Вечерње новости, 29. 10. 2024, Васа Казимировић: Одлукама АВНОЈ-а у Јајцу утрт пут хрватској држави: Тежак положај Срба у Македонији, од њих стварали Македонце

Сулејман Филиповић, потпуковник усташке војнице НДХ, а затим пуковник НОВЈ ЈБ Тита и потпредседник Другог заседања АВНОЈ-а, дискутује о реферату ЈБ Тита, Јајце, НДХ, новембар 1943. Фото: ФБ, Титова Југославија

НА ОСНОВУ чињенице да су само у Србији створене аутономне покрајине, Веселин Ђуретић је закључио да је „авнојски концепт био у основи и у појединостима постављен тако да изазове пропартизанску поларизацију несрпских снага.

На оваква тумачења упућивало је Титово руководство, јер је своје федералне концепције представљало као прави ударац велико- српској хегемонији, о којој мит нису расплинули ни бројни њој неадекватни ратни процеси и у српском народу и у југословенским националним односима“.

Старе представе о „великосрпској хегемонији“ биле су присутне не само када су доношене одлуке АВНОЈ-а у Јајцу, него и потом, и дуго, дуго по успостављању Југославије под вођством комуниста, у ствари – све док је социјалистичка Југославија постојала.

Како Ђуретић посебно наглашава у свом делу „Савезници и југословенска ратна драма“, све три силе у антифашистичкој коалицији (Британија, САД и СССР) нису имале јасне територијалне одреднице југословенске националне ситуације, па су „јајачке федералне јединице могле бити прихватане и као чисто етничке и као историјске целине“.

У условима насталим после одлука АВНОЈ-а у Јајцу, и каснијих договарања првих људи у Централном комитету КПЈ, дошло је, још док је рат трајао на југословенским просторима, до појава које су погађале и Србе као народ и Србију као државу као што је, на пример, насељавање Хрвата у Бачкој и Срему. У Бачкој, у срезовома Сомбор, Бачка Паланка, Оџаци, Кула, Апатин и Нови Сад, насељено је од 1. новембра 1944. до маја 1945, 30.000 Хрвата, а у Срему, у Инђији и Старој Пазови – 3.000 Хрвата. У исти мах, у Хрватској је све чињено како 6и се што више Срба иселило и тако створио простор за насељавање Хрвата у крајевима у којима су Срби иначе били у већини.

Срби у Хрватској који су остали на свом огњишту, временом ће, посебно од 1974, кад Југославија буде запловила у конфедерацијске воде, бити „изложени националној асимилацији, чак бити лишени елементарних права на заштиту и испољавање свога националног и културног идентитета, која су били стекли у НОБ и непосредно после рата.

РАЗГРАНИЧЕЊЕ које је спроведено између федералних јединица, довело је у тежак положај и Србе у Македонији. Све је покушано да се од њих начине – Македонци. Типичан пример за однос власти према Србима у Македонији јесте случај са становницима општине Вратинце у Тетовском срезу. Срби из ове општине нису ни за живу главу хтели да се одрекну свог имена и захтевали су да њихова општина уђе у састав Србије. Наводили су да су они Срби од искона, и да су као Срби и за време рата 1941-1945. били изложени великим прогонима Бугара, да је из њихове општине стрељан 41 становник, а да су сви остали, од 15 – 66 година старости, били интернирани. Влада Македоније се овом захтеву најенергичније успротивила. Чак је наредила да се ухапси делегација која је пошла у Београд да се жали и тражи заштиту од владе Србије и савезних органа власти…

И у Босни и Херцеговини, услед новог реда ствари, и у условима постојања посебне босанско-херцеговачке федералне јединице, Срби су имали много тешкоћа, а особито Срби који су за време рата били протерани или који су, спасавајући своје животе и животе чланова својих породица од хрватско-муслиманског геноцида, пребегли у Србију. Њима, тим повратницима, у много случајева није било могућно да се врате на своја огњишта, у своје куће, у које су се, у међувремену, били уселили Хрвати, односно муслимани.

Извештавајући савезну владу о тешком положају ових Срба, 29. јуна 1945, министар Сава Косановић је истакао, да се ти Срби у Босни и Херцеговини „са подсмехом дочекују од оних које је усташка власт наградила њиховом имовиним“.

