In memoriam Милорад Екмечић: Историјске и стратешке основе Републике Српске

 

Ако бисмо условно и прихватили закључак да је Република Српска плод геноцида – као што данашњи противници мира обичавају да кажу – онда би та реченица морала да гласи да је Република Српска плод геноцида над српским народом, а не на другим народима од њега. Република Српска је остатак остатака српске етничке заједнице западно од реке Дрине.

Историјске основе Републике Српске

Пре него што су историјски процеси синтетизовања вештачких нација на Балкану ушли у моду, цела европска култура полазила је од никад у сумњу доведене основе да је нација заједница језика. У рационалистичкој филозофији језик је био сведочанство да је она чедо природе и да је у прошлости настала на природној подлози. Али и када су ови процеси синтетизовања нација на религиозној и црквеној основи историјски одмакли и почели показивати знаке тријумфалне победе, још је и тада српска етничка заједница западно од Дрине покривала огроман простор, далеко изван западних граница Босне и Херцеговине. Подручје Војне границе у данашњој Хрватској изворно је обухватало више од 26 одсто те политичке територије, у Далмацији је на православно становништво отпадало 17 одсто, а на италијанско 11 одсто. Израчунато је 1938. да је Срба католика у Далмацији било 25.000. Номинално је на подручју Босне и Херцеговине увек у историји постојала релативна већина српског православног народа. Кроатизација католика је споро одмицала, па је Стјепан Радић забележио да је национално свесних Хрвата у Мостару било само 250 од 3.353 католика по попису из 1895. године. Радић је у граду боравио неколико дана 1888, а податак о броју национално освешћених сународника може се узети као мерило општег процеса кроатизовања. То је износило 13,5 одсто католичке верске заједнице.

Водећи светски антрополог и етнолог Ежен Питар је након испитивања становништва на Балкану од 1903. до 1915. године за православне Србе у Босни рекао да су најстарије становништво покрајине. Мерио је скелете из доба неолита у средњој Босни и упоређивао са стањем у време испитивања.¹ Књига је објављена 1910. Он наводи да је народ у Босни и Херцеговини јединствен, али да се у модерно време поделио на „религиозне нације”, од којих су Аустрија и Русија створиле раздвојене „политичке нације” Срба и Хрвата.

 

У време српске револуције 1804–1815. сви су политички пројекти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) полазили од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором.

 

На подлози оваквог филозофског и научног закључивања о етничком распореду народа западно од Дрине, све до првог хрватског еухаристичког конгреса у Загребу 1900, сви су се политички пројекти територије Босне и Херцеговине везали за етничку целину осталих Срба на истоку од Дрине. У новом веку се такви пројекти множе од времена Француске револуције 1789. Први велики политички програм стварања српске државе „Gravamina et postulata”, донет на Темишварском сабору 1790, није прошао без узимања у обзир чињенице да су Босна и Херцеговина српске земље.

Стварање добровољачких војних формација у рату против Турске 1788, пре Свиштовског мира 1791, било је утемељено на принципу да се у суседним турским покрајинама налази јединствен народ. Израз „фрајкори” употребљаван је јер се радило о добровољцима. Прво дубље теоретско објашњење о овим корпусима полазило је од тога да се узимају добровољци узраста од 16 до 18 година јер други не би били у стању да издрже такав начин ратовања.

Тек од Америчког рата за независност 1776–1783. у војне организације европских земаља уводе се ови „лаки корпуси за мали рат”. Један од њихових главних теоретичара капетан Ј. Б. Шелс у приручнику за официре 1813. дао је објашњење да се врбују „ништа друго него од добровољних бораца (Streiter) из свих сталежа, па због тога стварају такозване фрајкоре”.² Стварају се увек „из једне нације једног језика, а њихови официри су рођени у њиховој средини, с њима одгојени, од њих вољени и поседују њихово потпуно поверење”. Шелс вели да ови борци морају бити надахнути љубављу према отаџбини, а скупљају се из народа који је вичан сталном ратовању са „турским разбојничким четама”. Приликом стварања босанског фрајкора у то време, српски епископ Јовановић био је присутан и у том одиграо активну улогу.

У време српске револуције 1804–1815. сви су политички пројекти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) полазили од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. Идеју о „Славеносербском царству” створили су писци из европског и српског круга рационалиста, око немачког писца Августа Л. Шлецера. Био је у служби руског цара и имао задатак да скупља чланове Академије наука.

