Press.ba, 25.10.3015, Удба цензурисала дјело о спрези усташа и католичког свештенства

Ове године први пут је објављена цијела и нецензурисана књига Виктора Новака „Magnum crimen“, која говори о развоју клерикализма у Хрватској, али и о учешћу католичког свештенства у страшним злочинима над Србима у Другом свјетском рату.

Виктор Новак: Magnum crimen Фото: Catena mundi

Заслугом издавачке куће „Catena mundi“ из Београда, која стоји иза објављивања нецензурисаног „Magnum crimenа“, представљамо читаоцима садржај избачених поглавља и трагамо за одговором на питање – коме је објављивање тих дијелова и зашто засметало?

Иначе, интегрално издање ове књиге излази непосредно након што је Народна скупштина РС усвојила Декларацију о геноциду над Србима у НДХ, али и у вријеме када из Ватикана стижу најаве да ће до краја године Алојзије Степинац, загребачки надбискуп и кардинал, осуђен због сарадње с усташама, бити проглашен свецем. Уз то, Сабор Српске православне цркве одлучио је крајем маја ове године да прихвати дијалог са Римокатоличком црквом поводом намјере да канонизује кардинала Алојзија Степинца. Осим тога, у српској јавности није ријетко мишљење да је „Magnum crimen“ угледао свјетло дана у новом издању баш у право вријеме, када је актуелна и прича о спајању православних цркава и Римокатоличке цркве.

Промоција у Бањалуци

 

До краја ове године издавачи намјеравају да представе интегрално издање „“Magnum crimenа“ и у РС.

 

– План нам је да најкасније до 20. децембра организујемо промоцију у Бањалуци, у Банском двору. Књига у Републици Српској може да се купи само у књижари и галерији „Ризница“ по цијени од 160 КМ – рекао је Пресу Предраг Адамовић, власник ове књижаре, која се налази у бањалучком тржном центру „Видовић“.

 

„Magnum crimen“, животно дјело академика Виктора Новака, етничког Хрвата југословенског опредјељења, први пут се појављује нецензурисан, опремљен предговором Василија Крестића и поговором Милорада Екмечића.

– Три године послије рата, 1948, појавило се прво, цензурисано издање „Magnum crimenа“. Интервенцијом Владимира Бакарића и Максимилијана Макса Баће из текста књиге избачена су два поглавља: „Ecclesia militans ратује с Тиршовом идеологијом“ и „Libellus Accusations. Promemoria 1. X 1934. надбискупу коадјутору Степинцу„.

Одмах по изласку, свједочи аутор, дјело је стављено на Индекс забрањених књига у Ватикану, а заслугом Удбе никада није штампана у цијелости. Сад су први пут два поменута поглавља укључена у интегрални текст књиге. Исправљена је велика неправда, у којој су учествовали различити закулисни центри моћи, а заинтересовани читаоци напокон могу да сагледају цјелину Новаковог подухвата – рекао је извршни директор издавачке куће „Catena mundi“, Никола Маринковић, за Прес.

Знали за звјерства

У предговору првог издања „Magnum crimenа“, 1948, Виктор Новак каже да је грађу сакупљао преко 40 година.

– Вријеме када Новак почиње да се интересује за клерикализам поклапа се са чувеним „Велеиздајничким процесом“ у Загребу, када је Аустроугарска покушала да се обрачуна са српским политичким вођама. Сама идеја о уобличавању књиге пада у вријеме ауторовог тамновања у логору на Бањици, да би 1943. године, када је Београд брујао од вијести о злочинима над српским народом у НДХ, непознати агент Усташке надзорне службе, у извјештају бр. 20/1943. поменуо књигу тада још нејасног наслова „Magnum crimen“ – кажу из „Catenae mundi“.

На основу факата и садржаја књиге Виктора Новака, коју нико до сада није успио да оспори, долази се до закључка да је Католичка црква у Хрватској активно радила на растурању идеје заједништва народа, да је подржавала усташки режим, да су свештеници били учесници злочина и, наравно, масовног покрштавања Срба и Јевреја, те да је за комплетну ситуацију и страшна звјерства знао не само Алојзије Степинац, већ и сам папа и Ватикан.

На удару цензуре нашло се 14. и 15. поглавље. Прво цензурисано поглавље говори о соколским друштвима. Соколи су, једним дијелом, водили борбу за рушење Аустроугарске и стварање Југославије, док су се католички клерикалци залагали за одржавање Аустроугарске монархије. Постоје и свједочанства да су поједини католички свештеници с олтара проповиједали против соколства и пријетили пакленим мукама онима који ступе или остану у соколској организацији. Многи „соколи“ завршили су у логору Јасеновац, а рад ових друштава у комунистичкој Југославији био је забрањен. Умјесто Савеза сокола, комунисти су на нивоу Југославије створили Савез за тјелесно васпитање „Партизан“.

У 15. поглављу објављено је велико писмо дон Франа Иванишевића Алојзију Степинцу (Сплит, 1934. године). Фране Иванишевић био је хрватски етнограф, политичар и просвјетитељ који се залагао за јединство југословенске државе. У овом писму Иванишевић говори о добром положају Католичке цркве и свештенства у Београду, па каже: „Припадници католичке цркве уживају потпуну слободу као ни у једном другом мјесту“. И зато, Иванишевић истиче да „нема разлога да заузимају негативан став према другој цркви“.

