Спомен, илустрација Фото: Фонет
У паљанском селу Раковац данас је одржана комеморација за више од 100 мјештана, од којих су 40 била дјеца до 14 година, које су 11. новембра 1943. године на звјерски начин побиле усташе.
У овом селу живо је спаљено 59 мјештана, међу којима четрдесеторо дјеце.
Наставник историје у Основној школи „Мокро“ Ненад Томовић рекао је новинарима да овај злочин није помињан 79 година и да за њега никада нико није одговарао.
„Покушали смо да дамо позитиван примјер у којем правцу би требало да иде његовање културе сјећања. На овој спомен-плочи уписано је 59 имена, а оно што даје посебну тежину овом злочину је чињеница да је на овом мјесту убијено и спаљено 40 дјеце“, нагласио је Томовић.
Он је напоменуо да циљ данашњег окупљања није мржња, нити анимозитет према било ком народу, већ жеља да се његује култура сјећања, као што сваки народ то ради.
Роса Живковић, која је тада имала девет година, испричала је да је једног јутра док је чувала краве у Криводолу пронашла сумњиву гомилу покривену земљом и грањем, али да су на неколико мјеста вириле ципеле.
„Дошла сам кући и испричала оцу шта сам видјела. Он је позвао њемачку патролу и тамо су нашли 43 тијела. Међу њима је био један из мог села, а други је био борац Млађен Клачар. Отац ми је испричао да су ти људи пребијани, бодени, те да су сви скончали без испаљеног метка“, присјетила се Роса.
Влатко Савић рекао је да је његов отац Лука тог кобног 11. новембра 1943. године успио да побјегне из колоне која је тјерана кроз Криводол, у којој су још били очева браћа, стричеви, рођаци и комшије из села Раковац.
„Преживио је да би свједочио о овим стравичним догађајима. Овдје су биле куће Савића у којима је живјело њих 70. Овдје је био помоћни објекат у којем је било стратиште гдје су усташе убијале, клале, а живу дјецу бацали у ватру. Чувши вриску, три стрине са седморо дјеце су побјегле, а у подруму куће изнад су побили народ. Ипак, двије дјевојчице од 15 година су побјегле у шуму“, прича Влатко.
Он је подсјетио да је 12. новембра 1943. године било живо само 17 Савића, а да су потпуно угашена огњишта Ђукића и Павичевића.
Савић је рекао да је овај стравичан злочин дуго био у сјенци заборава локалних власти, те да су ово мјесто посјећивале само породице.
Начелник општине Пале Бошко Југовић рекао је да се са посебним поштовањем мора приступити овом мјесту, као и осталим стратиштима Срба на подручју Сарајевско-романијске регије, Републике Српске, па све до Јасеновца.
„Ове жртве нису пале у борби за ослобођење, већ су класичне жртве усташког терора. То су наши мученици и њих се морамо сјећати. Да би иронија била већа, жртве су касније сахрањене под петокраком, а слова исклесана латиницом. На њих годинама нико није обраћао пажњу“, указао је Југовић.
Према његовим ријечима, снага Републике Српске је и у томе што цијени оно што је српски народ дао кроз историју.
„Зато и локална власт има посебну обавезу да поклони пажњу овим жртвама, да чува спомен-обиљежја, уређује прилазе, али и да у сарадњи са основним школама, борачким организацијама и надлежним институцијама води рачуна о културу сјећања“, поручио је Југовић.
Комеморацију је организовала Борачка организација општине Пале у сарадњи са Основном школом „Мокро“ и паљанском организацијом СУБНОР-а, а присутни су били и наставници и ученици Основне школе из Велике Плане.
