Печат, 5. 7. 2024, Јово Бајић: Хрватско православље, архиепископ Бугарин и српске кости

Перформанс тзв. хрватске православне цркве у Загребу 2017. Фото: Вечерње новости

’Архиепископ‘ Александар Радоев Иванов изронио је у Хрватској из оне историјске маглине у којој је створено и где се одржало савезништво између ВМРО (Македонске внутрешње револуционарне организације) и Усташке организације Анте Павелића

Звезда „највећег Бугарина међу Хрватима“ Александра Радоева Иванова, ’архиепископа Хрватске православне цркве‘, из године у годину на хрватском небу сјаји све јачим сјајем. Његове поставке о хрватском православљу и српском ништавилу изнесене у књизи „Хрватска православна црква била је, јест и бит ће“ већ седам година се широм Хрватске разрађују, о његовим погледима на хрватску, српску и бугарску историју разговара се на округлим столовима и симпозијумима. О хрватском православљу организују се разна предавања, а све се то проноси друштвеним мрежама. Благонаклоно га гледају хрватски политичари, челници Римокатоличке цркве у Хрвата, знанственици. Хрватска власт се о њему званично не изјашњава, али сем ретких изузетака, нико не покушава да га ућутка. Његова прича о ’хрватском православљу‘ и Хрватској архиепископији у Сремским Карловцима нараста као потквашено тесто. Уз то се подсећа да иза ’архиепископа‘ Александра и његове цркве стоји Европска ’православна црква‘ и Европска унија.

СТРАТЕГИЈА ОБУЗДАВАЊА

’Архиепископ‘ Александар Радоев Иванов није тек случајно дошао у Хрватску. Тих година моћне западне обавештајне службе, али и НАТО и Европска унија, у оквиру настојања да обуздају Русију, кренули су у обрачун с православљем. Прве на реду биле су Руска и Српска православна црква. Посебно су се устремили на СПЦ која је нападнута на свим просторима на којима она делује. У Црној Гори формирана је ’Црногорска православна црква‘. Покушало се то, али без успеха, и у Босни и Херцеговини. На ред је дошла и Хрватска, где је Србима и њиховом православљу требало задати завршни ударац. По црногорском рецепту стварана је, или како неки кажу обновљена, Хрватска православна црква. У припремама за оснивање Хрватске православне цркве претходно је радио одбегли богослов из Цетињске богословије Јелисеј Лалатовић. Као епископ ’Хрватске православне цркве‘ јавља се упоредо и Андрија Бонифације Шкулић, рођен као римокатолик и борац Домовинског рата. Али су се њих двојица изгубили у сенци Александра Радоева Иванова.

За западне службе Хрватска је представљала посебан изазов, после „решавања српског питања“, што је започело током Другог светског рата, Срби, тај „реметилачки фактор“, практично су неутралисани. Они су се у Лику, Кордун, Банију, Славонију и Далмацију доселили углавном у 16. веку, премда има историјских извора који потврђују да их је на овим просторима било и раније.

Дошли су на пусте просторе с којих су се, због страха од Турака, иселили римокатолици. Стигли су из Босне, досељавале су се целе породице, са својим православним свештеницима. У крајевима где су се доселили бесплатно им је дељена земља, где су уједно били слободни сељаци и граничари, крајишници, штитили од Турака млетачку, аустријску и мађарску границу. На том простору подизали су цркве и манастире, развијали православну, граничарску културу. Живот су организовали по узору на своје православне претке, где је кључну улогу одиграла Православна црква.

У Независној Држави Хрватској живело је око два милиона Срба. Уз подршку Немачке, током Другог светског рата, Хрвати су одлучили да се реше Срба, да их се побије једна трећина, друга трећина протера у Србију, а остатак преведе у римокатоличку веру. Десили су се погроми библијских размера, убијани су најмонструознијим поступцима које памти историја људског рода.

На стотине хиљада Срба с тих простора физички је ликвидирано, клано, спаљивано, бацано у јаме и реке. Иза тих погрома остали су Јасеновац, Јадовно, Глинска црква, хиљаде јама и стратишта са костима стотина хиљада Срба. Иза њих су остала спаљена села, школе и богомоље. Њихова тела пливала су Савом, Дунавом, Босном и Врбасом и другим рекама. Оно што Хрвати нису успели да заврше у Другом светском рату учињено је, уз помоћ Американаца, у верско грађанским ратовима 1991–1995. Тада је побијено више хиљада, а у акцијама хрватске војске протерано преко двеста хиљада Срба. И поред свега у Хрватској је остао један број Срба који се нису одрекли свог имена и православне вере. О њиховом духовном животу брине се неколико епархија Српске православне цркве.

СВЕ ЗБОГ „ПРАВОСЛАВНИХ ХРВАТА“

Према попису становништва из 2011. један број, њих, око 16.000 изјаснило се да су Хрвати православне вере. Због тих „православних Хрвата“ основана је Хрватска православна црква. Због те цркве дошао је из Бугарске ’архиепископ‘ Александар Радоев Иванов, да створи некакву црквену организацију која би, када то дозволе прилике, када се једнога дана коцкице сложе, по украјинском моделу, преузела српске православне богомоље широм Хрватске, а да се затим, што се већ увелико припрема, потпуно избрише српско име у Хрватској, њихово постојање и страдање, јер су, тобоже, одувек у Хрватској постојала римокатоличка вера и хрватско православље.

