Политика, 4. 12. 2020, Македонци преименовали српске светитеље на фрескама

Фреске на јужном зиду: Свети цар Урош преименован у Владимира Кијевског, а цар Лазар у Јована Милостивог Фото: Политика, СПОНА Скопље

У манастиру Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке, Свети Никодим и Стефан Првовенчани постали су Константин Кавасил и Јустинијан Први

Посетиоци манастира Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке у Северној Македонији из манастирске цркве могли би да изађу у најмању руку збуњени. Ако су у манастирској књижари купили монографију о овој светињи, приметиће да фреске за које се у њој помиње да су осликане на северном и јужном зиду цркве – не постоје. Нема на северном зиду Светог Стефана Првовенчаног, нити је на јужном зиду изображен Свети цар Лазар, како се наводи у монографији чији је један од издавача сам манастир. Тачније, светитељи српског рода су просто преименовани и њихове ликове на фрескама красе имена других светих, Светог Јустинијана Првог или Светог цара Јована Милостивог. А то монографија из 2005. године није забележила.

​На несхватљиво фалсификовање и прекрајање историјског наслеђа, како су га у свом апелу окарактерисали, указао је надлежним институцијама у Северној Македонији Српски културно-информативни центар „Спона” из Скопља. Они наводе да се на фрескама распознају богато украшене бисерне хаљине, царске и краљевске инсигније и лица препознатљивих владара и архиепископа, али уместо оригиналних натписа изнад ликова светитеља: Свети цар Урош, Свети цар Лазар, Свети краљ Милутин, Свети Стефан Дечански на јужном зиду, затим Свети Никодим, архиепископ српски, и Свети Стефан Првовенчани на северном зиду налазе се нови натписи. На јужном зиду: Свети цар Владимир Кијевски, Свети цар Јован Милостиви, Свети цар Константин Велики, Свети Нићифор Фока, а на северном Свети Константин Кавасила, архиепископ охридски, и Свети цар Јустинијан Први.

Истиче се да су натписи „невешто и верујемо без дозволе надлежног органа, Управе за заштиту културног наслеђа Министарства културе Републике Северне Македоније, урађени највероватније током ове 2020. године“ и апелује да се фреске врате у првобитно стање. У апелу је наведено и да су се чланови „Споне” и сами уверили у преименовање на фрескама приликом посете манастиру, као и да је јасно видљиво да су натписи нови јер одударају и по блиставо белој боји и по невештом стилу од оних које је израдио фрескописац Димитрије Андонов, аутор живописа у манастиру Светог Јоакима Осоговског и чувени сликар.

Милош Стојковић из Српског културно-информативног центра „Спона” из Скопља каже за „Политику“ да су се обратили по овом питању председнику Републике Северне Македоније, председнику владе, министру културе, градоначелнику Криве Паланке, да за сада још нема реакција званичних институција, али да се надају да ће их бити и да ће имена светитеља, српских средњовековних владара, бити враћена онако како су изворно написана 1932. и 1933. године. Како додаје, оваквих примера, нажалост, има још.

– При обнови манастира Лешак близу Тетова, чија је главна црква била минирана и готово цела уништена августа 2001. од стране терориста ОВК (ОНА), при њеној обнови није обновљено и двојно посвећење Светом Атанасију и Светом кнезу Лазару, већ су фреске и помињање кнеза Лазара једноставно избрисани. У народном предању је баш кнез Лазар сматран задужбинаром храма, о чему сведочи и његова фреска из 17. века у малом храму Свете Богородице одмах поред поменутог новијег храма – каже Стојковић.

Он додаје да је у Македонији за Србе посебно болно питање вредних српских споменика културе, древних храмова, у условима познатог вишедеценијског црквеног раскола, који додатно отежава проблем тумачења њихове симболике.

– Пребогато наслеђе српског средњег века на овом простору готово да је неистражено и заборављено, како у научнообразовној, тако и медијско-јавној сфери, али и црквеној.

Њихово стање је посебно забрињавајуће у областима где је вођен рат 2001, а посебно је то случај са манастиром Свете Богородице у селу Матејче на падинама Скопске Црне Горе, царске задужбине Немањића из 14. века. У претходним годинама имали смо посете представника Републичког завода за заштиту споменика из Београда, којима су чланови „Споне“ били својеврсни водичи приликом пописа стања српске споменичке баштине, пре свега из периода ратова 1912–1918. године на територији Северне Македоније. Држава Србија са њеним капацитетима морала би да уложи много већу пажњу и напор како би са македонским институцијама заједнички радили на њиховој заштити и изворној обнови – истиче Милош Стојковић.

Ситуација је посебно сложена и када је реч о задовољавању верских потреба будући да је Македонска православна црква канонски непризната не само од српске цркве већ и од свих осталих православних помесних цркава, док тренутно једина канонска православна црква на територији Северне Македоније – Охридска архиепископија Српске православне цркве, годинама не може да се региструје код надлежних органа нити има своје храмове.

– Сви храмови су у владавини неканонске МПЦ, док канонска Православна охридска архиепископија при Пећкој патријаршији своја богослужења изводи у параклисима, по становима и кућама, викендицама, будући да државне власти у Скопљу одбијају да региструју њено деловање и поред пресуде Међународног суда за људска права у Стразбуру из 2017. године по којој је држава Македонија била у обавези да то учини. И поред успостављања канонског поретка у таквим околностима, чињеница је да су Срби, као и други православни верници који желе да буду део канонског православља, својеврсни заложници вишедеценијског нерешеног раскола, те објективно немају могућности за нормалан верски живот. Македонија је потписница Европске повеље о људским правима, али по овом питању Срби у овој земљи у 21. веку остају ускраћени за најосновније људско право, слободу вероисповести – истиче Милош Стојковић.

 
Јелена Чалија