Вечерње новости, 22. 6. 2024, Милош Војиновић: Попут Хитлера и Крлежа је променио однос према атентату и Младој Босни

Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II) / Поклон Адолфу Хитлеру за 52. рођендан: Табла Видовданском јунаку Гаврилу Принципу Fotograf: Heinrich Hoffmann Mnichkirchen; FHQ Sonderzug; Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II); Gruppenbild (im Profil in Uniform m.verschrnkten Armen; daneben Mittelmann; beim schberreichen d.steinernen Gedenktafel aus Sarajewo; im Zug); Hitler, Adolf [Politiker 1889-1945]; Mittelmann [Leutnant] Material/Technik: Fotografie (m.Sperrvermerk; m.abgeschnittener Ecke) H he x Breite 13 x 18 cm Inventar-Nr.: 50662

Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II) / Поклон Адолфу Хитлеру за 52. рођендан: Табла Видовданском јунаку Гаврилу Принципу Fotograf: Heinrich HoffmannMnichkirchen; FHQ Sonderzug; Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II); Gruppenbild (im Profil in Uniform m.verschrnkten Armen; daneben Mittelmann; beim schberreichen d.steinernen Gedenktafel aus Sarajewo; im Zug); Hitler, Adolf [Politiker 1889-1945]; Mittelmann [Leutnant]
Material/Technik: Fotografie (m.Sperrvermerk; m.abgeschnittener Ecke) H he x Breite 13 x 18 cm Inventar-Nr.: 50662

 


 


Политички циљеви захтевали су од Аустрије да представи атентаторе као агенте Краљевине Србије.

Како би веза са Србијом била још уверљивија, било је потребно да и сви атентатори буду Срби.

Као проблематична чињеница за Беч показало се то што се на списку саучесника налазио један Хрват и један муслиман, што је решено тако што је име Иве Крачњевића у саопштењу суда промењено, он је постао Милан Крањчевић, док је Мухамед Мехмедбашић побегао. По претпоставци истражног судије Пфефера, аустријске власти су Мехмедбашићу дозволиле да побегне како се његово име не би појавило на списку ухапшених. Било је важно да сви ухапшени буду Срби.

Истовремено, у Краљевини Србији лист Пијемонт, иза кога је стајала организација Уједињење или смрт, је 19. октобра 1914. године пренео вести да је Гаврило Принцип изјавио да је престолонаследника убио „како би се обновило Српско царство“. Гаврило Принцип је на суђењу заправо рекао: „ја сам националиста Југословен и тежим за уједињење свих Југословена у било коју државну форму и да се ослободе од Аустрије“.

Без обзира што је Пијемонт објавио неколико текстова у којима је истицано да атентат може извршити само особа са психофизичким аномалијама, потребе ратне пропаганде учиниле су од Принципа, атентатора, особу коју треба цитирати, чак и лажно уколико је потребно.

Веза између политике и историјске интепретације најбоље се може показати уколико се анализирају различити историјски контексти у којима су различита историјска тумачења настала.

Пратећи идеје Квентина Скинера, мислимо да је потребно да текстове проучавамо у интелектуалном контексту који ће нам омогућити да схватимо шта су заправо аутори тих текстова чинили када су те текстове писали и која им је била сврха. Пошто је готово немогуће анализирати целокупну литературу о Првом светском рату и Сарајевском атентату, фокус је усмерен ка једном делу литературе, како би указали на постојање одређених законитости. (Само до 1991. године о Првом светском рату написано је више од 25.000 књига и чланака, а од тада интересовање историчара за Први светски рат је у знатном порасту.)

Чини се да је најбољи начин да се укаже на повезаност између политичког опредељења и тумачења Сарајевског атентата уколико покажемо да је промена политике и историјског контекста истовремено значила и промену односа према овом историјском догађају. У првом издању књиге Моја борба ( Меин Кампф) Адолф Хилтер је описао Принципов акт на следећи начин: „…ово је рука Богиње правде уклонила највећег и најсмртоноснијег непријатеља немачке Аустрије, надвојводу Франца Фердинанда“.

Није тешко прозрети мотив који је нагнао Хитлера да напише ову реченицу. Рођени Аустријанац, Хитлер је презирао Хабзбурге, и подржавао је пангерманске идеје Георга фон Шенерера, аустријског политичара који је исмевао Аустроугарску, истицао врлине Другог немачког рајха и који је желео уништење Хабзбуршке монархије ради уједињење свих Немаца у једну државу.

Хитлер, који је веровао да је Хабзбуршка монархија вршила репресију над Немцима, није имао ништа против анти-хабзбуршких активности у време писања Моје борбе, књиге коју је писао у периоду када је владу Вајмарске републике оптуживао за вођење сличне „антинационалне“ политике.

