Спомен, илустрација Фото: РТРС
Данас се навршавају 32 године од када је такозвана Армија БиХ гранатирала територију Републике Српске из правца Игмана, Храснице и Бутмира и на аутобуској станици у општини Илиџа убила 10 и ранила 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић.
Тог дана погинули су и Жарко Крешталица /27/, Милојка Тамбур /38/, Ружица Мартиновић /25/, Бранка Милошевић /40/, Наташа Квесић /24/, Томислав Милановић /34/, Здравко Шутало, Мира Делић и Петко Радовановић.
Предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ /ФБиХ/ Ђорђе Радановић рекао је Срни да је чињеница да је на територији Републике Српске од гранатирања и снајперске ватре са територије под контролом такозване Армије БиХ погинуо велики број цивила.
– Овдје је конкретно случај гранатирања са Игмана који је такозвана Армија БиХ користила као стратешки положај који доминира над Илиџом и Хаџићима да би гранатирала и убијала – рекао је Радановић.
Он је нагласио да је и овај злочин остао некажњен, што је, како је навео, постала уобичајена пракса за злочине почињене над Србима.
У ранијој изјави Срни један од свједока овог стравичног догађаја доктор Милан Пејић рекао је да се налазио у згради општине када је пала прва граната, након чега му је тадашњи предсједник Извршног одбора општине Илиџа Слободан Мариловић рекао да уђе у његову канцеларију да се склони.
– У тренутку док смо тражили заклон пале су још двије, од укупно три минобацачке гранате. Једна граната је пала близу два киоска крај којих су стајали људи, док је друга пала на паркинг. Нисам сигуран гдје је пала трећа – рекао је Пејић.
Он је навео да је граната гелерима и детонацијом покидала киоске и ногаре на којима су они стајали, те да су откинути метални дијелови летјели на све стране, што је допринијело да масакр буде још стравичнији.
Пејић је додао да је то био прави масакр над цивилима који су чекали аутобус.
Он је нагласио да на мјесту гдје су пале гранате није било војних објеката, да је линија раздвајања била између 500 метара до километар, а да према његовом сазнању, ту није било војске.
– Гранате које су тог дана пале на Илиџу дошле су из правца Игмана или Храснице, што се види и по повредама које су нанесене погинулима и рањенима, као и по паду граната и путањи гелера – навео је Пејић.
Планина Игман је била под контролом снага такозване Армије БиХ, док је само један његов мали дио, Голо Брдо, од 1992. и 1993. године био под контролом Војске Републике Српске.
И Храсница је била под муслиманском контролом, а у селу Ковачи надомак Храснице била је смјештена минобацачка јединица такозване Армије БиХ.
