Вечерње новости, 4. 11. 2023, Др Никола Жутић: Хрвати присвајају српска етничка и културна знамења: Документарна сведочанства о народносној структури Боке

Бокељска морнарица напрасно постала хрвтско-црногорска Фото: Вечерње новости

ПОДРУЧЈЕ данашње Црне Горе (са Боком) у историјској ретроспективи било је ослобођено присуства римокатолика Хрвата.

Становништво римокатоличке вјере народносно је припадало корпусу српског, албанског и италијанског („латинског“) национа. Сјеме будућег хрватства засијали су српски мисионари (прозелите) римокатоличке вјере са подручја Црне Горе који су фанатично мрзили браћу православне вјере, нпр. Вићентије Вицко Змајевић, Андрија Змајевић. Иако су Змајевићи старином из Његуша, за апологете хрватства, који су махом били римокатолички свећеници, они су „значајна појава хрватске повијести“.

Бока, Дубровник и Конавли имали су изузетно мјесто у ватиканским прозелитским активностима. „Бисер Јадрана“ (Дубровник) и „Невјеста Јадрана“ (Бока) у дугом су временском раздобљу чишћени од „шизматичких“ Срба. Густа мрежа организованих бискупија на том малом територију свједочи о врло озбиљним прозелитским настојањима да се што већи број православних Срба преведе у римокатолицизам, а потом и у хрватство.

Поред дубровачке и мостарске бискупије, која је допирала до близине саме Превлаке, организовано је у дугом временском периоду дјеловала и которска бискупија. Териториј Которске бискупије у прошлости се често мијењао. Од уског приморског појаса у византијској и дукљанској ери, проширио се у 13. вијеку све до Дунава. У дугом временском периоду егзистирала је Рисанска бискупија, али је 1688. припојена Которској. Будванска бискупија је такође дуго постојала, а „каталог њезиних пастира“ почиње с првим познатим бискупом Силвестром (1143). Укинута је тек 1828. године.

БОКА КОТОРСКА је код технолога стварања хрватства представљана периферијом хрватства, митолошком Дукљаниновом Црвеном Хрватском, „најчаробнијим кутићем лијепе хрватске земље“. Римокатолички аутор В. Трипунов то „убједљиво“ доказује: „Бока је кроз цијелу своју повијест била неразориво повезана са хрватством, и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа. Кад би Бока Которска у будућности била одвојена од хрватског животног круга, она би занијекала саму себе и престала би представљати оно духовно богатство, које је данас у њој. Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“ Њена запуштеност и заосталост ће престати оног часа када се она укопча у оном смјеру како је управљају сви њени интереси, њена хисторија и њена културна стварања у прошлости.

С друге стране, српски карактер Боке Которске сарадници далматинског „Српског листа“ су посматрали као очигледну појаву. Зато су се ријетко упуштали у доказивање те чињенице вјерујући да је то сасвим непотребно. С времена на вријеме помињали су да је Бока српска земља јер о томе „свједочи историја, успомене, народ сам“, јер се у бококоторском заливу пјевају пјесме о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу, о цару Душану и Косову.

Констатацију Хермана Бидермана да је „бокешко српство са земљом срасло“ наводили су као најчвршћи доказ исправности свог става. Присуство хрватства у Боки видјели су као посљедицу пропагандног рада страних досељених римокатоличких чиновника и професора и генералну аустријско-ватиканску стратегију ширења свог домена утицаја. Др Софија Божић цитира из „Српског листа“ ове значајне ријечи: „Ова шака дошљака у Боки, који су дошли гладни и жедни, голи и боси па се најели и обукли, па онда стали ширити некакву хрватску пропаганду и сијати вјерску мржњу и братски раздор између једнокрвне браће Бокеља“. Сви напори римокатолика оцијењени су као узалудни јер „Бока не може бит друго, већ чисто српска“.