’Архиепископ‘ Александар Радоев Иванов изронио је у Хрватској из оне историјске маглине у којој је створено и где се одржало савезништво између ВМРО (Македонске внутрешње револуционарне организације) и Усташке организације Анте Павлића. Ово савезништво зачело се после Првог светског рата, након стварања југословенске државе, углавном у Скопљу где је суђено члановима ВМРО. Бугарске терористе пред судовима је заступао загребачки адвокат Анте Павелић. У време тих процеса Павелић се упознао са организацијом ВМРО, основаној почетком последње деценије 19. века. Упознао се и с начином њеног терористичког рада, усмереног против Срба Старе Србије и Македоније. Када је стварао усташку организацију, Павелић је у потпуности копирао ВМРО. Прекопирао је чак и име, званични назив усташке организације био је УХРО (Усташка хрватска револуционарна организација). Преузета је од Бугара и чак заклетва и заклињање пред камом и крижем.

Од самог оснивања усташке организације, од 1929. године, своју идеологију, као и ВМРО, заснивала је на слепој мржњи према Србима, на уништењу и искорењивању српског народа, преузимању земаља у којима су Срби живели, затирању њихових трагова на просторима на којима живе. Српска духовна баштина је присвајана, проглашавана за бугарску и хрватску. Врхунац те сарадње био је атентат на југословенског краља Александра I Карађорђевића.

„… БИЛА, ЈЕСТ И БИТ ЋЕ“

Основне биографске податке о свом животном путу ’архиепископ‘ Александар Радоев Иванов саопштио је у књизи „Хрватска православна црква била је, јест и бит ће“. Тако сазнајемо да је он рођен 1957. године у граду Плевну у северном делу Бугарске, где је завршио средњу хемијску школу. После двогодишњег војног рока запослио се као хемијски техничар у рафинерији нафте у родном граду. Године 1981. решио је да промени живот, уписао се на тадашњу Духовну академију Свети Климент Охридски (данас Богословски факултет Универзитета Свети Климент Охридски у Софији) где је дипломирао 1986. Три године пре него што је стекао факултетску диплому врачански митрополит Калиник рукоположио га је за ђакона у Черепишком манастиру. Нешто касније постао је секретар у ловичанског митрополита Георгија који га је рукоположио за свештеника почетком 1984. године у храму Преображења Господњег у граду Ловечу.

Пре тих рукоположења, што ’архиепископ‘ Александар прећуткује, морао се претходно оженити. Следеће године премештен је у Саборну цркву Свете Параскеве у граду Плевну, где као свештенослужитељ опслужује неколико парохија. За то време ванредно полаже испите на Духовној академији. После ревносне десетогодишње службе Синод Бугарске православне цркве донео је одлуку да се Александар Радев Иванов унапреди у чин протојереја. Поред тога он се током свештеничке службе истакао и као појац, године 2007. учествовао је на међународном фестивалу православне музике који се традиционално одржава у црноморском граду Поморију за шта је добио признање.

У јесен 2012. протојереј Александар Радоев Ивановић, тако стоји у његовој биографији, ослобођен је служења у Бугарској православној цркви, те године он се обрео у Хрватској. Из ове његове формулације „ослобођен служења у Бугарској православној цркви“ не разазнаје се је ли он, због нечега, кажњен па отпуштен из Бугарске цркве, или га је Бугарска црква прећутно послала у посебну мисију у Хрватској, где га је чекала невладина организација Удруга хрватских православних вјерника коју је 2009. године у Задру основао извесни Иво Матановић.

Занимљиво је да се Александар Радоев Иванов појавио у Задру у Хрватској са звањем протопрезвитера, вишег свештеничког звања које му даје могућност да обавља једну врсту апостолске мисије. То звање, уколико га Радоев Иванов није доделио сам себи, могао му је доделити само надлежни епископ у Бугарској. Занимљиво је и то да се он појавио у пратњи једне Бугарке од које се ни данас не одваја. Убрзо 3. октобра 2013. године у задарском насељу Петрчани служио је литургију „за обнављање Хрватске православне цркве“, као подружнице Европске православне цркве са седиштем у Паризу. Колико се том догађају придавала пажња потврђује и податак да је на службу у Петрчане из Париза стигао протопрезвитер Петар, секретар патријарха ’Европске православне цркве‘ Николаса. Већ 1. децембра 2013. ’Синод Европске православне цркве‘ додељује аутокефалност (самосталност) Хрватској православној цркви. Нова епизода из историје ’аутокефалне Хрватске православне цркве‘ догађа се 3. маја 2014. у манастиру Свете Марије Магдалене и Свете мученице Филомене у месту Монтекатинију у Италији, где је обављено рукоположење протопрезвитера Александра у чин ’епископа Хрватске православне цркве‘.

