SrpskaDijaspora.info, 6.9.2005, Српска гробља из Првог светског рата, Велики Међер – нов почетак сарадње

Словачка, Велики Међер, српско војничко гробље из Првог светског рата Фото: heritage.gov.rs

Мр Небојша Кузмановић о књижевној логорологији

Приликом преводјења на српски књиге словачког писца Лаца Зрубца Побуна у Крагујевцу (која ускоро излази у издању Матице словачке), која говори о трагедији словачких војника у време Првог светског рата – размишљао сам о могућем „реципроцитету” – јер су у то време сви Словени имали исту судбину: Аустро-Угарску. Празнине у мојим сазнањима је допунио, приликом случајног сустрета, приатељ из времена сарадње са часописом новосадских студената Гаудеамус Небојша Кузмановић, садашњи житељ Бачке Паланке.

Већ дуги низ година се мој саговорник бави српско-словачким и словачко-српским везама, што је резултирало његовим магистарским радом Сусретање култура. Проучавајући огромну архивску грађу, наишао је и на документе о српским гробовима у Словачкој. Та тематика је мало знана чак и овдашњој српској јавности.

5.153

„Проучавајући српско – словачке књижевне везе дотакао сам и област књижевне логорологије. Ради се о дисциплини, која је интензивније заступљена у последњих 10–20 година, а односи се на књижевност Другог светског рата и савременост. Кад сам радио на монографији о Ристи Ковијанићу, у руке ми је доспела громада важних података и архивских докумената повезаних са књижевном логорологијом из времена Првог светског рата. Прегледавајући те записе, фотографије, преписане цитате са гробаља на тромеђи Аустрија – Словачка – Мађарска, дошао сам до фрапантних података, о којима се врло зна. Наиме, на тој тромеђи је, у време Првог светског рата, сахрањено 67.000 војника, већином Срба. Ристо Ковијанић је писао да је Аустро-Угарска дала велики допринос културном варваризму, чија је једна страна крвожедно и богохулно – сабљом ћесарскокраљевског црног наредника – исписана у Magymegeru. Пошто је и сам био затвореник у логору Nagymeger (данашњи Veľký Meder – Велики Међер), Ковијанић је саставио списак жртава, тако да се до данас сачувала бројка од 5.153 сахрањена српска војника у Великом Међеру. Ова чињеница је била поражавајућа за мене, али живећи у временима уоквиреним идеолошким параметрима, било је очигледно непопуларно причати о стварима везаним за Први светски рат. На другој страни, о југословенским гробовима из Другог рата, знамо готово све.

Велики шок у Великом Међеру

Кад су ме у мају 2001, из Братиславе позвали на симпозијум о српско-словачким односима, отишао сам и на гробље у Великом Међеру, да одам почаст тамо сахрањеним људима. Поседовао сам и фотографије тог гробља из двадесетих година XX века, из којих се јасно видело да је то гробље било уређено и одржавано. Али у мају 2001. сам био шокиран оним што сам видео: половина тог гробља је постала вежбалиште за псе илити драстичније речено: тркачка стаза за псе. Друга половина гробља је била обрасла травом а капела руинирана. За мене је све то било страшно поражавајуће, па сам гробље и фотографисао. Сазнао сам и то, да је локална мађарска самоуправа цело гробље изнајмила месном Кинолошком друштву, које је после од тога направило богохулну ствар… Иначе суседно, „домаће”, гробље је уређено, али место где лежи на хиљаде Срба је у ужасном стању, а простор где се налазило италијанско гробље је дословно распарцелисан на плацеве. Одмах сам о свему томе информисао тада још свеже постављеног амбасадора СЦГ у Братислави Мирослава Копечног. Он о томе није знао ништа и такође је био шокиран. Обавестио сам и мог пријатеља, новинара Жељка Марковића, који је о томе написао први текст у часопису Карловачке новине у Сремским Карловцима. После је о свему писао и новосадски Дневник, београдска Политика а нарочито Вечерње новости. И у самој Словачкој братиславски дневник Nový čas је овој теми посветио дужно поштовање”.

Реакција словачке Владе

После изложене проблематике у медијима реаговала је и влада Словачке Републике. Почетком октобра те исте године (2001) анулирала је срамну одлуку локалне самоуправе у Великом Међеру. У међувремену, пре две године, је у Словачкој основано Друштво српско-словачког пријатељства Светозар Милетић. Заједно са нашом амбасадом ово Друштво је преузело бригу о срспском гробљу на себе. Кад сам последњи пут био у Братислави, приликом премијере моје књиге о српско-словачким односима Сусретање култура, у децембру 2004, поново сам посетио срско гробље у Великом Међеру. Овај пут смо затекли сасвим другу слику од оне од пре три године. Гробље је било уредјено, трава покошена, капела реновирана. Како сам касније сазнао, активности на потпуном уређењу гробља почеле су још 2003 а гробље је било освећено 15. маја 2004, кад су поставили и спомен таблу. На тој пијететној свечаности су учествовали представници обеју држава, црквени и војни великодостојници.

