РТРС, 7.3.2021, „Само ти, дијете, ради свој посао“, одзвања Клепцима и данас

Село Клепци, Чапљина Фото: РТРС

Филм „Дара из Јасеновца“ подсјетио је ширу јавност на старца Вукашина Мандрапу који је мучки страдао у Јасеновцу и чије ријечи и данас одзвањају. „Само ти дијете ради свој посао“ – понављао је Вукашин злочинцу који га је ножем покушао натјерати да ускликне „Живио Анте Павелић“.

Вукашин Мандрапа из села Клепци код Чапљине канонизован је 1998. године и обиљежава се 29. маја као Свети новомученик Вукашин јасеновачки и клепачки.

Усташе су, остало је записано, Вукашина довеле у Јасеновац током Другог свјетског рата. Након неколико дана мучења, усташа, пред кога су га довели, му је понудио живот ако ускликне „Живио Анте Павелић“, на шта му је Вукашин мирно одговорио: „Само ти, дијете, ради свој посао“.

За казну, усташа му је одсјекао уво, и поновио захтјев, али Вукашин је опет исто одговорио. Усташа му је одсјекао и друго уво, потом нос и унаказио лице сваки пут са истим захтјевом, али Вукашин је увијек понављао: „Само ти, дијете, ради свој посао“. У житију Светог мученика Вукашина помиње се да је усташа који га је убио убрзо затим полудио.

О његовом страдању ми данас знамо углавном по свједочењу доктора Недјељка Зеца коме је то причао усташки злочинац Жиле Фригановић који је учествовао непосредно у ликвидацији Срба у логору Јасеновац.

Потомци Вукашина Мандрапе раселили су се по свијету. Данас у Клепцима не живи нико од њих, али се прича о њима и њиховом, али и српском Вукашину преноси с кољена на кољено. Сјећање на старца Вукашина Мандрапу из села Клепци општина Чапљина, хришћанска је и морална дужност.

Прије Другог свјетског рата из породице Брњашића страдало је 29 од укупно 37 чланова. Потомак Богдан Брњашић прича да су они страдали у Шурманцима.

Богданова мајка успјела је да побјегне злочинцима заједно са двије сестре, али је њен отац бачен у јаму Бивоље брдо, а мајка брат и двије сестре одведене у Јасеновац одакле се нико није вратио. Оваквих судбина народа чапљинског краја је много.

– Дужни смо сачувати од заборава и њих и начин на који су страдали и то, прије свега, због тога што је народ који не научи своју историју осуђен да је понавља. То је стара мудрост када је у питању историја народа, а историја српског народа је до те мјере трагична да не би смјела да нам се више понавља у оном облику у коме се то дешавало у 20 вијеку – рекао је историчар Драга Мастиловић.

Култура памћења неопходна је не само због жртава него и због потомака и будућности, јер, како то историчари потенцирају – ако заборавимо те жртве нећемо знати којим путем треба да се крећемо. Српски народ своје жртве није пребројао, а за историјску ревизију никада није касно.