Vesti online, 2. 2. 2016, Срби, први логораши у Европи

Највише утамничених Срба: Логор Јиндриховице Фото: Вести онлајн

Монструозна владавина нацистичког фирера Адолфа Хитлера упамћена је, између осталог, и по систематском уништењу Јевреја, Словена и антифашиста у логорима широм Трећег рајха.

Планско уништења читавих народа било је прецизно организовано, па су многе потоње генерације одрастале под утиском да логори смрти нису ни постојали док се у великом германском народу као вођа није запатио Адолф Хитлер, неостварени сликар, родом из аустријског пограничног града Браунау.

Не зна се тачан број страдалих

И то је замка у коју упадају сви они који споро памте, а брзо заборављају, у чему су Срби кроз своју историју често предњачили. Рецимо, Маутхаузен, за којег просечан читалац зна из Другог светског рата, био је логор и у Првом светском рату, а налази се свега стотинак километара од Хитлеровог родног места. Од 40.000 затвореника у овом логору, 15.000 су били Срби, од којих је умрло више од пола – 8.256.

Како то живот до апсурдности уме да уреди – стотинак година од страдања српских логораша у Маутхаузену, у лепој варошица Браунау, Срби су једни од заступљенијих гастарбајтера.

– Аустроугарска царевина је током Првог светског рата, као нико тако пре тога, масовно користила логоре за своје ратне циљеве по чему је предњачила у односу на друге Централне силе. Логоре је оснивала посебно за сваку нацију: Србе, Русе, Италијане, Румуне, Французе, Британце… То су касније радиле и Немачка и Бугарска, а један број логораша пребацивали су и у Турску – објашњава др Мирчета Вемић, научни саветник Географског института САНУ у пензији, који се бавио истраживањем масовног умирања Срба у логорима.

Никад пописани

Хитлерови земљаци Аустријанци прве концентрационе логоре у Великом рату наменили су управо за Србе, чију су земљу напали и окупирали и тако отпочели Први светски рат. На самом почетку царевина шаље српске ратне заробљенике у тзв. пролазне логоре, као што били Арад, Неђмеђер, Нежидер и Болдогасоњ. А најпознатији логори у којима су били утамничени били су већ поменути Маутхаузен, Хајнрихзгрин или Јиндриховице на чешком, Шопроњек и Браунау.

За разлику од других нација, са српским ратним заробљеницима масовно су одвођени и цивили – деца, жене, старци.

Зашто су цивилизовани Аустријанци одводили и нејач, Вемић објашњава непријатељским ставом бечког двора, владе и генералштаба према Србима.

– Још је историчар Владимир Стојанчевић запазио да се окупацијом Србије 1915. стара теоријска аксиома аустро-угарске политике и дипоматије о ’великосрпској опасности‘ по двојну монархију, претворила у практичну егзекутиву за њено уклањање свим расположивим средствима. С таквим односом према источном суседу, политика интернирања и установа логора сматране су ефикасним средством за спровођење крајњих циљева Беча – објашњава Вемић.

У Архиву Србије може се наћи документ из 1921. године који потврђује да је у логору Арад најстарији умрли логораш био Јаков Вујичић из Невесиња који је умро у 101. години, а најмлађи једногодишњи Тома Спрема из Завидола, такође места у Херцеговини. Овај податак нам указује и на то да су Аустријанци били сурови не само према грађанима окупиране Србије, већ и према својим држављанима који су били део Аустроугарског царства, али су имали једну фалинку – били су етнички Срби, народ против кога је велика царевина ратовала.

Изум Американаца

Прве логоре у ратне сврхе користиле су Американци у грађанском рату (1861-1865), Шпанци на Куби током њене колонизације (1895), потом Британци у англо-бурском рату (1899-1902) у јужној Африци и Немци приликом гушења устанка у Намибији (1904).

Нажалост, после рата, на мировној конференцији у Паризу српска краљевина није на преговарачки сто ставила и податке о страдалим Србима у тадашњој Аустроугарској царевини, већ само оне о убијеним и утамниченим грађанима своје државе.

Пописивање логораша трајало је све до Другог светског рата и никада није завршено, а према расположивим подацима види се да је у њима умро сваки трећи ратни заробљеник и скоро сваки други интернирани цивил.

Покварена политика Беча

– Према службеним проценама Владе Краљевине Србије с краја рата, 1918, у логорима АУ било је око 150.000 ратних заробљеника, тачније 147.677, од чега је 50.000 помрло, док је укупан њихов број, рачунајући ту и Бугарску и Немачку – износио 182.000. Такође је процењено да је у Аустроугарској било интернирано 50.000 цивила, од којих је у логорима умрло 20.000 – наводи Вемић, истичући да многи историчари сматрају да је реалан број био већи.

Зашто се о концентрационим логорима Аустроугарске царевине у време Првог светског рата мало зна, објашњава и историчар Предраг Марковић.

– Аустријанци све време воде покварену политику – да су они другачији, да нису они криви, него су криви нацисти, а заправо многе тековине каснијег, нацистичког режима заправо су аустроугарски изум. Многи руководиоци нациста били су Аустријанци, укључујући и самог Хитлера.

Према његовим речима, разлог је и тај што ти логори нису били тако ужасни као концентрациони логори у Другом светском рату и у њима су људи умирали углавном од глади и болести, а нису истребљивани, тако да је потоња много драматичнија нацистичка прича, покрила прву, ону из времена аустроугарског цара.

А какви су били нехумани услови у логорима можемо погледати на примеру логора Јиндриховице, једног од највећих у Великом рату. У њему је било заточено око 66.000 логораша, а највише је било Срба – 40.000, углавном из шумадијског и ваљевског краја.

И Бора Станковић заточеник

И чувени писац Бора Станковић био је једно време заточен у логору. Као посланик Министарства вера повлачио се из Ниша пред надолазећим окупатором, али су га у Подгорици Аустроугари ухапсили и одвели у логор Дервенту. Касније је уз помоћ пријатеља био пуштен.

Логораши су градили резервоар за воду, каменолом и хемијску фабрику у Соколовцу, граду удаљеном 30 км од Јиндриховица. Ту раздаљину су прелазили пешке, у оба смера. Исцрпљени, без адекватне хране и медицинске помоћи масовно су оболевали и умирали. Дневно и до 40 заробљеника.

Ништа боље није било ни у другим логорима широм царевине. Професор Ђорђе Станковић наводи да од 1.823 студента, колико је Београдски универзитет имао на почетку рата, њих 528 интернирано је у концентрационе логоре. У логору Браунау из Србије је било интернирано око 5.000 дечака старости од седам до 15 година. Половина их је умрла.

Ј. Арсеновић – Вести