Ова Хитлерова реченица уклоњена је из потоњих издања Моје борбе. Брисање једне реченице говори много више него што једна написана реченица може да каже. Хитлер је показивао разумевање за непријатеље Хабзбурга у време када се борио да освоји власт, али са приближавањем 1939. године и сукоба Словена и Германа, његов однос према атентату се променио. Уочи напада Трећег Рајха на Краљевину Југославију, немачка штампа тврдила је да Принцип није само проблематични Србин, већ и Јеврејин и масон. У немачкој штампи се могло прочитати и да је иза Сарајевског атентата стајала британска обавештајна служба. Када су немачки авиони бомбардовали Београд 6. априла 1941. године, у прокламацији немачком народу Адолф Хитлер је између осталог тврдио да је напад оправдан јер су Београд и Срби стајали иза Сарајевског атентата.

Када је Југославија покорена, Хитлер је примио и специјалан поклон. Комеморативна плоча постављена у име сећања на дело „Богиње правде“, постала је поклон за освајача Југославије.

И после покоравања Југославије Сарајевски атентат је био важна тема за окупаторе. Немачки историчар Ханс Уберсбергер објавио је до тада непозната документа Драгутина Димитријевића Аписа, које је немачка војска пронашла након окупације Југославије. Пошто је желео да докаже да је Сарајевски атентат оркестриран из Београда и Петрограда, Уберсбергер је том приликом сам мењао садржај Аписових писама, додавао је речи и мењао је њихов редослед, како би читаоце убедио у своју тезу. У игри указивања на кривца за Први светски рат нема никаквих правила.

Попут Адолфа Хитлера, слична промена се може приметити и у односу Мирослава Крлеже према атентату и Младој Босни. Попут многих других југословенски орјентисаних омладинаца из Аустроугарске, Мирослав Крлежа је дошао у Краљевину Србију 1912. године са циљем да као добровољац у српској војсци учествује у Балканском рату. Крлежа је том приликом чак побегао из аустријске војне школе како би се придружио српској војсци.

Упркос чињеници да је Крлежа желео да се бори раме уз раме са српским војницима, педесет година касније, сада као истакнути интелектуалац социјалистичке Југославије, он је тврдио да Балкански ратови нису били ослободилачки већ освајачки. Промена, од југословенског омладинца до интелектуалца који је био све само не неутралан у нарастајућој тензији између различитих погледа на Југославију, значила је и одређени став према Младој Босни и Видовдану 1914. године.

Крлежа је знао да је прва акција коју су сарајевски омладинци организовали била демонстрација против смањивања права Хрватске унутар Угарске, услед чега су, у знак захвалности, загребачки студенти певали српске песме у пролеће 1913. године.

Знао је и да је програм кога су се младобосанци придржавали, у Аустроугарској објавио хрватски студент, као и да је Гаврило Принцип нападан због своје сарадње са Хрватима од стране српских радикала у Босни и Херцеговини. (За време демонстрација у Сарајеву против увођења комесарске власти у Хрватској Гаврило Принцип је учествовао у тучи са полицијом и завршио је дан угруван и исцепан. У знак захвалности загребачки студенти су певали песму Онам’ онамо верујући да је то српска химна.) Упркос томе, Крлежа је писао да је југословенска омладина уочи 1914. године била опијена „хистеричним шовинизмом“ и да је њен национализам имао „протофашистичких елемената“.

Крлежа је писао о Димитрију Митриновићу, вероватно најзначајнијем идеологу Младе Босне, у другом делу свог романа Заставе. Митриновића, чије је име у роману тек благо модификовао, Крлежа описује у време Балканских ратова. У својим описима Митриновића Крлежа није бирао речи: „Митар Митровић, од рођења лукава глумчина и трбухозборац, више од тога, опсјенар у најсвакодневнијем смислу ове ријечи“. Младобосанско одушевљење победама српске војске у Балканским ратовима пола века касније рефлектовало се и у Крлежином писању. „Не говори он о Мештровићу него о реакционарској црнорукачкој политици, то је, колеге, она иста политика која пролијева крв по Македонији“. „О Македонији треба говорити без естетских парола и фељтона, јер оно доље у Македонији, оно није никаква бечка сецесионистичка мода, ни Мештровићева скулптура, него сурово освајање туђих земаља и народа“, писао је Крлежа.

 
КУЛТУРА СЕЋАЊА

ПОСТАВИЋЕМО хипотезу да је због историјског значаја Сарајевског атентата и турбулентне историје југоисточне Европе у XX веку, однос према Сарајевском атентату био у највећој мери условљен политиком. Политичке потребе потискивале су објективно истраживање. Ова хипотеза се односи на историографију, али и на књижевност и место Младе Босне у култури и сећању. Покушаћемо да покажемо да је однос према Младој Босни био под јаким утицајем историјског значаја Сарајевског атентата и да је великим делом зависио од расположења према Југославији и Аустроугарској.

 

 
Др Милош Војиновић

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed