Вечерње новости, 13. 12. 2023, ТУКЛИ СУ МЕ ДОК МИ НИСУ СЛОМИЛИ РУКУ: Миленко Милановић, један од 600 заточеника логора „Високо“, о тортурама у овом казамату

Логор, илустрација Фото: Shutterstock

ПОКУПИЛИ су нас 20. јуна 1992, у породичним двориштима. Пун нас је камион, а нико није проговарао ни реч.

Гледали смо престрашено како горе српске куће у насељу Почиште. Стигли смо у Високо, у касарну „Ахмет Фетахагић“, где је пре почетка рата била ЈНА. Стражари су викали: „Излазите, мајку вам четничку, брже!“ Тукли су нас ногама, рукама, кундацима. Одвели су нас у подрум, без светла и прозора…

Ова сећања Миленка Милановића су жива, иако је прошло више од 30 година откако је био заточен у казамату у Високом, названом „Изолациони логор за Србе“, који је у овом граду формирала муслиманска тзв. Територијална одбрана. За правду се борио књигом „Лагано умирање: Логор Високо 1992-1993″, а сада помно прати суђење, па и данашње рочиште пред Судом БиХ против Зијада Кадрића, Хајрудина Халиловића, Асима Хамзића, Миралема Ченгића, Самира Селимовића и Амира Муртића, против којих је Тужилаштво БиХ подигло оптужницу и терети их да су од маја до краја 1992. мучили, пљачкали, физички и психички злостављали Србе с подручја Високог, међу њима и жене, децу и старце.

Ништа не може бити као пре

 

У ВИСОКОМ је извршен страшан злочин над Србима, не само физичка ликвидација него и културно, верско и етничко затирање. Све то се догодило у последњем рату. Осмо сам колено лозе која сада више не постоји у Високом. Био сам узоран грађанин, нисам имао икакве прекршаје, имао сам другове муслимане, али сам протеран са огњишта само зато што сам Србин. У све Србе, тог 20. јуна 1992, испаљен је пуцањ из муслиманског снајпера. Пуцањ који је етнички очистио Високо. Не желим да знам да ли би волели да се вратимо. Не може бити као пре јер не могу вратити Владимира, Бранка, Игора, ни Вишњу, којој је недостајало неколико дана да напуни десет година. Не могу вратити Жику и његову мајку Душанку, ни Славка и његову Даницу… а тек Вуковиће: Бошка, Драгињу, Јеленка, Здравка, Рајка – прича наш саговорник.

 

Према наводима оптужнице, логораши су били подвргнути свакодневним премлаћивањима, нечовечном поступању. Међу 90 сведока је и наш саговорник.

– У логору нас је било око 600 – каже Милановић за „Новости“.

– Десеторо логораша је убијено, више од 20 рањено, двојица су погинула приликом експлозије гранате. Седео сам поред Миливоја Бајића кад је убијен снајперским метком у нашој соби. Само су двојица сведока рекла да нису добила батине. Мене су тукли пет пута. Није ми било страшно кад су ме тукли, ни кад су ми сломили руку. Ни то што сам гладан, мршав, бос, жедан… Кад вас туку изгубите појам о времену. У тим тренуцима очекујете ударце. Али, кад останете сами онда размишљате о слободи.

Током боравка у логору, Милановић је водио дневник. Кришом. На папирићима које је вешто крио. Те записе је касније преточио у књигу. Руке му дрхте док их вади из фасцикле.

– У то време нисам имао намеру да пишем књигу, дневник ми је служио као подсетник, да не заборавим ако преживим – прича Милановић. – Писао сам га у специфичним условима, услед аутоцензуре и страха да ме не открију. Реченице су кратке, од по четири-пет речи без икаквих епитета, додатних података… На пример, иза реченице „Гладни смо“ крије се да смо исцрпљени од рада, прљави, понижени; да данима нисмо ништа јели, да људи када устану у жељи да направе корак-два због изнемоглости падну; да логорашу мува шета по лицу а он нема снаге да је отера; да људи по месец дана нису ишли у ВЦ јер немају потребу. Сличних реченица у дневнику је много: „Страх нас је“, „Поново туку“, „Прва размена“, „Око нас све грми“, „Граната експлодирала у 4″, „Погинули Трифко и Мило“, „Убили Микета“, „Војо умро од батина“…

Прича нам Милановић да је још неколико логораша писало белешке, али су их открили:

– Тукли су их толико да сам се двоумио да ли да уништим дневник. Велика је штета што немамо њихове записе, јер би обогатили доказе о злочину над Србима у Високом. Моји записи су оно што сам приметио у својој околини, у соби број три, али не знам шта се дешавало у соби број два и четири, где су били мушкарци, или у соби број један, где су биле жене и малолетна деца. Чули смо ноћу плач жена из ходника, али не знам какву тортуру су оне преживљавале.

Током заточеништва у логору Милановић је упознао горка осећања са којима се није сретао у дотадашњем животу:

– Упознао сам страх, неизвесност, гладовање, батинање, изгубљену вољу за животом…, али сам открио да ми није тешко да пишем песме. Први стихови су настали у логору, нажалост, инспирисани батинањем мог стрица Милоша, када сам му обећао да ћу ако жив изађем написати нешто о нашем страдању.

После тридесет година, готово половина логораша из Високог је преминула, док су преостали расути по свету. Највише их је у САД, Аустралији и Шведској. Милановић је са породицом у Ричмонду у Вирџинији, где је зарадио пензију.

– Опљачкани, физички и психички сломљени, а задовољни што смо живи, огорчени на прошлост и без визије о будућности, разбацани смо широм света – прича Милановић. – Сви смо се сукобили са разним културама и начином живота у тим земљама које су нас „спасле“ и дале шансу за бољи живот далеко од нас самих. Изгубили смо идентитет, учили смо нове језике, а наша деца заборављала су српски. Моја књига је сведок једног времена у којем је нестао српски народ у Високом. Од прошлости се не живи, али се она не заборавља.

 
Драгана Матовић