СРНА, 5. 8. 2024, Аустроугарска власт за таоце бирала виђеније Србе, и са много деце

Помен, илустрација Фото: СРНА

Од масовног страдања Срба фочанског краја навршило се 110 година, када је аустроугарски окупатор на почетку Првог свјетског рата стријељао 126 и у логоре одвео 356 српских родољуба, од којих се већина није вратила.

Убијања фочанских Срба почела су у ноћи између 9. и 10. августа 1914. године, када су Аустроугари на два дринска моста изболи бајонетима и стријељали шесторицу угледних припадника српског грађанског сталежа, од којих су тројица били свештеници и тројица трговци.

Они су заједно са осталим виђенијим Србима претходно утамничени и требало је да послуже као таоци, односно да својим животима јемче да српско становништво неће нападати аустроугарску војску.

Те ноћи на два моста убијени су свештеници Јосиф Кочовић и Владимир Поповић, као и браћа трговци Нико и Ђорђе Хаџивуковић, док су тешко рањени свештеник Василије Кандић и трговац Милан Хаџивуковић, који су касније заједно са стотинама својих сународника из Фоче отпремљени у логоре, прво у Добој, а затим у Арад, Нежидер и Шопроњек.

Мира Јелић Хаџивуковић, унука Нике Хаџивуковића, која данас живи у старој породичној кући ове трговачке породице у некадашњој Српској вароши у Фочи, прича да је аустријска власт за таоце бирала виђеније Србе.

„Када човјек размисли, изгледа да су бирали и ко има пуно дјеце, јер су раке биле припремљене и за дјецу и жене. Послали су поруку баби да дођу на сахрану само жене и дјеца, а увече је дошао један муслиман и рекао ни за живу главу да не иду, јер су за све њих раке ископане. А онда су све угледније грађане, свештенике и по селима кметове поубијали“, каже Јелићева.

Након што је породица остала без двојице својих домаћина, Мирина баба Војисава, како самохрана мајка, подизала је 16 дјеце – осморо своје и осморо од дјевера Ђорђа, чија је жена Перса преминула током рата.

„Најстарији су имали по 18 година – Боривоје, он је од стрица, а од моје бабе Борка, док су најмлађа дјеца имала по двије године, а баба је била у другом стању и четири мјесеца након стрИЈељања родила се најмлађа ћерка Јелена. Моја мајка Марица имала је двије године“, прича Мира.

Посебно велику цијену платила је породица Јосифа Кочовића. Недуго након стријељања на мосту, шуцкори су убили Јосифову ћерку Велинку од 11 година, а у логор су одвели његовог најстаријег сина Светислава, богослова друге године, који је у 19. години у арадским казаматима умро мучен глађу.

Уз припаднике грађанске елите, Аустроугари су на почетку рата утамничили и велики број становника челебићког платоа на граници са тадашњом Краљевином Црном Гором. Пред улазак црногорске војске у Фочу, на локалитету Црна стијена, на десној обали Дрине, у близини католичког гробља, стријељано је 19 Срба из Челебића и Заваита. Само неколико дана касније на брду Шиште изнад Фоче, на лијевој обали Дрине, гдје се одиграла битка двије зараћене војске, стријељана су још 52 становника челебићког краја.

У историјским изворима постоје разлике када су се десили ови злочини- наводе се датуми крајем августа или почетком септембра, највјероватније због разлике између два календара, те чињенице да Србија и Црна Гора тада још увијек нису прешли на нови календар.

Кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић каже да је тада у Фочи убијено 126 лица српске националности, а да их је велики број умрло у аустроугарским казаматима.

„Према мишљењу нашег уваженог и великог историчара Милорада Екмечића, прво етничко чишћење у Европи направљено је овдје у фочанском крају, када је плато села Челебићи у потпуности очишћен од српског живља. Том приликом, интернирано је у добојски логор, првобитно, а затим и у Арад, 58 породица са 356 чланова и велики број њих умро је усљед лоших услова у тим логорима“, каже Михајловић.

Он наводи да је тих година владала и велика глад и епидемије, што је додатно допринијело огромним патњама и страдањима.

„И сам свештеник Василије Кандић, који је преживио стријељање, а послије и робовање у Араду, страдао је од `шпанске грознице` у новембру 1918. године. Можемо видјети колико је Аустроугарска настојала да се обрачуна са елитним слојем српског друштва, који су чинили трговци, занатлије, свештенство Српске цркве и нарастајућа млада српска интелигенција, коју су представљали учитељи и ђаци тадашњих школа“, прича Михајловић.

Фочански крај тада је био и бојно поље, јер је у августу 1914, послије Церске битке и побједе српске војске, подсјећа Михајловић, дошло до контраофанзиве српске и црногорске војске према тадашњој Аустроуграској, па су 27. августа црногорске трупе под командом сердара Јанка Вукотића ослободиле Фочу.

Црногорска војска држала је Фочу и цијело горње Подриње све до јесени 1915.

„На једно кратко вријеме престао је терор аустроугарских власти над српским живљем. Офанзива сердара Јанка Вукотића, односно Санџачке војске, како је називана, и ужичке србијанске краљевске војске заустављена је пред Сарајевом. Током тог периода знатан број Фочака и становника подрињског краја прикључио се црногорској војсци и они су учествовали као добровољци Херцеговачког добровољачког одреда црногорске краљевске војске“, напомиње Михајловић.

Осим тога, додаје он, велики број Фочака учествовао је касније у борбама на Солунском фронту.

У Фочи данас више споменика свједоче о страдањима 1914.

У Челебићима је, између два свјетска рата, за вријеме Краљевине Југославије, у спомен на страдале мјештане изграђена црква Успења Пресвете Богородице.

Краљевина је на лијевој обали Дрине, код жељезног моста, у августу 1935. подигла споменик стријељаним свештеницима и трговцима, када су пренесене њихове кости и ту сахрањене, а породице убијених сваке године дан уочи Светог Пантелејмона, 8. августа, обилазе тај споменик и организују помен парастос. Нажалост, све их је мање, па је ове године, уз свештеника, парастосу присутвовало свега троје чланова породица Хаџивуковић и Кочовић.

„Ове године само нас троје и свештеник, нико није дошао. Старије Фочанке што су прије долазиле све су умрле“, каже Мира Јелић.

Након Другог свјетског рата изграђен је и споменик на брду Шиште гдје су сахрањене жртве стријељане на том мјесту и жртве убијене на Црној стијени.

Тачно 103 године након страдања, 2017. године, споменик је подигнут и на Црној стијени, која се налази на половини пута између некадашње аустријске касарне и католичког гробља, односно између данашњих Казнено-поправног завода и Универзитетске болнице.