Помен на Глођанском брду Фото: Радио освит (Зворник)
Ако је 126 убијених припадника Војске Републике Српске на Глођанском брду било искључиво војни циљ, како га квалификује сарајевско Тужилаштво, како је могуће да су муслимани заробљене српске борце живе разапињали и ексерима кроз руке закивали на храстове, упитао је предсједник Градске организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Зворник Миливоје Марковић.
Марковић оцјењује да Тужилаштво БиХ, квалификацијом да је убиство 126 припадника Војске Републике Српске на Глођанском брду које су 6. новембра извршили 1992. године муслимани из Каменице и Сребренице, било искључиво војни циљ, штити муслиманске злочине почињене над српским народом.
Он је за Срну изјавио да се та квалификација сарајевског Тужилаштва не може прихватити из два разлога, јер нема упориште ни у правном, ни у здраворазумском поимању правде.
„Прво, ако је убиство 126 припадника Војске Републике Српске био искључиво војни циљ, како га квалификује сарајевско Тужилаштво, како је могуће да су муслимани заробљене српске борце на Глођанском брду живе разапињали и ексерима кроз руке закивали на храстове“, упитао је Марковић.
Он је навео да су заробљене српске борце везали бодљикавом жицом за храстове и одсијецали им екстремитете, вршећи над њима невиђену злочиначки тортуру.
„У то вријеме био сам припадник српске полиције и имао сам прилику да видим жртве на Глођанском брду и начине њиховог страдања, које је санитетски генерал мајор Зоран Станковић у патолошким налазима појединачно описао“, рекао је Марковић.
Марковић је истакао да ће Зворничани видјети размјере муслиманског злочина на Глођанском брду у филму Дениса Бојића „Свједок“, који ће бити приказан у зворничком Дому омладине у наредна три дана.
Наводећи да је био свједок и више пута присутан тужилачкој фарси у Сарајеву, Марковић сматра да се злочином на Глођанском брду нико није озбиљно позабавио ни у Тужилаштву, а ни Суду БиХ, чиме се отварају озбиљне сумње у намјере Тужилаштва да свјесно скрива злочине које су муслимани починили над српским народом.
„Друго, ако је квалификација Тужилаштва БиХ да је Глођанско брдо војни циљ, зашто то исто тужилаштво на процесуира муслиманске злочинце који су из засједе 10. септембра 1992. године убили 11 српских цивила на Црном врху код Зворника“, упитао је Марковић.
Према Марковићевим ријечима, ако Тужилаштво правда Глођанско брдо војним циљем, како онда квалификује мучки убијене цивиле који су путовали у колони возила, а код себе нису имали ни метак, а камоли неко оружје, и зашто не покрене расвјетљавање овог предмета, иако се зна ко је све учествовао у убиству српских цивила на Црном врху.
Констатујући да Тужилаштво БиХ „својом правдом и поступцима“ жели да створи правну слику да су и српска војска и цивили квалификовани као ратни циљ, јер су у непроцесуирању изједначени, те да су Срби криви за сва дешавања у грађанском рату у БиХ, Марковић је упитао како је могуће да српски кадрови у Тужилаштву и Суду БиХ не реагују на сарајевско-тужилачку неправду која се води против српског народа више од 30 година.
Марковић је нагласио да нико не тражи од српских кадрова у сарајевским правосудним установама да штити злочине и злочинце, али треба да реагују када виде да је правда угрожена.
„Не минимизирам жртве ниједне националности у БиХ, али избјегавати одговорност муслиманских злочинаца над српским народом и пружати им заштиту, мислим да су правосудне установе БиХ изван објективне правне и сваку друге норме које нажалост или срамоту, спроводи сарајевско правосуђе“, рекао је Марковић.
