Српски меморијал, 27. 6. 2024, Божица Младеновић: Живана Терзић – ратник са Дрине

Време, бр. 5868, 22. мај 1938, Амазонка са Дрине повукла се у самоћу Фото: screenshot

Да би се сазнала „целовита“ историја Првог светског рата, треба свакако објаснити појаву жена-ратника у српској војсци. Сигурно је парадигма појаве славна Милунка Савић. Било их је још, али су остале непознате и у сенци мушкараца ратника. Стога је моје задовољство било огромно, када сам списку ратница могла да придодам још једно име: Живана Терзић. Историје нема без људи. Ти људи нису апстрактни, већ врло конкретни, стварни, са својим проблемима и дилемама, љубавима и мржњама, страховима и сујетама. Живана је новинару листа Време испричала чудесну причу о својим четовањима и ратовањима, о осећањима и мислима једне обичне, тиме и типичне Српкиње, која је у ратним догађајима постала „необична“ и неуобичајена. ¹

Живана се родила 1888. године у поцерском селу Варни, у имућној породици Живана Милошевића. У детињству је била слабог здравља, ниска растом, „сувоњава“ и бледа, па су је родитељи, на подстицај и савет народног посланика Рајка Гавриловића, уписали у Радничку школу, коју је тих година Ђурђина Пашић отворила у Београду. Живана, или како су је из милоште звали Жика, имала је око 14 година када је дошла на школовање у престоницу. Тиме је окончан период њеног детињства проведен на селу, који се ни по чему није разликовао од живота осталих сеоских девојчица.

У Београду је млада девојка доживела „велики преокрет“. Она се први пут у животу заљубила „на први поглед“ у двадесетогодишњег Милана Терзића, родом из села Цикоте у Јадру. Младић је тада био на одслужењу кадровског војног рока у Краљевој гарди. Девојка и момак су се ретко сретали и састајали, али је то њихову љубав учинило јачом и учврстило је.

Две године, колико је трајао војни рок, брзо су прошле, заправо пролетеле. Да би остао поред вољене девојке, Милан се одлучио за продужење војног рока и остао да ради у војсци. У том периоду отпочеле су бурне године четовања. Четничка акција распростирала се углавном на подручју Македоније и, ређе, Старе Србије. Милан Терзић је као „ватрени“ патриота, ступио у четнички одред и отишао у Јужну Србију. Околности су биле такве да није имао времена да се пре поласка поздрави са својом девојком.

Живана је тешко поднела растанак са Миланом. Знала је само да је напустио Београд и – ништа више. Стога је осамнаестогодишња девојка одлучила да се придружи четницима и пронађе вољеног човека. Представник четничког удружења, коме се обратила за помоћ, је, смејући се, упитао, да ли зна шта је дужност четника. Девојка му је, не збуњујући се, одговорила: „Знам, господине, како да не знам? Да ратујем и сечем наше непријатеље, да радим за добро Отаџбине!“ Док је разговор између двоје људи трајао, наишао је војвода Ђорђе Ристић Скопљанче. Војвода је са подручја дејства допутовао у Београд да би прикупљао четнике за нове акције. Он је, после краћег разговора, пристао да Живана крене у Македонију. Скопљанче је ипак био сумњичав у борбене способности ове девојке, па је њен пријем у чету условио неким „претходним радњама“. По одласку у Македонију, девојка је прво прошла кроз неку врсту обуке. Два месеца провела је код учитељице-јатака у близини Светог Наума. Учитељица је објашњавала и обучавала „о раду“ четничких одреда. Затим је прошла кроз обуку у руковању разним оружјем и потом одведена у чету војводе Скопљанчета.

Живана Милошевић на први поглед није деловала као особа женског пола. Била је кратко ошишана, као мушкарац, у четничком оделу, са карабином о рамену и реденицима преко груди. Доцније су њени саборци приметили да је девојка. У чети војводе Скопљанчета, супротно очекивањима младе девојке, није било Милана Терзића. Она је прави разлог приступања четницима чувала као тајну и веровала да ће се једнога дана састати са својим момком. Живана је временом постала прави ратник и у свим борбама, па и у најтежим, била је међу првима. О томе је живо и сликовито приповедала, увек у мушком роду: „Како сам био вижљав човек, то су ме другови помоћу конопаца увек прво спуштали у зазидана непријатељска дворишта. Са великим ризиком отварао сам изнутра мандала са тешких капија. Ај, Боже мој, тада џумбуса и русваја. За 15-20 минута свршавали смо свој задатак, па хајд, даље!“

