Спона: Сто година од покоља у Поречу [Мапа]

Манастирец, унутрашњост капеле Фото: Вечерње новости

Навршава се овог Бадњег дана 100 година од покоља код Дервишке њиве у Поречу, у југозападном делу Македоније. Тада је 1916. извршен страшан масакр 103 најугледнија мештанина Пореча. Стравичан покољ уочи православног Божића пре 100 година, у народу овог подручја познат је као најгрозоморнији „чин одмазде“ бугарских окупатора, како би се становништву уткала бугарска национална свест.

А све зарад истискивања српске свести становништва Пореча, који су називали „Мала Шумадија“. У историјским записима тај покољ је уписан као масакр крај Дервишке њиве.

У селу Манастирец надомак данашњег Македонског Брода подигнута је Спомен капела.

Мапу у новом прозору и пуној резолуцији можете погледати овде

Заборављена и напуштена, иако на први поглед очувана, она је неми сведок страдалих мештана. Тихо и полако пропада, као и ми сами уз сав наш заборав, нехај, незнање… А сва је обасјана раскошним бадњаком одасвуд, као пука симболика наших огледа, обичаја, наших (разбијених) огледала. Капела страдалих предака. Тешко је закључити где су кости убијених Срба. Део је разбацан у подруму капеле. Незапамћен масакр бугарских хорди. Ретки постиђени мештани тврде да у манастиру (у владавини неканонске МПЦ), чувају списак убијених „од бугарских зликоваца“. Све жртве су из околине села Пореча. Највише их је 22 из села Здуње, 11 из Лупште, девет из Томиног Села, по осам из Доњег Манастиреца и Зркле.

Тужна је, просто несхватљива слика сурове реалности са којом се суочава намерник забасао у овај крај, када открије запуштено спомен-обележје. У том нехају, у варварском односу нечијих потомака, невољних и да чују и ко су им далеки преци којима је ту требало да сачувају вечни мир и спокој, капела је одвојена од православне светиње иако је подигнута ту, тик уз древни Поречки манастир и храм посвећен Пресветој Богородици.

У застрашујуће запуштену и ко зна од када и од чијих руку похарану и оскрнављену капелу, поред вандала, деценијама није крочио свештеник, да окади, вином прелије кости, помен за покој душа мученика одслужи… Тако је и сада поводом стоте годишњице. Никог неће бити тамо од званица, ако се икако то могу назвати, позвани да о овоме знају, брину, сведоче, подигну глас. Али, пре ће да су им фотеље удобне и топле, ко ће о овоме да мисли.

Званично, Костурница у селу Манастирец у Поречу, уписана је у регистар споменика, спомен-обележја и војничких меморијала и гробаља из балканских и Првог светског рата на подручју данашње Републике Македоније. У заједничком радном материјалу стручњака ресорних министарстава Владе Србије, републичких завода за заштиту споменика културе Србије и Македоније, „на терену“, јула 2003, после обиласка свих спомен-меморијала на територији ове земље, између осталих, прецизиран је и опис затеченог стања костурнице у Манастирецу.

У време после Илинданског устанка 1903. године, па до Балканских ратова, са изузетком села Локвице у којој је становништво углавном прихватило бугарску националну свест прихвативши Бугарску егзархију и идеологију ВМРО, сва остала села су остала патријаршијска, однносно у склопу Српских црквених општина. Порече је називано „Малом Шумадијом“ и представљало је језгро српског четничког покрета.

Србовање је привукло освету ВМРО-а, после Илинданског устанка. Бугарске комите су запретиле Поречанима паљевином и убиствима уколико не уђу у њихову организацију и не прихвате егзархију. Као жртве организације пали су Злате из Слатине, Секула из Крапе, Димко из Крушја и поп Цветан из Црешњева.

Терор није довео до капитулације већ је дошло до оружаног отпора. У Поречу се априла 1904. одметнуо војвода Мицко Крстић и повео прву српску чету западно од Вардара. Поред војводе Мицка Порече је српском четничком покрету дало и војводе Зафира Премчевића из Љупшта, Ристе Петровића из Девича, Михаила Јовановића из Брода и Бошка Вирјанца из Вира. Порече је одбило два велика напада бугарашких чета ВМРО 1907. код Слатине 1904. и Куртовог камена 1906. године. Због отвореног српства и антибугарског осећања становника Пореча, у току Првог светског рата и бугарске окупације, извршен је злочин против становништва. Сви виђенији људи, учитељи, свештеници, домаћини су прогоњени, а неколико стотина становника је депортовано у Бугарску, где је већина умрла.