Његови ученици са универзитета у Гетингену, Андреј С. Кајсаров и Александар И. Тургењев, посетили су 1804. Београд, пре него је био од српских устаника ослобођен. У Сремским Карловцима били су гости епископа Стратимировића, који се дописивао са Шлецером. У Трсту их је угостио Доситеј Обрадовић и од њега у Русију однели препис рефрена песме „Востани Сербије”.³ Митрополит Петар Први Цетињски свој пројекат о Славеносербском царству са престоницом у Дубровнику претходно је стварао у кореспонденцији са епископом Стратимировићем. Пре избијања Првог српског устанка, у Херцеговини и Далмацији су биле тајно створене јединице за устанак састављене од православног и католичког становништва.

У политичком погледу, уједињење Босне и Херцеговине у српској држави било је остварено у време Велике источне кризе 1875–1876. Из Босне и Херцеговине је већ у првим месецима устанка, након августа 1875, пребегла на хабзбуршку страну око половина српског православног народа. Како је у првом попису становништва, рађеном по европским захтевима 1879, становништво у обе покрајине износило 1.100.000 људи, а број пребеглица растао изнад 220.000 у почетку, за још 70.000 после, мора се закључити да је тада више од 50 одсто православног становништва било етнички очишћено из Босне и Херцеговине. Након објаве рата Србије и Црне Горе против Турске, на Видовдан 28. јуна 1876, проглашено је уједињење Босне са Србијом и Црне Горе са Херцеговином. Цела територија од Тимока до Уне представљала је српску федеративну државу, при чему би на црногорски део отпадао простор од Неретве до Лима. У Босну је био послат намесник српског кнеза Милана Обреновића, пуковник Милета Деспотовић.

Прокламовање државног уједињења Босне и Херцеговине у јединствену федерацију српског народа 1876. довело је до отпора Аустроугарске и великих европских сила. Пре избијања устанка 1875. хабзбуршка обавештајна служба послала је свог вештог стручњака и официра Алфреда Бабића. Он је у више извештаја направио анализу политичког расположења народа у Босни и Херцеговини и Славонији. Закључио је да се утицај из Загреба осећао све до Славонског Брода, „али је одатле даље и код католика и код источњака меродавна српска идеја“. „Избеглице из Босне“, вели он, „о Хрватској и хрватству имају сасвим мало, или никаквог појма.” То је био разлог да је Аустроугарска убрзала припреме за окупацију Босне и Херцеговине.

Филозофију која стоји изa овог страха хабзбуршке државне елите од стварања јединствене српске државе формулисао је министар спољних послова Јулијус Андраши, који је на томе радио и раније. Свом генералном конзулу у Сарајеву давао је још 1872. савете да утиче на турску власт да у Подрињу насељавају католичко и муслиманско становништво како би се прекинуо српски етнички континуитет западно од Дрине. Ово је био и разлог да је у преамбули Савеза трију царева 1872. било унето да ће се три велике силе (Аустроугарска, Немачка и Русија) борити против могуће револуције. Објашњење се налази у инструкцијама владе да се у Војводини гони Уједињена омладина српска, чак да се у то време изврши и размештај хабзбуршких војних јединица.

Велике силе су на Цариградској конференцији, крајем 1876, почетком 1877, створиле пројекат претварања Босне и Херцеговине у аутономну државу под султановим суверенитетом. Сâм Андраши је објашњавао да Босна и Херцеговина нема своју националну свест, немају јединствено биће (Sein), па од тога постоји опасност да се заиста може створити једна велика српска држава на Балкану. Цариградска конференција великих сила тада је створила програм аутономне државе са једним гувернером кога би постављао турски султан, уз одобрење великих сила. У Народној скупштини као законодавном телу православни и муслимани би имали по две петине посланика, а католици једну. Држава би била подељена у кантоне, чије је гувернере постављао султан из већинског народа у кантону. Постојала су и кантонална већа, а војску је замењивала милиција организована од мешаног верског састава.

 

Предвидео је да ће се на крају сви католици до словеначких граница, од Баната на истоку, сматрати Хрватима, а сви православни Србима. Страховао је да се народ не би могао раздвојити без насиља и покушаја истребљења.

 

Привремено проглашење „босанске нације” и „босанског језика” трајало је до смрти њиховог творца Бењамина Калаја. То је након 1903. напуштено, у историјским условима споразума српских муслиманских представника на тајном зборовању у Славонском Броду 1901. о стварању заједничке српске националности. Муслимани су прихватали етничко српско име за народ и језик. Неки научници сумњају да је овај споразум коначно заиста био прихваћен, али је турски историчар Ајдин Бабуна открио инструкцију турског султана да муслимани преговарају са Србима о заједничкој националности и језику, али да споразум не потписују. Турска влада се из те временске дубине припремала да се одрекне Босне и Херцеговине и о томе преговара са хабзбуршким представницима. У анексионој кризи то се заиста и догодило.

