РТ Балкан, 21. 10. 2024, Суђење вођама ОВК у Хагу: Стравичне приче сведока, оних који су се усудили да проговоре

Логор, илустрација Фото: Shutterstock

Када су ми одвели сина, пола срца су ми однели, умрећу са тим, а последњи мој дах ће бити за мог сина и супруга, сведочила је у Хагу на суђењу Тачију и групи команданата Драгица Божанић којој је ОВК отела и убила сина Немању коме је било 16 година и супруга Младена

Годину и по дана од почетка процеса, пред Специјалним судом у Хагу данас је настављено суђење бившим вођама тзв. Ослободилачке војске Косова Хашиму Тачију, Кадрију Весељију, Реџепу Сељимију и Јакупу Краснићију. Оптужница их терети за ратне злочине и злочине против човечности почињене у нелегалним логорима ОВК на КиМ и у Албанији.

У оптужници која је прочитана на почетку суђења, 3. априла прошле године, наведено је да су четворица оптужених – Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими, осим за присилно затварање Срба и других неалбанаца, одговорни за најмање 102 убиства. Наведено је да се радило о 42 нелегална притвора у којима су злодела почињена над најамње 407 притвореника. У оптужници је идентовиковано 75 жртава, 51 српске, 23 албанске и једна ромске националности.

По речима тужиоца Џејмса Пејса с почетка суђења, заробљени су држани у јако лошим условима, били су везани ланцима, нису добијали храну.

„Притвори су на одређеним локацијама били толико лоши да су неки мислили да им је смрт боља опција“, рекао је тужилац и додао да су оптужени за све ово знали.

Бивши председник тзв. Косова Хашим Тачи у првом појављивању на суду није негирао да су се десили бројни ратни злочини на Косову, али је кривицу покушао да свали на друге речима да је „сва моћ била у рукама локалних команданата седам оперативних зона, а не у његовим“.

Према наводима оптужнице, заробљени, а углавном је реч о Србима, били су премлаћивани или физички злостављани, неке од метода мучења биле су ударање палицама по телу, резање ножевима по телу, мучење струјом, повређивање врелим воском и друге, да су неки од заробљеника били приморавани да копају сопствене гробове и да су неки премлаћивани док нису изгубили свест.

Четворица оптужних изјаснили су се да нису криви ни по једној тачки оптужнице.

Сам процес, од подизања оптужница пре три и по године прате, иначе, бројне контроверзе, нарочито око застрашивања оних који би требало да сведоче о злоделима четворице оптужених, одавања идентитета заштићених сведока. Судско веће било је због тога крајем прошле године приморано да ограничи посете Тачију, Весељију и Сељимију и то због сумње да су ова тројица особама које су их посећивале у притворској једници „одавали заштићене сведоке“, а у покушају да их спрече да сведоче.

Одлука је уследила пошто се прислушкивањем разговора тројице оптужених са посетиоцима дошло до доказа да су „недозвољено утицали на сведоке и ометали рад“, а претходно се више сведока пожалило тужиоцима да су им оптужени, преко посредника, слали поруке да одустану од сведочења или да ублаже исказе.

Један од сведока тужиоцима је пренео да му је стигла порука „по директној инструкцији Тачија и Весељија да се повуче или да ублажи исказ“ и то „за добро Косова“. Другом сведоку, Тачи је, тврди тужилаштво, послао поруку да „умањује његову улогу“ у кривичним делима која су му оптужницом стављена на терет, да говори „не знам“ и „не сећам се“.

Специјализована Већа Косова у Хагу продужила су пре шест дана за још два месеца притвор бившим вођама тзв. ОВК којима се суди у Хагу. У образложењу је наведено да постоји ризик да ће оптужени ометати спровођење правде и чинити кривична дела над онима који се доживљавају као противници тзв. ОВК, као и над сведоцима који су сведочили или би могли да сведоче у овом процесу.

