РТРС, СРНА, РТС, 22.3.2017, Обиљежено 75 година од усташког покоља више од 6.000 Срба у Старом Броду

Војин Никитовић – заборављени јунак са пруге – Фото: Screenshot

У Старом Броду код Вишеграда данас је обиљежено 75 година од усташког покоља више од 6.000 Срба из источног дијела БиХ који су покушали да пређу ријеку Дрину и потраже спас у Србији.

Тим поводом изасланик владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија архимандрит Лазар служио је парастос испред Спомен-обиљежја, уз саслужење свештенства Митрополије дабробосанске.

Парастосу су присуствовали потомци страдалих Срба, предсједник Републике Српске Милорад Додик, шеф Клуба Срба у Вијећу народа Српске Перо Петровић, предсједник Борачке организације Српске Миломир Савчић, помоћник и савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите Душко Милуновић и генерал Милан Торбица, начелници општина Рогатица и Вишеград, те представници бројних општинских борачких организација, те велики број грађана.

Присутнима се пригодном бесједом обратио историчар Предраг Остојић, који је рекао да је тешко ријечима и сликом дочарати плач дјеце, јауке мајки, бол дјевојачки, понос и пркос људски пред ужасом смрти.

– Због тога су нам потребна опијела на мјестима злочина да се помену страдали, а опомену живи и да се злочин не заборави. У случају Старог Брода, у случају прогона српске нејачи Сарајевско-романијске регије и Подриња, поставља се питање ћутања послијератне историографије о злочинима неслућених размјера које су починиле усташе – рекао је Остојић.

Он каже да је продор већих партизанских група на ове просторе и сукоб са националним снагама ослабио до тада јединствен фронт одбране слободне српске територије.

– То је омогућило синовима припадника аустроугарских пукова, Брозових ратних другова, да почине злочин на обали Дрине. Злочине у којима су оба пута жртве били Срби – рекао је Остојић.

Одржан је и историјски час о злочину у Старом Броду, којем је присуствовао велики број ученика основних и средњих школа из Вишеграда, Рогатице, Пала и других околних мјеста.

Обиљежавање овог датума организовала је Црквена општина Вишеград, у сарадњи са општинама Рогатица, Соколац и Вишеград.

Обиљежавање је почело синоћ у Градској галерији изложбом фотографија и докумената о страдању српског народа од Сарајева до Старог Брода током 1941. и 1942. године.

Након тога представљено је треће допуњено издање књиге „Заборављени злочин – Стари Брод“ коју су приредили Славко Хелета и Александар Савић.

Према историјским подацима, у марту 1942. године покренута је здружена усташко-њемачка операција „Трио“ у источној Босни.

Звјерски злочин над српским цивилима у Старом Броду и Милошевићима починиле су усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, комадантом злогласне „Црне легије“.

Током ове офанзиве усташе су мучки убиле 6.000 Срба са подручја Сарајева, Сокоца, Олова, Кладња, Рогатице, Хан Пијеска и Вишеграда, који су покушали да пређу ријеку Дрину и потраже спас у Србији.

Захваљујући ужичком машиновођи Војину Никитовићу који је отео воз, спасено је бар 500 српске нејачи.

 Војин Никитовић – заборављени јунак са пруге

Данас се навршава 75 година од усташког злочина у Старом Броду, код Вишеграда, када је у кањону Дрине убијено око 6.000 српских избеглица, али је, захваљујући ужичком машиновођи Војину Никитовићу који је отео воз, спасено бар 500 српске нејачи.

Мјесецима раније, Вишеград је био крцат људима који су, послије припајања БиХ Независној Држави Хрватској, покушавали да се спасу, бјежећи ка Србији.

Граница је, међутим, за њих била затворена, али је, захваљујући ужичком машиновођи Војину Никитовићу који је отео воз у Вишеграду, барем 500 српске нејачи спасено и пребјегло до ужичких села.

Била је то крађа за понос. Машиновођа је око 500 избјеглица тајно смјестио у вагоне и јурио пругом ка Србији.

Машиновођа Никитовић одабрао је погодно вече, отео локомотиву, прикључио композицију, у којој је био и вагон пун оружја и јурнуо ка граници. Ни потјера, ни барикаде га нису зауставиле.

„Он је то смислио и урадио. Жртвовао је свој живот да спасе те људе“, каже Војинова ћерка Олгица Цвијовић.

Успио је да се пробије до Стапара, надомак Ужица. Ту је путнике послао у село, а оружје сакрио и касније предао партизанима. „Код Стапара је сишао и отворио вагоне“, прича Олгица, преноси РТС.

Машиновођа из Вишеграда Вићентије Мијаџевић каже да се причало како је Никитовић по ноћи узео локомотиву, закачио вагон пун муниције и наоружања и побјегао.

Прикључио се Жељезничкој чети, ратовао и био рањен, три пута заробљен, мучен у логору на Бањици, и некако увијек успијевао да побјегне.

„Никада није упознао те људе, нити зна ко су. Можда су се неки два-три пута јавили“, каже Олгица.

Одликован је за храброст, али заборављен као јунак са пруге.

„Мало ко зна о њему. Нажалост, заборављен је. Украсти воз из Вишеграда са толико избеглица, извући се из усташког окружења 1941. године јесте нешто што заиста завређује пажњу“, рекао је Радивоје Папић, музејски савјетник Народног музеја Ужице.

А неколико мјесеци послије Војиновог подвига, недалеко од Вишеграда, у Старом Броду, усташе су убиле око 6.000 српских избјеглица, махом жена, дјеце и стараца.

Смрт у кањону Дрине, избјегли су путници Војиновог воза – парњаче коју су, више од угља, гониле његова храброст и жеља да спасе људе.

Стари Брод – место великог страдања

Пре 75 година, у кањону Дрине код Вишеграда, у селима Мишевићи и Стари Брод, Црна легија Јуре Францетића и Ханџжар дивизија су убиле око 6.000 српског живља, избеглог пред усташама које су пустошиле источну Босну. О овом се ћутало деценијама, за злочине нико није одговарао, а тек је 2008. године обележено место великог страдања у Старом Броду.

Злочин је заборавити злочин, поручује скромно спомен обележје и сведоче преживели, који су као деца на овој обали, само чудом избегли смрт.

„То се лешеви измешали, једни кољу отуд, једни одвуда, ја међу оне мртве паднем потрбушке и тако сам ти остао“, каже Ристо Боровчанин из Соколца.

Људи у збеговима, приспели од Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Соколца, тражили су прелаз преко Дрине, молили за чамце и скеле, како би се домогли Србије. Већину су усташе ипак стигле.

Деливоје Косорић прича да су убијали, силовали, бацали у Дрину.

Мара Суботић са Пала каже да су мајке саме бацале своју децу у Дрину, а оне за њима да их „џелати не кољу“.

Циљ немачко-италијанске и усташке офанзиве је био, да се , како је наведено,“ територија НДХ, проширена до Дрине, очисти од православаца“. Усташе су биле толико ревносне, да су на крају, у Старом Броду и Немци интервенисали.

Деценијама се о овом стравичном злочину није смело говорити, а они који су се усудили да траже казну за злочинце, били су одмах ућуткани, кажњени, затварани.

Тек је од 2008. године Стари Брод означен као место великог страдања.

„Ми смо припадници народа који више не сме да не обилежава ова места, и не сме да прећуткује истину, да не би увредили некога другог“, каже Милорад Додик, председник Републике Српске.

Памтити – да се не понови, али не злопамтити, говоре људи са Дрине. Уверени да је ова река већ однела сувише жртава.