Живана се срела са Миланом тек после неколико месеци. Њихове чете сусреле су се на Шар планини. Милан није препознао своју девојку, али га је изненадио њен плач. Загледао се боље у нежно лице младог четника и тек тада је препознао. Обоје су плакали. Орловско око војводе Скопљанчета приметило је ову сцену. Пришао им је и они су му признали своју љубав. Он их је посаветовао да своју љубав крију од осталих, али им је и забранио састајање. Двоје младих заклело се на верност до изласка из четништва. И када су после три године изашли из својих чета, они су се венчали. Живели су у селу Цикоте до почетка балканских ратова.

У првом и другом балканском рату Живана Терзић радила је као болничарка у пољској војној болници у Ристовцу, док је Милан ратовао. На почетку Првог светског рата она је имала 27 година. Живанин брат погинуо је у борби на Гучеву. То је у сестри, по природи ратоборној, изазвало жељу за осветом. Обукла је своје четничко одело, оставила кућу и кренула за српском војском. Отишла је на Дрину, где је Гвоздени пук Моравске дивизије водио даноноћне борбе против надирућих аустроугарских трупа. Један војник одвео је Живану команданту пука, пуковнику Гвоздену Ристановићу, коме је она рекла: „Господине пуковниче, ја сам бивши четник. Желим да погинем на бојном пољу, да осветим погинулог брата. Тврдим да сам борбенија од многих војника!“

Наредник Живана Терзић у разговору са новинаром Времена, Време, бр. 5868, 22. мај 1938, Амазонка са Дрине повукла се у самоћу Фото: screenshot

Пуковник Ристановић је жену-ратника доделио другом воду друге чете другог батаљона. Командир чете био је резервни поручник Димитрије Барбуловић, адвокат из Прокупља, а водник Драго Јовић, ђак-наредник, чиновник Народне банке. Ова жена је ускоро, због храбрости испољене у борбама, задобила поштовање својих претпостављених и сабораца. Да би се на неки начин захвалили, поклонили су јој шатор, који је она користила у ретким тренуцима одмора. У тешкој и крвавој ноћној бици на Курјачици, недалеко од реке Дрине, Живана Терзић добила је чин каплара. Потом су уследиле битке на Церу, Мачковом камену, Руднику и друге у којима је она осветлила образ, не заостајући по храбрости за мушкарцима. При одступању српске војске, у јесен 1915. године, Гвоздени пук био је у заштитници одступајућих колона, и у сталној борби са непријатељским војницима. На Драчу, у једној борби против Албанаца, Живана Терзић је, због заслуга у сукобу добила чин каплара. У познатој бици на коти 1212 код Битоља добила је одликовање за храброст Милош Обилић и чин наредника. Одликовање је добила зато што је као десетар, предводила своје борце, прва је „излетела“ на јуриш и предњачила у заузимању коте.

Приликом освајања коте, при трећем јуришу, каплар Терзић рањена је у стомак. Тешко рањена ратница пребачена је на опоравак у Вертекоп, а потом у Француску. После три месеца одмора и опоравка, Живана Терзић захтевала је да се врати на фронт и у борбене редове. По упућеном
захтеву, прегледао је доктор Стајић и установио да је метак остао у трбушној дупљи и да више није способна за борбу. „Ја сам са пушком изишла из Србије, хоћу са пушком и да уђем у Србију, или ме убите“, упорно је понављала. Наравно, добила је оружје и међу првима, са члановима Врховне команде српске војске ушла у слободну српску престоницу.

По завршетку Светског рата Живана и Милан Терзић вратили су се у Цикоте. Поново су се бавили пољопривредом и живели од успомена на четовање и ратовање. У највећем делу њихове „гостинске“ собе налазили су се предмети, који су будили успомене на ратовање: медаље, одликовања, похвалнице, неке ситнице, „успомене, и пуно штошта.“ Живана је од државе добијала 750 динара месечне помоћи из два различита фонда. Из државне благајне је, као носилац многих одликовања, добијала 400 динара и из благајне покојног краља Александра Карађорђевића, као личну помоћ ратном другу, 360 динара. Била је дубоко уважавана од својих ратних другова, а једном је, 1934. године, била у посети код краља Александра.

Проф. др Божица МЛАДЕНОВИЋ
Историјски часопис, књ. XLIX (2002) стр. 275-278

Опрема: Српски меморијал / а.м.