Спутњик, 7. 8. 2023, Чемерно – планина која чува једну од најкрвавијих тајни српске историје

Крст захвалности страдалим борцима на Чемерну Фото: Спутњик, Лола Ђорђевић

Чемерно, планина која у самом свом имену као да носи сав чемер, патњу и страдања српског народа те ратне 1915. Страдања, које би било још страшније да није било јунаштва војника Четвртог пешадијског пука другога позива који су својим животима штитили одступницу Прве српске армије.

Штитили су, не само војску и врховну команду, већ целу Србију, јер да је фронт пробијен, све би било готово. Да није било Чемерна, не би било ни Мојковачке битке, Горничева, Кајмакчалана…

Почетком новембра 1915. док су житељи Краљева живели прве дане под аустроугарском окупацијом, околна брда су подрхтавала од битака које су на њима вођене. Борбе су се, осим на Чемерну, водиле на Врановцу, Троглаву, Јелици, Столовима… Ипак, једна од најсмртоноснијих битака, у којој је страдало више од 1.500 српских војника, одиграла се на снегом прикревеном врху Чемерна.

Бројчано надмоћнијој десетој аустроугарској брдској бригади, која је надирала из правца Ивањице, супроставио се Студенички одред, који је неколико дана раније формиран од војника Четвртог пешадијског пука другог позива и Шестог пешадијског пука трећег позива.

Најжешће борбе су се водиле 10, 11. и 12. новембра, а положаји на врху Чемерна неколико пута су прелазили из једних у друге руке. Губици на обе стране су били страховити.

„На овом месту, од Берберовог поља па до самог врха, на простору од километар и по, за један дан погинуло је 624 аустроугарских војника Десете аустроугарске брдске бригаде. 11. и 12. новембра, 108 војника, подофицира и официра Четвртог пешадијског пука гине“, објашњава окупљенима на врху Чемерна артиљериски мајор у пензији, Раде Вукосављевић.

Цена је била висока, али циљ је остварен – непријатељ није успео да „у клешта“ ухвати српску армију и тако је уништи. Док је врх планине“преоравала“ артиљерија, Ибарском клисуром вијугала је непрегледна колона српског народа који се повлачио. Војска, Врховна команда, Влада на челу са старим краљем и више од 100.000 цивила отпочели су своје мучно путовање ка југу, усеком између Столова, Троглава и Чемерна, својеврсним „Вратима спаса“.

Али се завршетком битке, трагедија српских јунака наставила. Погинуле, није имао ко да сахрани. Аустријанци су, када је снег окопнио, своје мртве покопали, а лешеве српских војника развлачиле су звери и грабљивице. Непријатни мирис распадања, дуго је времена као облак лебдео изнад самог врха Чемерна, те отуда и назив Смрдључ, који му мештани наденуше.

„Годинама, а и деценимајама након завршетка Великог рата, чобани су налазили кости страдалих војника, које су дивље звери развлачиле, јер после повлачења и окупације није имао ко да их достојно сахрани“, каже Вукосављевић.

Упркос важности који је битка на Чемерну имала у нашој историји, она је из необјашњивих разлога била скрајнута, готово заборављена, сем у усменим казивањима овдашњих људи. Ипак прича о храбрости српског војника дошла је до мајора у пензији Радета Вукосављевића који се годинама, заједно са групом ентузијаста, пре свега мештана оближњих села и чланова локалних удружења пре свега ратних војних ветерана, бори против заборава.

Уз помоћ донатора, локалних институција и Жичке епархије подижу белеге, спомен чесме и амбијаленталне учионице, а на самом врху Чемерна у плану је да се подигне Војничка капела где би била исписана имена погинулих ратника чије сени на вечној стражи чувају „Врата спаса“. Јер, да није било „Врата спаса“, не би било ни Солунског фронта, не би било „Капије слободе“.