У поступку у Хагу изјаве је до сада дало 95 сведока. Српски сведок под шифром 3540 који је сведочио у јуну прошле годио испричао је да је заробљен августа 1998. године док је радио као шумар у околини Подујева да је 56 дана био у притвору ОВК где су га мучили на разне начине. Сведочио је и о страшним премлаћивањима у затвору у Бајгори, док су њему и другим затвореницима биле везане очи.

Сведочила је и Драгица Божанић, некадашња затвореница тзв. ОВК којој су отети и убијени малолетни син, 16-годишњи Немања и супруг Младен као и више блиских рођака.

Она је са женама из свог и околних села била затворена у селу Зочиште, супруга Младена последњи пут видела је у месту Печани, после тога њу и остале жене спровели су у село Сметиште где су их испитивали.

„Када су ми одвели сина, пола срца су ми однели, умрећу са тим, а последњи мој дах ће бити за мог сина и супруга. Идем на крај света само због истине, не причам ништа што је лоше, што није, испричала сам оно што ми је најтеже, што ме највише болело“, навела је Божанићева.

Пре месец дана сведочио је и Имер Имери, активиста Демократског савеза Косова Ибрахима Ругове. Испричао је да су га киднаповали припадници ОВК, малтертирали у касарни у Албанији где је три пута претучен и избоден, а да су га затим држали у Призрену у заточеништву.

Пре пуштања на слободу наредили су му да никоме не говори где је био и шта се догодило. Имери је сведочио да и дан данас осећа последице премлаћивања, суду је показао ожиљке на руци и на глави, пожалио се да га од тешких батина и две и по деценије касније боле леђа.

Сведок Драган Станковић испричао је да су њега и брата Игора припадници ОВК притворили у Гњилану јуна 1999. године. Сведочио је да су им везали руке и очи, тукли дрвеним палицама и ланцима по целом телу, да су му поломили три ребра и да је од батина био сав модар. Спасио их је породични пријатељ Албанац који је некада радио са њиховим оцем. Станковићи су, пошто су Драган и Игор ослобођени, напустили „Косово“ и он се никада није вратио у родни град.

На самом суђењу Тачију, Краснићију, Сељимију и Весељију већина сведока исказе су дали на затвореним седницама што је највиши ниво заштите њиховог идентитета.

Према различитим изворима и проценама, сумња се да је на Косову и Метохији од доласка међународних снага, односно од 2001. године, убијено најмање 15 сведока у случајевима истраге и суђења против лидера, команданата, бораца тзв. ОВК како они својим сведочењима не би угрозили отужене. У неким случајевима сведоци су страдали у саобраћајним несрећама, у другим радило се о наводним самоубиствима, у трећим људи су налажени мртви поред пута… Неки су мучени, другима је прећено да ће „лоше проћи“ и они и чланови њихових породица, као и да њихова сведочења нису добра за „добробит Косова“.

Међу убијеним свеодицима помињана су и имена – Исмета Мусаја, Садика и Весеља Мурићија, Бекима Мустафае и Авни Ељазаја, Тахира Земаја, његовог син Ениса и брат Хасана, Иљира Сељимаја и супруге његовог брата Ферида, Сабахете Тољај, Исуфа Хакљаја, Садика Мусаја, Синана и Џељадина Мусаја…

Током суђења у Хагу, један од заштићених сведока судији Алфонсу Орију рекао је у лице да заштита суда „не вреди ван ових зидова“. У неким пресудама наведено је да су суђења вођена у „чудној атмосфери“ као и да су „сведоци одбијали да сведоче“.

По ранијој одлуци суда, тужилачка страна обавезана је да доказни поступак на суђењу четворици бивших команданата ОВК заврши до априла 2025. године а број од 300 сведока, како је првобитно најављено, у међувремену је сведен на око 100.

Суђење бившим вођама тзв. ОВК пратили су иначе протести Албанаца и у Хагу и на „Косову“, а на самом „Косову“ јасно је видљива јака подршка оптуженим командантима.

Дан пре почетка суђења, у Приштини је одржан скуп подршке Тачију, Весељију, Сељимију и Краснићију тада оцењен као један од највећих у овом граду икада.
Зоран Шапоњић