Ceopom-Istina, Геополитика, 15. 2. 2021, Коста Чавошки: Тито, комунисти и цртање авнојевских граница [из Архиве]

И тада би свака од поменутих области могла сама да донесе одлуку да ли ће уопште ући у састав Хрватске, односно Србије, и под којима условом – да ли као интегрални део или посебна област са мањом или већом аутономијом. Да је којим случајем узета 1939. година, тада би се Хрватска успоставила у границама Бановине Хрватске, а Србија би била успостављена на целој југословенској територији источно од Бановине Хрватске, после претходног издвајања Босне, територије која је некада припадала Црној Гори, територије 10 односно 15 км јужно од Качаника и Ристовца (данашња Македонија) и Санџака, као спорне територије на коју су могле полагати право и Босна и Црна Гора и Србија. У таквом случају, Војводина, Косово и Метохија сматрали би се интегралним делом Србије и не би уопште били у прилици да сами одлучују да ли ће ући у састав Србије и под којим условима – да ли као аутономна покрајина или као интегрални део.

Такође се може поставити још неугодније питање. Ако је за различите федералне јединице узета иста година, зашто приликом утврђивања њихових граница није поступљено на исти начин?

Различито поступање може се показати на примеру Србије и Црне Горе. И Србија и Црна Гора успостављене су у границама пре Првог балканског рата, с тим што су Црној Гори придодати срезови Беране, Плав и Гусиње, које је Црна Гора задобила у Првом балканском рату, а Србији два среза насељена Бугарима које је она освојила у Првом светском рату.

Разлика је не само у величини придодатих територија већ и у природи права на те територије. Беране, Плав и Гусиње су националне територије за коју је Црна Гора водила ослободилачки рат, док су срезови насељени Бугарима анектирана територија после пораза Бугарске у Првом светском рату. Уз то је Црној Гори придодат которски срез од Херцег Новог до Бара, који током више векова турске владавина на Балкану није припадао Црној Гори, већ најпре Млетачкој Републици, а потом Аустрији. Србији, пак, нису придодате никакве територије насељене Србима које су се за време турске владавине до 1912. налазиле изван српских граница.

Недоумице друге врсте изазива повлачење границе између Хрватске, с једне, и Босне и Херцеговине, с друге стране. Ту су биле у сукобу историјске границе Босне и Херцеговине из 1878. (успостављене знатно раније Карловачким миром од 1699.), и границе Бановине Хрватске из 1939. године. Предност је дата првима на рачун других. Није, међутим, објашњено, због чега је тако поступљено. Границе Босне и Херцеговине су уистину историјске, али нису етничке. Границе Бановине Хрватске утврђиване су сходно начелу националне хомогености.

Како се ратно руководство КПЈ определило за стварање националних федералних јединица, а не, дакле, за некакве швајцарске кантоне, који су најчешће успостављени у својим историјским границама, већ за совјетске републике засноване на начелу националног самоопредељења – остаје нејасно због чега је у овом случају дата предност историјским, а не етничким границама. Разлози за овакво решење очигледно нису били начелни већ прагматични.

 

Питање аутономије Војводине и Косова

Коначно, остаје и питање зашто појединим федералним јединицама нису признате њихове најповољније границе чак и онда кад на поједине територије унутар тих граница није полагала право ниједна друга федерална јединица. Овом приликом реч је о Србији. Иако на територију Војводине (узете у целини) и Косова и Метохије ниједна суседна федерална јединица није полагала право (ни Хрватска, ни Македонија, па ни Црна Гора), нити, пак у изричитим одлукама Другог заседања АВНОЈ-а има неког помена о њиховом посебном статусу, ратно руководство КПЈ није укључило ове области у састав Србије. Притом треба подвући извесну разлику између Војводине, с једне, и Косова и Метохије, с друге стране.

Од самог почетка било је јасно да ће Војводина остати у саставу Југославије, али је било нејасно какав ће статус имати. Тако се у прогласу АВНОЈ-а народима Југославије од 30. новембра 1943. говори о јуначкој и слободољубивој деци „Србије и Хрватске, Словеније и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, Војводине и Санџака“.