НЕГИРАЊЕ СРПСТВА КРИВОТВОРЕЊЕМ И БЕЗОЧНИМ ЛАЖИМА

СРПСКА ИСТОРИЈА препуна је антисрпског кривотворења, без спроведене неопходне ревизије безочних лажи и то од лажних највиших ауторитета југославенства, као што је на пр. Виктор Новак, који је некритички уздизао старо митолошко хрватство, великохрватске апологете претварао у Југословене као што је то радио са Штросмајером, Фрањом Рачким и другима.

Позадину тзв. Штросмајеровог славенства, апостолата „слоге и братства“, разоткрио је „Српски лист“ („Српски глас“) у низу својих чланака у којима се истиче Штросмајеров прозелитизам. Због тога „Српски лист“ није вјеровао у искреност бискуповог убјеђења о потреби превазилажења постојећих супротности између Источне и Западне цркве. „Српски лист“ је сматрао да на Штросмајеров апел за измирењем цркава српски народ не треба да одговори јер би га то изложило, не само покатоличавању или у најмању руку унијаћењу, већ и однарођавању тј. похрваћивању. Послије именовања бискупа Штросмајера за почасног члана друштва „Славјански дом“ у Котору, усљедила је његова захвалница у којој је изразио наду на „зближење по крви и језику Хрвата и Срба, зближење у мисли, у дјелу, тежњи пак и у самој светој вјери“.

„Српски лист“ је пренио ове Штросмајерове „лијепе ријечи“ које га, међутим, нису завеле већ су га учврстиле у ранијем мишљењу према којем „зближење има значити прелазак у католичанство или најмање унијаћење Срба“. Према мишљењу Саве Бјелановића, изнесеном у „Српском листу“ од 17. јуна 1887, Штросмајер је био један од финансијера „Славјанског дома“ у Котору, који је требао постати центар хрватске прозелитске пропаганде у Боки Которској.

ТРЕБА ИСТАЋИ скривену чињеницу да је бискуп Јосип Штросмајер, послије римокатоличке југославенске прозелитске фазе (из првих деценија друге половине XIX вијека), био крајем XIX вијека најжешћи, непопустљиви борац за хрватство, као претеча претварања Илирског завода у хрватски. О томе је пред Рачким 1898. изјавио сљедеће: „Будући да се ради о нашем хрватском (Croatorum) Институту св. Јеронима у Риму, у првом реду треба ићи за тим да увијек остане нетакнут католички значај споменутог Завода… У срцу и души Срба влада несношљивост према католичким Хрватима. Стога се наш Завод, илирски или хрватски, у Граду не смије никако назвати српским. Тај се појам апсолутно не смије употријебити. Ако се већ мора мијењати, нека се радије назове Светојеронимски институт за католичке Јужне Славене. Ако нетко од црногорских Срба жели судјеловати у Заводу за католичке Јужне Славене, нека зна да мора несумњивим доказима потврдити да је прави правцати син Католичке цркве…“.

Пуна офанзива хрватства дешава се дакле, на прелому вјекова, у време оца Хрвата Леона 13, када се 1900. одржава Први хрватски католички састанак (под мотом „сви римокатолици Балкана и Паноније Хрвати“), када Илирски Завод св. Јеронима мијења име у хрватски 1901, али неуспјешно све до 1971, односно до посјете Јосипа Броза Ватикану. Након одржавања Првог хрватског католичког састанка нагло се, дакле, појачавају активности истицања хрватског имена. Године 1903. проглашава се тзв. најстарији хрватски грб, који је у ствари био илирски грб (полумјесец са звјездом) и у прошлости именом везан за „илирску“ односно српску нацију. Године 1911. почиње да се објављује римокатолички клерикални часопис Croatia sacra чији је назив у тренду са тадашњим вјерско-националним моделом претварања илирског имена у хрватско. Назив за нову вјерско-националну публикацију црпљен је из Фарлатијевог и Колетијевог вишетомног дјела Illyricum sacrum.[…]

ПОДВАЛА СА СВЕЦИМА КОЈИ НИСУ РОДОМ ИЗ БОКЕ

ПОТИСКИВАЊЕ ПРАВОСЛАВЉА из Црне Горе, Боке и Далмације двадесетих и тридесетих година XX вијека одвија се и преко канонизација и беатизација свећеника, којима се подржава хрватски национализам, па се слави тзв. први митски хрватски светац Никола Тавелић из 14. вијека, вјероватно из средње Далмације (из околине Шибеника).

