СРНА, 14. 1. 2024, Моштаница – манастир који је десет пута прелазио из једне државе у другу

Манастир Моштаница , изглед 1883. Фото: СРНА

Дио Крајине у којем се налази манастир Моштаница, на сјеверним падинама Козаре, равно је десет пута прелазио из једне државе у другу, пише професор доктор Младенко Саџак у монографији о овом манастиру, на којој је радио пуну деценију.

Саџак је навео да су се та помјерања граница дешавала од пада Босне 1463. године када је Краљевина Угарска преузела њене сјеверне дијелове, па до Берлинског конгреса 1878. када су турске покрајине Босна и Херцеговина ушле у састав Аустроугарске монархије, те да је непостојање изворних докумената и података посљедица бурних историјских дешавања и бројних националних страдања.

„Потрага за тим књигама, које су избјегли монаси из Моштанице и Рмња пренијели у Карловачки генералат, и од којих је дио завршио у Марчи, Лепавини и по другим манастирима у Славонији (а послије ратова у 20. вијеку ко зна гдје све не), велики је задатак српске културне историје“, пише Саџак.

Како је град-бастион под именом Моштаница уцртан на карти италијанског картографа Роселија, која је на терену рађена између 1478. и 1484. године, претпоставља се да је градња почела послије 1480. и да је у наредних неколико година и довршена. О настанку манастира постојале су три теорије, али, према Саџаковим налазима, ниједна нема историјског утемељења.

Према првој теорији, манастир је саграђен у 12. вијеку будући да је на једном кључу, како се у почетку сматрало, била урезана 1111. година. Кључ је пронађен у црквеним рушевинама у вријеме обнове манастира 1882. године и пренесен је у Народни музеј у Београду. Привукао је пажњу тадашњих истраживача и један од њих, архимандрит Нићифор Дучић, записао је о тој „давној старини“ да на кључу „није 1111. него 1711. година“.

Друга група истраживача манастирске прошлости заступала је немањићко поријекло, али Немањићи у то вријеме нису били господари на просторима Поуња и такозваних Доњих крајева, а трећа група писаца сматра да је манастир изграђен 30-их или 40-их година 16. вијека, неколико деценије прије књиге Оточник из 1579. године, што је један од најстаријих писаних споменика Моштанице.

Међутим, ни та теорија није одржива јер у отоманском султанату средином 16. вијека нису се могле градити невјерничке богомоље, док су се старе грађевине могле обнављати без увеличавања или мијењања основе, и то само уз доказе о њиховом претходном постојању и уз одобрење централних власти.

Године 1464. десио се за Србе у Угарској (у Срему, Славонији и новооснованим бановинама Јајачкој и Сребреничкој) значајан догађај кад је у службу краља Матије Корвина прешао деспот Вук Гргуревић Бранковић који се претходно борио на страни Турске.

Угарски краљ му је 1471. потврдио деспотску титулу коју је он носио од смрти свога оца Гргура Бранковића (који је умро 1459. у Хиландару као монах Герман). У сачуваној преписци између деспота Вука и султана Бајазита Другог он се титулише као „деспот српски и капетан босанских градова“.

По преласку у Угарску Вук је примљен у Витешки ред Змаја чија је мисија била одбрана крста и борба против непријатеља хришћанства, те је у народним пјесмама он Змај Огњени Вук и Вук Јајчанин.

„Наше је мишљење да су и град Моштаница и истоимени манастир настали у исто вријеме – када је Вук Гргуревић Бранковић деспотовао у Срему, Славонији, те Јајачкој и Сребреничкој бановини, и да се солидност и величина саме црквене грађевине, као и посједи који су припадали манастиру, могу објаснити угледом, положајем и богатством које је он имао у тада у Угарској“, навео је Саџак.

Он је додао да се показало да име манастира, а онда и града и ријеке, потиче од једног црквеног предмета – реликвијара или моштаника (моштанице),“ који је управо настао по Вуковој наруџбини и у његовој златарској радионци у Белој Стени“.

У монографији се истиче да је тај моштаник, данас познат под именом Реликвијар Барбаре Франкопан, највећи и најраскошнији сачувани моштаник код Срба, настао између 1482. и 1485. године, и данас се чува у ризници фрањевачког самостана Свете Марија на Трсату код Ријеке у Хрватској.

Саџак је напоменуо да се не зна како је моштаник тачно ни када доспио тамо, али да је то свакако било послије Барбарине смрти 1504. године.

„Још је важније, међутим, то што је он представљао суштину богословља деспота Вука и деспотице Барбаре, симбол њихових исихастичких увјерења – да се уз помоћ вјере, моштију и молитви може остварити заједништво са Богом и побједа над невјерницима“, додао је Саџак.

