Вечерње новости, 27. 5. 2021, Плава гробница из Другог рата: Навршава се 80 година од највеће поморске трагедије војске Краљевине Југославије у Солунском заливу

Брод Хелена Канавариоти, Света Јелена снимљена уочи Другог светског рата Фото: Вечерње новости

ПРЕ равно осам деценија, у ноћи, 27. маја 1941. године, у Солунском заливу код места Неа Миханиона, догодила се највећа поморска трагедија Војске Краљевине Југославије.

Тада је потонуо брод Хелена Канавариоти, познат и као Света Јелена на коме су били заробљени официри, подофицири и војници које су нацистички окупатори транспортовали до концентрационих логора у Немачкој.

Велика трагедија коју многи називају Плавом гробницом из Другог светског рата, однела је животе 214 заробљеника, од 505 колико их је било на броду који је налетео на савезничку мину и врло брзо потонуо. Посмртне остатке страдалих, које је вода избацила, Грци су покопали у заједничку гробницу на Зејтинлику.

Међу официрима који су погинули био је и деда познатог нишког историчара и кустоса Народног музеја у Нишу Небојше Озимића.

– Мој деда Франц Озимић, капетан Југословенске војске, родом из Марибора, служио је у Битољу, и један је од оних који нису преживели. Бака Арта Озимић, коју су у пола ноћи пробудили са лошом вешћу, са многобројним женама војника, фијакером је дошла из Битоља до Солуна. Причала ми је касније да је вода избацила дедину шаку и да је препознала венчани прстен па ју је љубила… „Неке мање срећне ни то нису нашле“, знала је да каже замишљено гледајући кроз прозор – прича Небојша Озимић, за „Новости“.

Иако је био Словенац, капетан Франц Озимић није желео да искористи ту чињеницу да би сачувао голи живот, већ је због заклетве коју је положио краљу, одлучио да иде у заробљеништво, раме уз раме са својим саборцима Србима.

– Према једном податку на броду је било седам Словенаца официра и подофицира, који нису искористили могућност да, самим тим што су Словенци буду пуштени, већ су са својим друговима и саборцима пристали на заробљеништво. Тако су и кренули, а план Немаца је био да их пребаце у заробљеништво у Немачкој – каже Озимић.

Његова бака Арта из Битоља је тада протерана. Дошла је у Ниш, делећи судбину многих жена официра и подофицира Југословенске војске, али и судбину народа.

– Одмах после дедине погибије у том првом таласу окупације тадашње Вардарске бановине, породица мог деде, бака са четворо деце, као и многи други који су означени као Срби, из Битоља су фургонима, пребачени у Ниш. Населили су део око данашњег Дома здравља.

Југословенска па ни српска историографија се није ниједном једином књигом одужила спомену на ове војнике Краљевине Југославије. Та несрећа нигде није обрађивана у нашој историографији, већ само у војној периодици постоји неколико чланака и то је све. Али је зато удружење преживелих, из године у годину, стрпљиво и како треба, опелом обележавало спомен на погинуле другове – истиче Озимић.

Према каснијим сведочењима преживелих, најстарији заробљени српски официр, генерал Јован Јовановић, поднео је писани рапорт немачком резервном официру Сефелсу Паулу, као команданту транспорта, тражећи да се цела грпуа заробљеника из Каламате на југу Пелопонеза (докле су стигли повлачећи се из Битоља) превезе копном за Солун, возом или камионима, па макар сами заробљеници платили тај превоз. Када му је саопштено да то није могуће, тражио је да се бар сваком обезбеди појас за спасавање, јер је море било пуно мина, али је све је било узалуд…

ГЕНЕРАЛИ, ПУКОВНИЦИ, РЕДОВИ…

БРОД Хелена Канавариоти превозио је у немачко заробљеништво 505 официра, међу којима четири генерала, седам пуковника, 45 потпуковника, 93 капетана прве класе, 18 капетана друге класе, 82 поручника, 124 потпоручника, 22 подофицира, шест поднаредника, 17 каплара и 80 редова.

После експлозије од налетања на савезничке мине, брод је почео да тоне предњим делом, а на лађи није било чамаца за спасавање, ни појасева. Само су немачки официри и војници имали појасеве. Остали бродоломници су скакали у море. Грчка посада је напустила брод у једном чамцу, а у другом су отишли Немци. Потапање су са обале гледали грчки рибари на својим бродићима, али нису прилазили док нису чули СОС сигнале и поруке Морзеовом азбуком, које је са брода слао српски поморски официр. Тада су схватили да су на броду Срби. Наиме, брод је имао немачку заставу и Грци нису хтели да помажу.

Иначе, на том пловилу се налазио и отац амбасадора Мирослава Лазанског. Потпоручник Владимир Лазански је преживео ову велику несрећу. Упокојио се 2005. године и био је последњи живи сведок трагедије са Хелене Канавариоти.

 
Ј. Ћосин