Погрешно се сматра да ни српска влада, ни представници српских политичких странака, на Крфској конференцији 1917. нису имали у виду могућност стварања федеративне југословенске државе. У својим успоменама, црногорски војвода и представник у Србији Симо Поповић забележио је разговор са Николом Пашићем у Паризу септембра 1917, два месеца после Крфске конференције.

Поповић је предлагао одбацивање решења о унитарном карактеру југословенске државе: „Србија, која би својим границама обухватала све што је наше, па послије браћа Хрвати и Словенци – кад год хоће у заједницу са нама, добро нам дошли.” Пашић је одговорио да је о томе разговарано са хрватским представницима на Крфској конференцији поводом хрватског предлога да у будућу југословенску државу уђе Хрватска са постојећим административним границама. „Са српске се стране”, вели Пашић, „пристало на то, али онда да се најприје разграничимо, да се одвоји од Хрватске што је српско.”⁴ Пашић је лондонским новинарима у октобру 1918. објаснио да је унитарна држава прихваћена јер је граница између хрватских и српских делова била одвећ искривудана, па би се у разграничењу два федеративна дела морала применити мера „исељавања и досељавања”.

Другим речима, због страха од етничког чишћења, политичари који су стварали нацрт уставног уређења прве јединствене југословенске државе 1917–1918. нису цртали државне границе које би раздвојиле Србе и Хрвате. Насиље у које би се такав поступак нужно изродио било је одвећ застрашујуће да би се томе приступило. У поменутом опису Мостара 1888. млади Стјепан Радић написао је да се национална свест верника разних вера и цркава не уједињава, него раздваја. Предвидео је да ће се на крају сви католици до словеначких граница, од Баната на истоку, сматрати Хрватима, а сви православни Србима. Страховао је да се народ не би могао раздвојити без насиља и покушаја истребљења.

Све до уставних промена 1974. у социјалистичкој југословенској држави главни пројекти и остварења федеративне структуре државе заобилазили су захтеве да се федералне јединице одреде на етничкој основи. У краљевској Југославији постојале су две идеолошке платформе за решавање хрватског питања и давања Хрватима њихове аутономне бановине. Прва је разрађивана у кругу председника владе Милана Стојадиновића и једноставно се називала „ампутирањем Хрватске”. Другим речима, није се очекивало немогуће споразумевање непријатељски расположених политичара да се о разграничењу на демократски начин споразумеју. Пристанак на одвајање независне Хрватске Стојадиновић је замишљао у облику издвајања њиховог етничког простора. Он се о томе споразумевао са италијанском владом, водио преговоре и успешно их завршио са италијанским министром спољних послова грофом Ћаном о пресељењу италијанске колоније у Маховљане, код Бањалуке. Била је створена по плану хабзбуршке владе да се промени етничка слика Босне и Херцеговине масовним досељавањем католика.

Овај Стојадиновићев пројекат почивао је на историјској стварности дужој него што се претпоставља. Од 1936. загребачки бискуп Степинац, мало времена пре него што је сео на трон надбискупа, уједињава све хрватске политичке снаге против пројекта федеративне југословенске државе, са издвојеном Бановином Хрватском. Он је створио „Чисту католичку акцију” уједињењем свих раније раздвојених католичких световних организација под сличним називом.⁵ „Католичка акција” је световни покрет у католичком свету. Сваки католички народ и држава имају своју „Католичку акцију”. На челу је римски папа, поред њега покрет води једна заједничка хунта (Одбор), са генералним секретаром на челу, а у сваком народу поглавар католичке цркве је на челу. Народ у основи воде локални свештеници. Степинац је прекинуо традицију покушаја решавања хрватског питања пројектима федералних решења у заједничкој држави са Србима и захтевао примену „револуционарних метода” усташког покрета Анте Павелића. Када се Стојадиновић, пре обарања у децембру 1938, одлучио да дозволи неким водећим функционерима усташког покрета из Италије да дођу у Хрватску, очигледно је знао за ову еволуцију коју је католичка црква била извршила још 1936.