Према расположивим изворима, током рата најуже руководство КПЈ није било склоно успостављању аутономних области или покрајина унутар појединих федералних јединица. Постоје сведочанства да је Моша Пијаде правио преглед општина у негдашњој хрватској Војној Крајини, које су претежно насељавали Срби, и да је предлагао успостављање одговарајуће обласне аутономије. На састанку најужег руководства КПЈ тај предлог је одбијен. Приликом доношења Закона о Уставотворној скупштини изашло је на видело да ће Војводина и Косово и Метохија имати посебан статус, тј. да ће бирати 15 односно 10 посланика у Скупштину народа, поред 25 које ће бирати Србија као федерална јединица.

Посебну пажњу заслужује објашњење због чега је тако поступљено. Како за образовање аутономних покрајина и области унутар једне или више федералних јединица није било никаквог основа у изричитим одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, прибегло се једном објашњењу које се и данас користи. Речено је да је тако поступљено у духу АВНОЈ-а. И управо из овог духа изведена су касније тзв. Авнојевска начела која, по замисли својих твораца, треба да имају надуставни карактер.

Доношењем савезног Закона о Уставотворној скупштини коначно је обелодањено да конституисање двеју аутономних јединица унутар Србије није било у самосталној надлежности њених највиших органа већ је то, као и у Совјетском Савезу, била ствар одлуке највишег савезног органа – Привремене народне скупштине. А тиме је право Србије на властито самоорганизовање било у битној мери ограничено. Остаје да се види да ли се то ограничење тицало само Србије, или је оно било универзализовано и као такво применљиво и на друге федералне јединице у којима становништво неке уже области жели посебан статус.

Нацрт првог послератног устава ФНРЈ као да је давао за право оваквом тумачењу. Чланом 2. ставом. овог нацрта се, додуше, само у Србији образују две аутономне јединице (Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовско-метохијска област), али је зато чланом 22. ставом 2. алинејом 2. била предвиђена могућност „оснивања нових аутономних покрајина и аутономних области“. Да је којим случајем ова могућност бар још једном била искоришћена у некој другој федералној јединици, а за то је било и историјских и етничких разлога, тиме би образовање аутономних области и покрајина унутар појединих федералних јединица постало ствар универзалног начела, које је, под једнаким условима, применљиво на све федералне јединице.

Таква могућност поново се појавила крајем 1945, приликом општенародне расправе о преднацрту првог устава нове Југославије. Према казивању Вицка Крстуловића, др Ш. Синовчић и Франић предложили су образовање аутономне области Далмације у оквиру Републике Хрватске. У име министра за Конституанту, Едварда Кардеља, Милован Ђилас је овај предлог одлучно одбацио као неприхватљив и реакционаран. „Ако бисмо Далмацији дали аутономију, ми би(смо) цијепали хрватску нацију као цјелину и ми би(смо) онемогућавали њен несметан развитак“.

А најважнији разлог због којег је требало одбацити овај предлог било је начело националне хомогености на основу које је извршено федерализовање Југославије. Или, како је то Милован Ђилас изјавио: „Ми не постављамо федерацију ни на каквим другим основама него на основи националитета. Може ли неко казати за Далматинце да ли су нешто друго него Хрвати“. То је несумњиво тачно, али се одмах поставља питање зашто је ратно руководство КПЈ одбацило предлог Моше Пијаде о образовању обласне аутономије негдашње Војне Крајине, претежно насељене Србима, пошто је неоспорно да је овде реч о једном другом националитету, који као такав не би „цепао хрватску нацију као целину“.

У практичном приступу решавању националног питања током рата, видни су трагови претходне политике коју је у овој области водила КПЈ између два рата. Та политика достигла је врхунац у одлукама IV конгреса КПЈ октобра 1928. у Дрездену, којима се признаје легитимност тежњи к националном самоопредељењу све до отцепљења не само јужнословенских народа већ и националних мањина и позива радничка класа да свестрано помаже све „акције маса које воде ка образовању независне Хрватске“ и „независне Црне Горе“, односно да помаже „борбу за независну и уједињену Македонију“, „борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“, признаје „мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење“ и подржава парола „независне Словеније“. Ти трагови су посебно видни приликом признавања статуса народа (отуда је признато само пет народа) и дуготрајног колебања око статуса Косова и Метохије.

Најважније одлуке о федерализовању Југославије и међусобном разграничењу федералних јединица доношене су без претходног изјашњавања појединих народа Југославије на референдуму или на неки други демократски начин.

 

 

Академик Коста Чавошки

 

Интегрални текст проф. др Косте Чавошког објављен је у Књижевној речи бр. 291 од 25. децембра 1986.