ОВАКАВ однос органа власти у Босни и Херцеговини према Србима – повратницима, министар Косановић је оценио као смишљену непријатељску политику против Срба.

„Изгледа да је фама о тобожњој четничкој настројености Срба – избеглица смишљен посао реакционарних франковачких елемената у намери да дисквалификују Србе – избеглице, а фаворизују себе, и да на тај начин онемогуће избеглицама борбу за откривање фашистичко-франковачких елемената, узимајући у томе тактику нападања, да не би били нападнути…“, речено је на крају извештаја министра Косановића, уз додатну констатацију – да је услед тога, а и уопште, у целој Босни и Херцеговини „приметно незадовољство Срба који су преживели усташке злочине“…

Шта су све доживљавали Срби који су покушавали да се врате на своја имања на Косову и у Метохији говори се и у једном извештају Министарства за колонизацију савезне владе од 10. децембра 1945. године. Ту се, поред осталог, каже, да се, на пример, у срезовима дреничком и источком, „у деведесет одсто случајева земља одузима насељеницима који су се вратили на Косово. Шиптари тог краја не крију да више не желе да им се насељеници враћају…“ Јаку светлост на читаво питање антисрпских (и антицрногорских мера) власти на Косову и у Метохији одмах по завршетку рата, нарочито баца извештај министра за колонизацију савезне владе Сретена Вукосављевића, од 20. децембра 1945, достављен влади Србије. У том извештају, истакнуто је, „да је на Космету створено такво несношљиво стање за насељенике да се не могу вратити на своја имања. Све им је опљачкано и попаљено иако су у овом рату дали свој прилог НОР-у.”

У ОДНОСУ на Србију, Хрватска је одлукама АВНОЈ-а могла да буде више него задовољна.

Пре свега зато што је тим одлукама у ствари утрт пут другој хрватској држави (после 1941.године) из које ће, на крају, кад Југославија буде поново разбијена, изнићи и трећа — створена као и прва хрватска држава новијег времана, усташка, уз подршку иностраног фактора. Није без разлога Фрањо Туђман, по преузимању власти, рекао да би без АВНОЈ-а „судбина хрватског народа била би страшна…“

Што се тиче Срба у Хрватској, они су релативно брзо добили прилику да се увере куда их је АВНОЈ одвео. Упркос декларацијама и свакојаким партијским прокламацијама, српски народ у Хрватској ће, само десетак година после заседања АВНОЈ-а у Јајцу, формално изгубити право на званичну употребу свога језика, на своје писмо, право на своје школе, штампу, право да се „успоставља као српски народ“, како је то рекао др Јован Рашковић, наглашавајући да је све то било дело комуниста у Хрватској на челу са Владимиром Бакарићем, који „старчевићевску идеју превеслава у Комунистичку партију Хрватске и тако јој даје легитимитет континуитета хрватске националне идеологије “.

Истичући, посебно, да су главни спроводници те политике били – Срби, Рашковић је рекао и следеће: „Све што је било српско, све што је носило српско име и што је носило српску тежњу, било је призивано и уништавано. Све је то оглашавано контрареволуционарним, националистичким, шовинистичким, јер је свака ствар имала своју ладицу из које су се вадиле дисквалификације. То што се на такав начин дешавало – може се упоредити само с геноцидом. Ни са чим другим. Потискиван је српски народ. Идеолошка лаж је остваривана у име наднационалних интереса, а у ствари је била политика националне асимилације.

УСТУПЦИ АЛБАНИЈИ

СРБИ на Косову и у Метохији, који су за време рата били принуђени да напусте своје домове и своја имања, имали су као и у Босни и Херцеговини грдне тешкоће да се врате на своја огњишта.

Практично, њима је то било онемогућено, због политике коју је Централни комитет КПЈ водио према Албанији. Колико је та политика била (и могла бити) погубна по Србију, па и Југославију, потврђује и податак, да је вођство КПЈ било приправно да Албанији уступи сав југословенски, односно српски простор у којем живи компактно албанско становништво.

У овом смислу, представници КПЈ, Вељко Влаховић и Божидар Масларић, предали су један елаборат надлежним форумима у Совјетском Савезу још 1944. године.

 
Васа Казимировић