Илустративан је и индикативан примјер проглашења блаженом Озане Которске (покатоличене Српкиње Црногорке) одлуком папе Пија XI 20. децембра 1927. године. Папа је Озану уврстио у ред блажених и наредио да јој се има одавати „јавно и црквено штовање“. Римокатоличка црква у бискупији Которској и Арцибискупији барској и примасији српској настојала је, због што успјешније мисије и прозелитизма, да прошири „штовање према католичкој блаженици Озани“ и међу православним Србима у Боки Которској и Црној Гори. Таквој мисионарској пропаганди одазвао се чак и један православни Црногорац, цетињски учитељ Б. Думовић, који је одобравао ту пропагандистичку акцију и јавно позивао православне Бокеље и Црногорце на одавање поштовања „римској блаженици“.

Прчањски жупник дон Нико Луковић написао је пропагандну брошуру о Озани са намјером да је растура међу православним живљем у Црној Гори како би се скупило што више прилога за јубиларну свечаност.

СРПСКИ ДАЛМАТИНСКИ књижевник Владан Десница био је син Уроша Деснице и Фани Десница Луковић из Прчања, која је била рођака дон Нике Луковића. Због тога је под утицајем мајке католкиње у доброј мјери био национално индиферентан. Расправе „чији је Десница“, одржаване су у оквиру „Десничких сусрета“ у Београду у организацији Института за књижевност и уметност и Филозофског факултета у Загребу.

Светим је проглашен, као једини од тзв. Хрвата, Србин римокатолик Богдан Леополд Мандић из Херцег Новог, и то у Риму 1976. године од стране папе Павла VI. Био је висок само 135 центиметара. Потом је беатификована, блаженица Марија Пропетога Исуса Петковић, рођена у Блату на Корчули. Блаженицом је проглашена од папе Јована Павла Другог у Дубровнику 2003. године.

И поред поменутих историчара (хроничара) који су писали да је „бокешко српство са земљом и морем срасло“ (Бидерман), хрватски римокатолички кривотворитељи су у својој „наивности“ бокељски залив прогласили заливом хрватских светаца, иако бокељског поријекла њих скоро да и није било (изнимка је једини бокељски светац Богдан Мандић људина од 135 центиметара, који је за свеца проглашен у Италији, далеко од родног Херцег Новог).

Римска црква је имала амбиције да преко својих новопроглашених блажених светаца помути значај и величину православних црногорских светитеља – острошког чудотворца Василија, Петра цетињског, Стевана пиперског и других.

МЕГАЛОМАНСКО ПРЕУЗИМАЊЕ НАЗИВА ИЗ ЕПСКЕ БАШТИНЕ

ВРЛО ВЕЛИКЕ размјере добијала су великохрватска кривотворења током XX вијека. (Из разних извора свједоци смо дакле, присвајања туђег етничког, етнолошког и културног знамења, па тако и вјерског. Може се уочити неприродни шарениш музичких, пјевачко-фолклорних облика. Ако кренемо од Дубровника, Конавала уочавамо некадашњи српски плес „линђо“ (изворно поскочица српско-римокатоличког Дубровника) који се игра уз модернизиране гусле са три жице, које се зову лијерице. Линђо се играо и међу Србима Херцеговине, одакле је продро у Дубровник (кроатизирао га је велики фалсификатор српске повијести Иван Кукуљевић Сакцински, један од битних твораца хрватског идентитета). „Линђо“ се највише играо код прославе дубровачког свеца Св. Влаха. И которски, бокељски плес проглашен је хрватским, као и бокељска морнарица.

