Вечерње новости, 13.9.2020, ИНТЕРВЈУ Гидеон Грајф: Србија враћа Светог Саву у Свету земљу

Гидеон Грајф Фото: Вечерње новости, В. Данилов

ТРИЛОГИЈА на 2.500 страница коју сам представио недавно у Крагујевцу, плод је идеје да не правим књиге, већ да саградим споменик против неоусташког ревизионизма.

Монументални белези истине, Јасеновац, Аушвиц Балкана, Усташко коначно решење, пре нацистичког коначног решења и Алојзије Степинац, преобрати се или умри – 101 разлог зашто не може да буде светац, плод су вишегодишњег рада који сведочи о карактеру државе и режима у Хрватској од 1941. до 1945. године. Откриће да су усташе чак шест месеци пре Немаца почеле са коначним решењем српског питања – преко истребљења читавог народа – револуција је у историографији.

Овим речима разговор, за „Новости“, почиње историчар др Гидеон Грајф, један од најпознатијих светских стручњака за Холокауст, који је у Спомен-парку „Шумарице“ отворио минулог викенда највећу изложбу о Јасеновцу икада направљену на овим просторима. Боравак Грајфа у нашој земљи поклопио се и са вашингтонским преговорима у чијим закључцима је наведено и пресељење амбасаде Србије у Јерусалим:

– Мислим да Србија није погрешила што ће преселити амабасаду у град који је походио и Свети Сава у својим великим дипломатским мисијама. Можда је и ово симболичан повратак Светог Саве у Свету земљу. Поносан сам што сам пријатељ српског народа и историјски гест председника Вучића да завијори заставу јеврејске звезде, говори да су Срби искрени пријатељи јеврејског народа. Уосталом, враћање комплетне имовине јеврејској заједници говори довољно о Србима.

Ваш рад на изучавању злочина у НДХ се наставља, какви су вам планови?

– У књизи сам направио прву упоредну анализу Јасеновца и Аушвица у светској историографији и веома сам поносан на њу. Са колегама историчарима из међународне групе „ГХ-7-Стоп ревизионизму“, у наредном периоду концентрисаћемо се на промоцију ових књига. Почели смо са промоцијом у Аустралији у пет градова, а затим планирамо да то урадимо у Лондону, па у Италији, Русији, на Флориди у САД и многим другим местима. Много писама добијам од српске дијаспоре, али и од јеврејског народа у Израелу, који се занима за тему Јасеновца. Надам се да ће нам упоришна тачка бити Мултимедијални центар за хебрејски језик у Београду, као и Српско-јеврејски центар за српски језик „Свети Сава и Јехуда Алкалај“ у Јерусалиму.

Поменули сте револуционарно откриће у историографији?

– Документи пронађени недавно у Новом Саду сведоче да је усташко коначно решење српског питања почело злочином у Гудовцу 28. априла 1941. када су Хрвати масакрирали 190 српских и јеврејских мушкараца, житеља бјеловарског краја. Био је то први организовани масовни злочин у НДХ, почињен само 18 дана од оснивања. То значи да је почињен пола године пре него што су нацисти одлучили да јеврејско питање реше Холокаустом. Први масакр над Јеврејима је био у Бабином Јару у Украјини, током операције „Барбароса“. Хрватске усташе су имале своје коначно решење пре немачких нациста. Људи то не знају.

Како оцењујете значај изложбе у Крагујевцу?

– Ово је логичан наставак започетог рада на разобличавању усташког зла. У УН смо са министром Дачићем и преживелима из Јасеновца отворили изложбу „Јасеновац, право на сећање“. Та изложба се састојала од седам тона опреме и артефаката и била је највећа поставка свих времена у УН након Другог светског рата. Реакције су биле снажне, поготово када је откривен списак са 91 чланом породице Тесла који су погубљени у НДХ, од којих је 14 заклано у Јасеновцу. А уз њих и 13 чланова породице Херцл из Земуна, који припадају фамилији оца оснивача модерног ционизма.

Ту смо отворили питање улоге Алојзија Степинца, надбискупа геноцида. У Крагујевцу је изложба монументалнија, са чак 15 тона опреме из „доба зла“. Посебан фокус изложбе је на страдању деце „државних непријатеља – деце у затворима“ (заточеници у пеленама). Изложбу о Ајхману направио сам са пуно амбиција, али морам рећи да ова о Јасеновцу у Крагујевцу, има посебну симболику јер су овај град у Шумадији и Јасеновац парадигме бруталног страдања деце.

Без обзира на напоре у заустављању историјског ревизионизма, у Јерусалиму је осванула спомен-табла Степинцу?

– Чињеница је да је плоча постављена у римокатоличком хостелу „Свете породице“ за који је задужен бечки надбискуп. Реаговали смо, дигли глас против тога, али одговор до данас није стигао. Понекад је и тишина одговор, али не бисмо смели да ћутимо, јер ако ћутимо, дајемо простор ревизионизму да буде представљен као истина…

За Степинца сте пронашли 101 разлог да не буде светац?

– Католичка црква може да се поноси Едитом Штајном, мученицом која је убијена у концентрационом логору Аушвиц. У књизи о Степинцу указујем на дело и мучеништво ове жене, Кармелићанке која се супротставила фашизму, за разлику од хрватског надбискупа. Он је био верски поглавар у земљи где је постојао логор за Србе и Јевреје, Роме и друге, где су људи убијани на 57 начина. Тај камп смрти је био чак шест пута већи од Аушвица.

Српску историју данас други пишу филмовима у којима су Срби поново „лоши момци“. У Венецији је приказан један такав – о Сребреници?

– Ревизионизам је опасан, а филмови и књиге су важни. Као историчар, сарађивао сам са Ласлом Немешом на његовом филму „Саулов син“, који је заснован на мојој књизи „Плакали су без суза“. То су сведочења 31 члана Зондеркоманде (Јевреји који су у логорима уклањали мртва тела сународника). Филм је добио Оскара у Холивуду. То је снажно оружје.

У овом филму – „Кво вадис, Аида“ приказаном у Венецији, појављују се и српски глумци?

– Незамисливо је да се тако нешто догоди у Израелу.

ОВДЕ САМ БЕЗБЕДАН

У Крагујевцу сте рекли да се осећате потпуно сигурно и да уживате без обезбеђења.

– Екстремизам свих врста је опасан. На једној страни имате исламске фундаменталисте, а на другој неоусташки екстремизам који покушава да усташки покрет представи као ослободилачки. Када се супротставите ревизионизму и екстремизму, ризикујете, и тога сте свесни. Одавно сам одабрао да дам све од себе да се супротставим антисемитизму и ревизионизму Холокауста у Другом светском рату.

НИЈЕ ЗА ПРИЧУ

На челу сте Међународне комисије за Сребреницу, коју је формирала Скупштина РС 2018.

– Имам вето да причам о раду комисије. Само могу да потврдим да се он одвија предвиђеном динамиком. То је велики изазов за мене и за моје пријатеље, пре свега ту мислим на Рафаела Израела, који је председник међународне комисије која истражује страдање Срба у Сарајеву.

Драган Вујичић