкали, само је једна књига остала: ’Требник’ Васе Николајевића и на њему је неко мастилом, црвеним плајвазом ћирилицом написао: ’26. септембра 1914. г. Успомена када су овде били Мађари – Кајафа’ (име првосвештеника који је судио Христу – примедба приређивача).

Сем тога, имала је се на плеху израђена заливајућа икона Св. Пророка Илије, избодена бајонетом. Ову је икону пре светског рата, као прилог свој, даровао цркви дреновачкој њен парох Јаков Јос. Чупић, свештеник.

На истој икони, која се и сада чува, стоји написано ћирилицом следеће:

’Хеј, Срби, браћо, видите како сте прошли са вашим краљем да морате да манете вашу домовину, па да бежите. Да је седео с миром, не би то било. Ја ове иконе обесио сам у школу; гди год коју нашао.

Ја сам Србин, и ко год ово прочита, да ми отпише на овој атрес:

Мита Сабрић Нађ

Сан Петер Торонтал међе…

… Да чујем јесте ли дошли натраг у ваша места’.”

И, као што се из овога записа види јасно: црква је не само опљачкана, обесвећена па су чак и свете иконе растурене, бацане које где. Нашао се овдашњи Мита Србин из Баната бивши војник А.Угарске војске, те их је сакупио, у школу оставио, јер у цркву није имао где, пошто је ова била у шталу претворена.

Чак у Просју, месту атара села Дреновца, нашао је се један држак за путир од црног штофа, а на ђубришту иза цркве: комади и парчад ствари од разне одеће, утвари и одежда.

О зверствима и неделима бивше А.Угарске војске, која су у овдашњем Дреновцу и у Мачви уопште починили, написали су њени сведоци странци што у литературу, те нема места да би се то и овде, на овом месту, помињало.

За време трогодишњег робовања Србије црква дреновачка није радила. Пред крај 1918. године, када су Централне силе и саме виделе својим очима слом, пошто је њихова окрутна сила била у овом крају омекшала, цркву су тада дозволили да се очисти од нечистоће и тада се повукли из исте.

Народ је тада сам долазио у цркву: чистио је, кадио тамњаном, палио свеће и молио се Богу.

За то време њихов је свештеник Јаков Чупић био избегао у Француску где је од 1. 2. 1916. године до 15. 11. 1918. године живео стално у Bastia – Corse – France (град Бастија, острво Корзика, у Француској), у којем је месту постојала српска црква за тамошње избеглице где је служио и вршио дужност пароха.”

Зоран С. Радовановић,
дреновачки учитељ