(Нарочито је кроатизирана српска ускочка Сињска алка, која се одржава и слави у част ускочке побједе над Турцима 1715. године. Сињска алка је добила велико признање од отимача српске нематеријалне културне баштине – Унеска, који је стару српску витешку игру, као и раније крајишко „ојкање“, међународно признао као успомену на хрватско бојевање против Турака 1715. године, и самим тиме, као на традиционално витешко културно окупљање хрватских витезова. Хрвати мегаломански преузимају и традиционалне историјске називе из српске епске баштине; не смета им ни данашња „великосрпска“ војничка (четничка) титула алкарског „војводе“ – чауша.

СЕЊ ИСПОД ВЕЛЕБИТА (смјештен у српском „морлачком“ каналу) представља се као хрватски ускочки град, иако су га српски ускоци из Клиса, бјежећи испред Турака населили почетком 16 вијека. Међутим, већ 1612. ускоке је опет дијелом раселио гроф Рабата у Жумберак у коме су примили унију и гркокатолицизам и с временом многи постали Хрвати (у Жумберку је рођен и Степинац, заједно са каноником унијатом Јанком Шимраком који је био српског поријекла).

Присвајани су и вјерски објекти, нарочито у Боки, као што је то катедрала св. Трипуна, и бројне православне цркве уз море. Прочеље цркве св. Трипуна скрнави плоча кроатизираног, митолошког славенског (српског) краља Томислава (отворено је питање његовог постојања), постављена 1925. поводом прославе измишљеног тзв. тисућгодишњег хрватског краљевства. Те године диљем „хрватских земаља“ помпезно је обиљежаван тај повијесни јубилеј.
ИНЖЕЊЕРИНГ РИМОКАТОЛИЧКОГ ПРЕВЕРАВАЊА СТАНОВНИШТВА

НАРОДНОСНА СТРУКТУРА Боке у другој половини 19. вијека може се свести на доминантно етничко историјско српство, о чему свједоче документи и егзактни аустријски пописи становништва као и неутрална литература. Промјена народне структуре у Боки вршена је у складу са оновременим ватиканско-хабсбуршким мисионарским (прозелитским) и геополитичким замислима (плановима) и концепцијама затирања Срба и православља.

Црногорство у етничком смислу није постојало. Присутан је регионализам црногорских српских покрајина (Црна Гора, Брда, Бока…). Хрватство у Боки је стварано од средине 19. вијека римокатоличким вјерским активностима од Срба и странаца и тиме је мијењана и стварана додатна народносна свијест (структура). Романски елемент у структури Боке је присутан стицајем историјских околности као посљедица владавине венецијанског господара. Арбанаси (Шиптари) нису историјски присутни у Боки, већ се простиру од Бара на југ према Улцињу и Бојани.

БОКА СА ПРИМОРЈЕМ је једна у низу српских земаља која је подвргнута таквом инжењерингу римокатоличког превјеравања и хрватизације становништва:

У истраживању се дакле, кренуло од документарних свједочанстава о народносној структури српских земаља, Боке, истичући изузетну важност пописа за откривање етничке и националне структуре становништва. О томе да пописи становништва и многе друге статистичке едиције из 19. стољећа не садрже податке о етничкој или националној идентификацији и етничким структурама становништва, створени су у хрватској али и у српској историографији многи стереотипи и митови који се врло упорно бране и преносе из студије у студију, иако извори о томе говоре сасвим супротно. Одлучно је одбацивана могућност истраживања етничке, а тиме и националне идентификације становништва, сматрајући да статистички извори не садрже податке о националности становништва, о тзв. националној свијести народа у Монархији.

Др Никола Жутић

Делови из опширног текста „Народносна структура Боке у другој половини 19. и првој половини 20. вијека“ намењеног научном скупу „Бока у огледалу историјског наслеђа“