Друга формула федералног решавања хрватског питања у Југославији завршила је стварањем „Хрватске бановине” 1939. Аутономна Хрватска је добила свога бана, своју администрацију, монету и оружане формације полиције и „Сељачке страже”. Ово решење није плод демократске процедуре. Донето је у условима опасности агресије на југословенску државу и главно полазиште био је притисак британских кругова. Није до краја истражено ко је и када створио нацрт граница Бановине Хрватске, у које су смештене све области раније Војне границе, која је сачињавала око трећину хрватске територије. Они српски политичари који су је без приговора прихватали у њој су видели једино средство да Хрвати неће рушити федеративну заједничку државу. Допуштали су присуство великог броја Срба на компактном етничком српском простору, у убеђењу да ће се тиме хрватски народ држати југословенског оквира. Та аутономија није функционисала и тада се стварају две оружане формације Срба и Хрвата.

Социјалистичка Федеративна Југославија је само у словеначком и македонском случају раздвајала републике по етничком принципу. После страхота покушаја истребљења српског становништва у време окупације, са жртвама које се процењују на око милион невиних људи, усвојен је принцип историјског разграничења. Хрватски народ је први пут у једној држави био уједињен 1918, а добио своју аутономију у југословенској држави 1939. У социјалистичкој Југославији се избегавао покушај раздвајања националних подручја Босне и Херцеговине и Хрватске. Маршал Тито је објаснио да су границе између југословенских република само тамне шаре на белом мермеру које мермер учвршћује, а не растресају изнутра. У време заседања АВНОЈ-а, када су ове границе створене, избегнуто је да се већању прикључи и делегација из Србије. Истакнути правник Хамдија Ћемерлић, учесник на заседању АВНОЈ-а, оставио је податак да су неки, српски оријентисани делегати били у Јајцу стрељани (Божић, Ракић, Куленовић). Делегација из Србије око вођа левог крила Земљорадничке странке је обесхрабрена да путује у Јајце.⁶

 

Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 1974. имао је одредбу да народ има право да мења границу републике меродавним поступцима пристанка двотрећинске већине. Члан пети „Првог дијела” устава⁷ прописивао је да „териториј Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине сачињавају подручја општина. Територија, односно границе Републике могу се мијењати одлуком Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине само у складу са израженом вољом становништва одговарајућег подручја и општим интересима Републике, а на основу споразума са сусједном републиком.“

Наредни члан Устава је прописивао да сваки становник ужива право републичког држављанства, али је у исто време „сваки држављанин СР БиХ истовремено и држављанин СФР Југославије“. Устав признаје право грађана да се у различитим републикама сматрају припадницима своје нације, без обзира на републичку издвојеност. Ове уставне одредбе су поништене амандманима LXII и LXX, који су објављени 31. јула 1990. У првом амандману стоји да се границе могу мењати само одлуком Народне скупштине републике, изјашњавањем бирача путем општег референдума, двотрећинском већином.

У скупштини је формиран Савјет за питања остваривања равноправности народа и народности Босне и Херцеговине са по 20 посланика из сваког народа. Они се не могу надгласавати, а одлуку доноси двотрећинска већина посланика скупштине. Ово је време када су Хрвати и Муслимани већ били формирали своје политичке странке. Муслиманска странка демократске акције, под вођством антисемитског и пронацистичког покрета „Младих муслимана” из доба рата, формирана је 26. маја 1990. Хрватска странка је усвојила програм савеза са муслиманском странком, са заједничким циљем одвајања српске државе источно од реке Дрине.

Постојала је опасност избијања грађанског рата, па све од Хрватског масовног покрета 1972. Срби у својим областима Републике Хрватске стварају ноћне страже за заштиту. Традиција им је била у „Српским стражама“ из 1939, када је у аутономној бановини било дозвољено стварање хрватских „Сељачких стража“. На исти начин су постојали покушаји да се на легалан начин повежу општине са етничком већином, па касније захтеве за стварањем самоуправних аутономних области треба сматрати легалним изданком уставних права из 1974. године.

 

1. Eugen Pittard, Les peuples des Balkans. Esquisses Antropologiques, Paris (1910), 1916, 35.
2. J. B. Schels, Leichter Truppen; Kleiner Krieg. Ein praktisches Handbuch für Offiziere aller Waffengattungen, Wien 1813, 13.
3. М.М. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт-Петербург 2006, 296.
4. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом веку (1492–1992), Београд 2007, 364.
5. Bonifacije Petrović, Hrvatski katolički pokret. Moje uspomene, Рим 1976, код Милорад Екмечић, Огледи из историје, Београд 1999, 252.
6. Милорад Екмечић, o.c., 481.
7. Ustav SR BiH, Амандмани LII, LXX, у Službeni list SR BiH, 21, Сарајево, 31. јула 1990.