У аутобиографској белешци из које смо преузели ове податке не види се да ли је, што је иначе незаобилазно у тим приликама, примио монашки, па тек потом епископски чин. Рукоположење су обавила двојица поглавара фантомских европских цркава, Николас, ’патријарх Европске православне цркве‘, и Венедикт, патријарх ’Руске истинскоправославне катакомбалне цркве‘, уз саслужење још шесторице епископа. Није прошла ни година дана од тога догађаја – 1. фебруара 2015. ’патријарх‘ Николас потписао је томос (акт о признавању аутокефалности) да је „његова светост“ Александар проглашен за ’архиепископа Хрватске православне цркве‘.

БОГОСЛУЖЕЊА СУ У ДРУГОМ ПЛАНУ

Изгледа да су ’архиепископу‘ Александру наступи на трибинама, округлим столовима и на друштвеним мрежама јача страна. Богослужење је у другом плану. Најчешће се богослужења обављају у Домјанићевој улици у Загребу, где му је обезбеђен простор. Прихваћен је грегоријански календар, и божићни и ускршњи празници поклапају се с римокатоличким празницима. На тим његовим службама, пред малим бројем верника, он чита ускршње посланице.

Новооснована ’Хрватска православна црква‘, како каже њен ’архиепископ‘ Александар Радоев Иванов, баштини тековине Хрватске православне цркве коју је, на предлог Немаца, 1942. године основао Анте Павелић, како би у време најжешћих покоља показао да православни Срби у Хрватској имају верске слободе. Тада су Хрвати за поглавара те цркве, у звању ’митрополита‘, такође поставили дошљака са стране, руског белог емигранта Гермогена Максимова. Пре него што је 1945. године изведен пред преки војни суд у Загребу, који га је, као једног од припадника нацизма осудио на смрт, Гермогена су се одрекле Српска и Руска православна црква чији је клирик претходно био. Не само што се изјаснио да наставља његово дело него је ’архиепископҐ Александар свог претходника ’митрополита‘ Гермогена посмртно унапредио ни мање ни више него у чин патријарха, покренувши истовремено процес његове беатификације. У загребачком гробљу Мирогоју одједном се указао Гермогенов гроб на коме архиепископ Александар служи помене и молебне. Припремљен је сценарио да Гермоген буде проглашен за првог свеца обновљене Хрватске православне цркве. Како ствари стоје, Гермоген би се могао окитити светачким ореолом пре надбискупа Алојзија Степинца.

Занимљиво је и то да за Александра Радоева Иванова, ’архиепископа Хрватске православне цркве‘, не постоје, нити су постојали Срби који су живели у границама данашње хрватске државе. Њих тамо, како он тврди, никада није било. Тамо су још од апостолских времена постојали православни Хрвати, који су подизали своје православне цркве и манастире и имали своје, хрватско, православно свештенство, своје владике. Они за архиепископа Александра нису постојали ни током Другог светског рата, па самим тим он прећуткује покоље Срба у Павелићевој држави. Прећуткује и постојање остатака покланих Срба у другој југословенској држави, па и њихова поновљена страдања у верско-грађанском рату 1991–1995. године.

ВЕКОВНА ДУХОВНОСТ ХРВАТА

На првих тридесетак страница књиге „Хрватска православна црква била је, јест и бит ће“ у десет кратких текстова архиепископ Александар указује Хрватима на њихову велику прошлост, на њихову вековну духовност којој је допринело хрватско православље које траје још од апостолских времена, али га они нису препознавали.

Истовремено, паралелно с Хрватима, али и Бугарима, архиепископ Александар бави се и Србима указујући на њихову ништавност, представљајући их као нижу расу без икаквих људских вредности, без истинских историјских трагова и без духовне баштине. Сав српски ход кроз историју, онако како га је лажно описала српска историографија, представља низ превара и подвала, једну непрекидну лаж. У свом том њиховом историјском ходу тачно је само то да су Срби били вечити вазали – мађарски, хрватски, аустријски.

Један од тих текстова почиње реченицама преузетим из једног књижевног дела Добрице Ћосића: „Лаж је вид српског патриотизма и потврда српске урођене интелигенције… Срби лажу стваралачки, маштовито, инвентивно… Лаж је српски државни интерес… Лаж је у самом бићу Србина… У овој земљи свака лаж на крају постаје истина…“ Ставови из првог дела књиге архиепископа Александра, које је хрватска домољубива, интелектуална и римокатоличка јавност дочекала као жедна земља летње кише, изнети су у целинама које носе следеће наслове: Кратка повијест Хрватске православне цркве; Кривотворење повијести у манастиру Крка; Закони хрватскога краљевства трају кроз стољећа; Никола Тесла или како се Хрватска одриче хрватске повијести; Хрватске косовске битке (Битка краља Твртка); Како је хрватска предводила кршћанску Еуропу у највећој битци против невјерника, 620 година од битке код Никопоља 25, рујна 1396; О црквеном календару; Незаконитост дјеловања СПЦ у Хрватској; Неканоничност Српске цркве и Тамница народа.

Јово Бајић

Печат, БРОЈ 817, 5. 7. 2024. године