Али, причи ту још није крај. Амбасадор Копечни жели да целу ствар систематизује, тако да наша Амбасада тражи човека, који би се о српском гробљу бринуо током целе године.

И још најважније: у припреми су међудржавни уговори између Србије и Црне Горе и Словачке о узајамној заштити свих гробаља.

Схватам да, наше бављење књижевношћу илити историјом, не мора да буде само теоријско – спекулативно, него може служити општем добру, ако се у то унесу емоције и енергија људи. Веома сам срећан, што се све лепо завршило“ – подвлачи Мр Н. Кузмановић.

x x x

Институције, дакле, понекад и помогну, али иницијатива мора бити на појединцу…

„Управо тако. Мој пријатељ из Паланке, Бранислав Сливка, председник Месног одбора Матице словачке и ја, смо били гости наше Амбасаде у Братислави – после оне спомињане премијере моје књиге, на којој је учествовао и бивши амбасадор Словачке у Београду, господин Мојжита, на шта сам веома поносан. Др Копечни је рекао да у ствари, обични (а ја бих рекао: мали) људи, попут нас, граде односе међу државама. Амбасаде, министарства служе само за то, да тим односима дају форму. Без појединаца у спорту, култури, бизнису…ништа конретно се не може урадити.

Значи она бразда, коју је заорао Ристо Ковијанић, остаје и даље плодна. Детерминисана је оном чувеном словенском узајамношћу. Иако то богзнакако утопистички звучи, али ја верујем у узајамност Словена и у XXI веку“ – рекао је на крају Небојша Кузмановић.

Плодна бразда Ристе Ковијанића

Ристо Ковијанић, први лектор српског језика и југословенске књижевности на Универзитету Коменског у Братислави (1927–1939), је Словачку сматрао својом „другом домовином”. Добио је Златну медаљу Словачке академије наука (1969), за допринос узајамном познавању и прожимању српске и словачке културе. Учесник је три рата а тамновао је у два конц-логора. Један од њих је био управо логор Nagymeger, у коме је био од 1916. до 1918. Искуства из тог периода је описао (на словачком и српском, 1936.) у книзи Nagymegerska долина смрти са поднасловом На гробовима 6.000 српских мученика. То је његова најцитиранија књига. Тако је само 1937. године о њој изашло 30 рецензија и приказа у Београду, Сарајеву, Никшићу, Загребу, Љубљани, Цетињу, Братислави, Бачком Петровцу, Прагу, Мартину, Трнави…Ковијанић на једном месту каже: „Још само десет сачуваних барака испред саме станице, сведочи о постојању места из пакла, саграђеном од дасака. Тај град је био опасан бодљикавом жицом и бајонетима ћесарских солдата. Имао је он своје кухиње и кантине, своје болнице, своју школу, своју властиту валуту, своју огромну црну таблу, на којој су свакодневно дописиване колоне нових и нових имена његових умрлих становника. Имао је он и своју управу, своје руководиоце, канцеларије, прописе и наређења. И, што је најважније, имао је свој систем и своје гробље“.

На том гробљу је, по Ковијанићу, само за два месеца – од 20. децембра 1914. до 20. фебруара 1915. пало преко 2.900 Срба, које су „сахранили” у 155 безимених дунавских мочвара.

Конц-логор у Великом Међеру је био специфичан по томе што у њему нису били затворени само српски војници, него и целе породице из Србије и Црне Горе. Било је довољно, да се утврди да је нека кућа дала добровољца у срску војску и комплетна породица је завршила у Nagymeger.

О овом гробљу, које је друго највеће српско гробље изван домовине из Првог светског рата (после Зејтинлика), најпре је бринуло новоосновано Краљевство СХС – када су сви гробови означени и изграђена мала капела. После је бригу о гробљу преузела држава Чехословачка. Све делегације из некадашње Југославије су посећивале ово гробље. Али, у последњијм деценијама се одступило од тог обичаја. Посећивали су га само представници Удружења старих бораца и православни попови из Комарна. Капела је почела да прокишњава, коров је прекрио надгробне споменике, крстови са именима су нестали или се распали, тако да их је остало свега двадесетак. Ова тужна прича је достигла врхунац, кад је већи део гробља, у катастру заведеном као „Српско војничко гробље” изнајмљен Кинолошком друштву.

После интервенције словачке Владе ствар је решена и гробље је уређено и одржавано. На основу уговора, који су потписали Амбасада СЦГ и Великомеђерска локална самоуправа, гробље су вратили претходном власнику у трајно власништво, без надокнаде и на неодређено време. О гробљу ће заједно бринути потписници уговора.

Pavel Matúch