Он је навео да је у вријеме Вуковог деспотовања из јужних српских земаља, које су већ биле под влашћу Турака, на територију Угарске прешло око 200.000 људи, од којих један број и у Босанску крајину, гдје је и прије тога живио српски православни народ, те да се насељавањем Срба, граничара и крајишника, и изградњом цркви и манастира, Угарска на периферијама свога краљевства управо и бранила од Отоманске империје.

„Преглед босанско-хумске дипломатске грађе, узимајући у обзир интитулације босанских владара, као и датуме издавања тих повеља (углавном су то дани посвећени великим догађајама или светитељима који се славе код Срба, као што су Усјековање главе светог Јована Крститеља, Огњена Марија, Михољдан, Мала Госпојина), аргументовано и несумњиво показује српско-православни карактер средњевјековне босанске државе“, истакао је Саџак.

Према његовим ријечима, почетне тезе да је српски народ у Крајину, па и у Босну и Херцеговину, дошао са Турском, /…/ показују се као потпуно нетачне и политички тенденциозне.

„Као и стари извори, тако и новија историјска истраживања показују /…/ да су Срби били домицилни и матични народ у Босни и Хуму (Херцеговини), да они нису били никакви јеретици, већ православни хришћани, те да је њихова `црква босанска` била само једна у низу ортодоксних цркава у `великом византијском кругу`“, закључује Саџак.

Монографија, која је објављена прошле године, на 380 страна доноси историјски контекст, досадашње описе манастира, архитектуру, картографију, филолошке и теолошке аспекте, хронологију осам вијекова, манастирско насљеђе, попис подвижника, прилоге из књижевности, фотографије и рукописе, као и нове теорије које професор Саџак први пут уводи.

Једна од њих је зашто се вриједне моштаничке књиге односе и похрањују у библиотеку манастира Хиландар, будући да је на Свету Гору монах Јанићије Моштанички 1665. однио „Панагирик“, зборник похвала настао око 1430. године, а моштанички јеромонах Јевђеније 11 година касније „Отачник“ из 1579. године.

Саџак је навео да је то могла бити завјетна жеља неког од манастирских ктитора или задужбинара, да је Моштаница могла настати као метох манастира Хиландар, али је већа вјероватноћа да се у дугом времену робовања створио и усталио нови обичај у српском народу – поклањање књиге, будући да су у тадашњој цркви, и култури уопште, многе ствари биле забрањене, али не и књига.

Било је дозвољено посједовање, преписивање, штампање и изучавање књиге.

„Прераста владарске и великашке оквире и етикеције и добија једно ново значење: књига није само предмет потребан за литургију, већ и симбол слободе исповиједања, па и више од тога – знак и вјерске и националне самосвијести у времену општег потирања“, указао је Саџак.

Монографија доноси и бројне занимљивости – како се сребрни моштанички крст из 1635. године нашао у манастиру Бању код Прибоја гдје се и данас чува, како се у народу повезују предања о Теодору Тирону и Теодору Сладићу, шта је све о Моштаници писао приједорски прота Симо Стојановић, како су моштанички пустињаци живјели у двијема пећнима понад манастира, какав је био калуђерски пут Илије Кочића, млађег брата великог српског писца, и зашто је руски путописац 1857. године тврдио да је „само чудо /…/ да се тај православни елеменат могао и одржати у Босни у таквим приликама“.

У монографији су описана и бројна страдања свештенства и уништавања и потом обнове самог здања, буне и устанци који су кретали управо из манастира, те је стога манастир бивао метом осветника, страдања у Великом рату и у вријеме Независне Државе Хрватске.

Описна су и мање позната односно широј јавности готово непозната страдања у времену комунизма, посебно од августа до октобра 1953. година на подручју Бањалучке епархије, а најсуровији је био упад агитатора у манастир Моштаницу уочи Преображења те године, о чему политичка цензура ФНРЈ није дозвољавала да се пише.

На крају, публикација доноси „Ријеч“ митрополита бањалучко-бихаћког Василија приликом прве посјете манастиру 26. маја 1913. године, за коју је Саџак навео да по свим особинама спада у ред најљепших омилија (поучних проповиједи) у новијем српском црквеном бесједништву.

Од 1962. Моштаница је претворена у женски манастир. Манастирска црква у Моштаници посвећена је Светом Архангелу Михајлу, а Преображење Христово у овом манастиру се слави и као црквени празник и као велики народни збор.

„У попису православних манастирских храмова подигнутих по Босни, Далмацији и Западним Странама, од Крке и Крупе преко Гомирја и Рмња до Глоговца и Гомионице, своје истакнуто мјесто и немали значај има и Моштаница, манастир светог Арханђела Михајла, који је српском народу у Босанској крајини кроз дуге и тамне вијекове ропства био једина и непролазна звијезда водиља. А великом дијелу нашег народа он је то и данас и биће и у будућности“, написао је аутор монографије.