Вечерње новости, 5. 10. 2024, Никола Жутић: Југославија брана од продора комунизма – Политика Ватикана према Југославији потчињавала се диктату фашистичке Италије

Проглашење Краљевства СХС 1. 12. 1918. Фото: Вечерње новости, Архива

ХРВАТСКИ „блок“ франковаца и радићеваца предводио је антисрпске ревизионистичке снаге које су биле окупљене у Бечу.

Прашке Лидове новине у чланку „Аустријски Хајмвер и хрватски франковци“ долазе до закључка да бивши аустријски официри хрватске народности (Саркотић, Стипетић и Перчевић) стоје у вези са аустријским Хајмвером и да заједнички раде против Југославије:

„У последње време је Југославија добила конкретне доказе да стоје франковци у вези са терористичким актима… Италијански фашизам помаже покрет не само морално него и материјално. Италија неће повратак Хабсбурговаца у Аустрији а још мање жели дунавску федерацију. Она хоће само да и са аустријске стране напада Југославију и да Аустрија постане члан у ланцу који окружује Југославију…

Терористичка акција против Југославије води се из Беча, а своје прсте имају у овој акцији хрватски франковци“.

Разрађену терминологију о великосрпском централизму и хегемонизму су користили сви којима је сметала заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца.

Апсурдно је то што су о тзв. београдском централизму говорили управо представници свјетских интернационала које су организацијски централизоване и код којих је централистичка владавина непобитна. О таквом апсурду често је говорио Хрват југословенски националиста др Јурај Деметровић критикујући залагање комуниста и римокатоличких клерикалаца за децентрализацију државе: „Ми имамо овдје представнике разних централизама, централизма московског, централизма римског, међутим, сва нам та господа говоре о некаквој децентрализацији…“.

Према Деметровићевим запажањима уставни нацрти државноправне опозиције пред изгласавање устава 1921. (у којој су били клерикалци, комунисти, хрватски хабзбуршки легитимисти), ишли су само за потпуном децентрализацијом више државне власти, док су на покрајинском нивоу предвиђали потпуну централизацију феудо-аристократског типа.

Зато је истицао да ће са прихватањем уставних нацрта клерикалног Југославенског клуба, Народног клуба и Хрватске пучке странке, покрајински централизам прогутати стару жупанијску самоуправу.

У МОНАРХИСТИЧКОЈ Југославији Србима је приписивана угњетачка тзв. великосрпска хегемонија преко југославенства. Неизбјежан атрибут који им се такође качио, уз хегемонистичко југославенство, био је појам „београдског централизма“. Поменута „великосрпска хегемонија“ преко југославенства је проста идеолошко-политичка конструкција хабзбуршких легитимиста, римокатоличких клерикалаца и комуниста, а од краја двадесетих година и енглеских јавних радника (Ситон Вотсона и другова).

У Краљевини СХС/Југославији условно речено „хегемонију“ су имали носиоци идеологије југославенског национализма, франкофилски либерални демократи различитог националног састава (Срби, Словенци Југословени, Хрвати Југословени, Јевреји). Анализа посједника индустријског капитала, власника и акционара банака, финансијског капитала, говори да су највећи посједници, процентуално гледајући број становника појединог народа, били југославенски држављани страног поријекла. Позната је моћ загребачких финансијских магната од којих су многи 1929. ушли у лични режим краља Александра.

Политика Ватикана према Југославији потчињавала се политичком диктату (утицају) фашистичке Италије. За Римокатоличку цркву Југославија је била великосрпска творевина (држава) која је римокатолике Хрвате културно „бизантизирала“ а политички „србизирала“, а хегемонистички српски режим је проводио „балканизацију еуропски наображених Хрвата и Словенаца“.

Југославија је за Римску цркву непријатељ римокатолицизма, створена да уништи хрватство као „предзиђе кршћанства“ и на његовим рушевинама отвори пут „бизантизму“ и његовом чеду бољшевизму. Мусолинијев орган Пополо д’ Италиа, коментаришући састанак италијанског министра Грандија и совјетског Литвинова у Милану, отворено саопштава образовање блока држава под италијанским водством, држава ревизионистичког блока, „Блока незадовољника“, који се, по нади Италије, успоставља као протутежа француском систему у Европи.

КОМУНИСТИЧКА интернационала (Коминтерна) је већ од њеног постанка (1919) посматрала Краљевину СХС као вештачку, „ненародну творевину“. За Коминтерну, Југославија је била творевина империјалног рата, створена да се бори против „прве земље социјализма“ и да буде брана продору комунизма са Истока („санитарни кордон“). Да би учврстила нови грађански поредак у Европи, Француска и савезнице, с друге стране, основале су Малу Антанту у коју су ушле нове државе (Краљевина СХС, Чехословачка, Румунија). По Коминтерниној замисли, све те државе „француског система“ требало је једноставно разбити. Антисрпски вокабулар Коминтерне био је пун напада на доминацију српског „племена“ и њене буржоазије над „несрпским народима“ и националним мањинама.

Постепено је првобитно комунистичко југославенство потискивано отварањем дискусија о националном питању (1922), односно преиспитивањем југославенског опредјељења комуниста.

Национално питање се све више почињало третирати као средство револуције и то револуционарном борбом „угњетених народа“ против хегемонистичке „великосрпске експанзије“.

Проблематика „правилног“ рјешавања националних односа у Краљевини СХС отворена је међу југославенским комунистима 1923. године на II конференцији Комунистичке партије Југославије. Заузет је став да је српски хегемонизам крив за стање у држави, односно да је српски централизам распирио националне страсти и гурнуо готово све Хрвате ка Стјепану Радићу. Тада су се први пут појавили захтјеви за образовањем посебних држава сваке нације.

Нови радикалан заокрет, условљен диктатом Коминтерне, десио се на III конференцији КПЈ (1–4. јануар 1924) када је заузет став да је југославенска држава створена под диктатом „империјалистичке политике Антанте и српске владајуће класе“ и да у њој „владајућа класа једне (српске) нације, угњетава остале нације“. Том приликом наглашено је и право отцјепљења „угњетених нација“, али је истовремено и постављено питање његове сврсисходности с обзиром на економски простор и националну измјешаност.

Пошто у унутрашњој партијској борби превагу још нису биле однијеле „праве револуционарне снаге“, заузет је компромисан став, непримјерен тадашњој политичкој ситуацији и логици државне теорије (што већа слобода самоопредјељења то слабији сепаратизам). Будући да овакав став није био довољно револуционаран, Коминтерна је морала да донесе одлуку о обавезном остварењу права народа на отцјепљење и стварање посебних националних држава.

 
АНТИСРПСКА ТРАДИЦИЈА

КОМИНТЕРНА се наслањала на идеолошку антисрпску традицију српских социјалиста (социјалдемократа) предвођених Светозаром Марковићем и касније Димитријем Туцовићем, па су њене идеје могле лако ухватити коријена у редовима наивног „социјалног“ српског народа који је у доброј мјери од тог времена био „занесен“ социјалном кампањом о народној правди (без „угњетачке“ великосрпске нације) која ће се, како су очекивали, створити дјеловањем „свјетске револуције“. Социјалисти су били противни сваком увећању државне територије Србије прије стицања унутрашњих (социјалних) слобода, пошто сиромаштво, цензура и неодговорност „окивају умни развитак народни“ (Светозар Марковић).

Др Никола Жутић