Спомен, илустрација Фото: Глас Српске
У биоскопској сали Културног центра приказан је документарно-играни филм „Пламени језици Љесковог Дуба“, аутора Небојше Колака.
Ово је Колаков дванаести документарни филм, а још једна тужна и ружна тема српске историје са простора источне Херцеговине. То је једна изузетно занимљива прича која говори о стварима код којих ни стручњаци не могу описати шта је то у људским главама да се уради такав злочин.
На неким мјестима је било много више страдалих људи, али страдање ових људи и на такав начин поготово дјеце, јер је 90 дјеце до 15 година живо запаљено.
Психолози и психијатри би се требало да се позабаве тиме, јер у филму психијатар Зоран Радовић каже ако се опали шамар човјеку који вам није ништа урадио треба се упитати шта је у питању, а не овакво нешто.
Према ријечима аутора Небојше Колака, Љесков Дуб није толико медијски експониран и да ће ово отворити још једну причу културе сјећања.
Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде
„Култура сјећања је јако битна и њу сам кренуо да радим од свог првог документарног филма са Пребиловцима. За овакав филм о било каквој причи важан је живи саговорник, а у овом филму је њих четворо. Са ове временске дистанце биолошки сат одрађује своје, али сам пронашао них четворо који говоре о тим потресним стварима“, рекао је Колак.
Колак каже да је овај филм најбрже одрадио и требало му је пола године. То је било могуће јер су ти људи били организовани и данас чувају сјећање на своје претке који су страдали.
„Снимале су се изјаве и кадрови, а кад иду приче оживе се и неке игране сцене. Оживе, нажалост, можда у неком тренутку и радикално, али ја као аутор филма нисам оживио, већ су их оживили усташе и припадници седме јединице ‘Принц Еуген’ са оним шта су урадили. Управо то је оно најгоре јер од 180 људи, шеснаестеро војно способних је стријељано, а остали су сви живи запаљени. Све се поклопило захваљујући људима Љескова Дуба тако да ми није било тешко доћи до саговорника. Најбитније да су ови људи хтјели да причају у камеру оно што је било“, јасан је Колак.
У филму говоре Славко Мучибабић, старина који сада живи у Панчеву, који је искочивши кроз прозор побјегао и свог стрица је упозорио на злочин, али му стриц није вјеровао говорећи „То су наше комшије“. Након тога се Славко склонио у шуму и видио својим очима како су му стрица заклале комшије.
Ковиљка Самарџић сада живи у Берковићима и њу су са непуних годину дана пронашли како је доји мртва мајка.
Радмила Мићковић је тада имала шест година и у филму изјављује „Не знате ви како је мирисало људско месо“.
Љубица Мучибабић говори да је читав живот прате сцене Љесковог Дуба. У филму говоре и двојица историчара Предраг Лозо и професор Драган Мастиловић.
Овај злочин десио се 29. јуна 1943. године у мјесту Љесков Дуб, а документарно-играни филм „Пламени језици Љесковог Дуба“ премијерно је приказан 27. јуна у Дому културе Гацко.