Куповали и палили

Дон Иванишевић наводи и интересантан примјер:

– Какав дух провијава у некојим редовима Католичке цркве најбоље се опазило прије године 1930. када се увела јединствена југословенска застава. Прије тога вијале су се на јавним торњевима двије заставе, једна племенска, хрватска, а друга државна, југословенска. У некојим црквама опазило се да је племенска била дуга три-четири метра, дочим је она државна достизала до два метра. То је очито доказ демонстрације против државне заставе, тако да је морала више пута иступити полиција.

Он је истакао да Хрвати без икаквог разлога изазивају борбу у једној држави, гдје им је потпуно гарантована слобода вјероисповијести. Након ове реченице налази се једна која је у првом издању избачена. Ми је преносимо цијелу: „Гдје имамо узоритог владара из народне династије која, иако није припадник Католичке цркве, ипак као син ове земље једнако племенитим срцем осјећа за вјернике једне и друге цркве, оно што сваки дан доказује не само ријечима, него и добротворним дјелима, пружајући из своје дарежљиве руке обилне новчане потпоре католичким црквама и установама“.

Овако повољна оцјена о краљу Александру Карађорђевићу, изречена само осам дана прије атентата у Марсељу, засметала је некоме ко је свемоћно утицао на коначну верзију „Magnum crimenа“, па је она изостављена без објашњења.

Степинац је, приликом сусрета са папом и изаслаником предсједника САД Френлина Рузвелта у Риму 1943. године, па и у Загребу, према неким наводима, изјављивао да пријети опасност од српске освете након завршетка рата, што би уништило Католичку цркву у Хрватској. Зато не чуди што су се клерикалци и усташки функционери спремали на одбрану од оптужби, као и сакривање и уништавање докумената.

Обрачун са књигом планиран је чим се сазнало да се она у Београду припрема. Ово је занимљив и вјероватно јединствен примјер да је осуда једне књиге припремана давно прије него што је написана. У југословенском јавном мњењу књига је доживјела невиђен успјех, али ту треба узети у обзир и податак да су они који су се плашили истине књигу куповали, у ствари, да би је спаљивали, па је она брзо нестајала из књижара.

Познати кољачи

Иако је опширно говорио о клерикализму, покушавајући да објасни, на одређени начин, зашто је у НДХ било монструозно стање и бруталан однос према Србима-православцима, Виктор Новак је, детаљно и поткријепљено фактима, писао и о самим злочинима. Поименице описујући злочине, Новак се освртао на учешће свештеника и (не)часних сестара у покрштавању Срба, убиствима и многим суровостима.

Неки свједоци су истицали да су усташе, када су убијале Србе, вјеровале да чине „богу угодно дјело“. Један од најпознатијих је случај фратра Срећка Перића из самостана Горица, који се својој пастви обратио у прољеће 1941. ријечима: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“.

Фра Мирослав Мајсторовић Филиповић био је један од најпознатијих кољача међу католичким свештеницима. На послијератним саслушањима доктор Јосип Риболи из Загреба, према записнику из 28. маја 1945. године, изјавио је: „Од свих кољача Мајсторовић Филиповић је био најкрволочнији. Масовно клање и ликвидирање почињао је обично увече, након што би обукао један зеленкасти комбинезон“.

Виктор Новак је сматрао и писао да је успостављањем НДХ клерикализам у Хрватској ступио у „брак“ с усташким покретом и тако створио клерофашизам. Павелићеву НДХ тадашње вођство Католичке цркве у Хрватској прогласило је за Civitas Dei, односно „божју државу“. Док се цијелом земљом причало о злочинима усташа, па и свештенства, многи стручњаци сматрају немогућим да Ватикан, који иначе „све зна“, није знао нешто овакво, али и додају да папска држава данас зна много више него што можемо да и претпоставимо.

У сваком случају, чак и да челни људи католичког клера нису учествовали у злочинима, а јесу, истина да су ћутали више се не може порећи. Посебно након интегралног издања „Magnum crimenа“.

Биографија аутора

Виктор Новак (1889-1977) је стекао високо образовање у Загребу и Риму, а дуги низ година био је професор Универзитета у Београду, гдје је предавао предмете Општа историја средњег вијека и Помоћне историјске науке. Важио је за великог латинисту и палеографа, а његова библиографија броји преко 500 јединица. Новаково главно дјело је, наравно, „Magnum crimen: пола вијека клерикализма у Хрватској“, које је посветио “знаним и незнаним жртвама клерофашизма“. Грађу је сакупљао неколико деценија. Почео је још као ученик гимназије, а наставио као члан Аустријског историјског института, Ватиканске палеографске школе и на крају као професор универзитета. Виктор Новак је дошао до спознаје да усташки терор ни издалека не би добио на замаху и ширини да га није распаљивао римокатолички клерикализам, касније у НДХ преточен у клерофашизам. Такође, он је закључио да се онај дио клерофашистичког апарата који није био непосредно ангажован у злочинима ипак идеолошки залагао за фашистички режим.

Пресс / Мирјана Деспот