Искра, 18. 2. 2022, Владимир Умељић: Хитлерова србомржња, додатни замајац геноцидне хрватске државе 1941-1945.

Хрватске водеће елите, политичка, клерикална и интелектуална, носе претешку одговорност и непролазну историјску хипотеку у односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945, као и за онај део Холокауста над Јеврејима и Порајмоса над Ромима, које је њихова тадашња НДХ починила.

Подршка убилачког расисте Адолфа Хитлера им је била сигурна, но у односу на Србе би још један додатни мотив смео да је играо важну улогу, наиме, мржња једног у Првом светском рату побеђеног аустријског каплара, који је у Србима видео узрочнике пропасти и одласка у историју Хабзбуршке царевине.

То се одразило на његову читаву политику на Балкану.

Питање, које се при овом поставља, гласи – шта се може конкретно научити из ових историјских чињеница? Можда нешто о континуитету политике Запада према Србима кроз читав 20. век, па до данас? И то без обзира на различите идеолошке предзнаке и начине представљања исте?

Негативна осећања се при томе могу оставити по страни или не, јер – зар није нпр. амерички председник Бил Клинтон у време најжешће хајке на Србе крајем прошлог века себе прогласио историчарем и изјавио: „Срби су не само криви за Први светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!“?

За боље разумевање, поједностављено – он је о Србима говорио исто што и Хитлер (в. доле) и тиме „доказивао“ да су они Хитлерови следбеници.

Тада, што је још поразније, упркос помном праћењу светских медија на три језика, нисам наишао ни на један једини коментар, ни на једну једину реч, која би поставила у питање ову заиста фантазмагоричну поставку, ову парадигму анти-логике и, тиме, заиста један бисер тзв. контрафактичне историје.

Заједнички садржалац и резултат ставова и делања ових, иначе несумњиво различитих и својевремено моћних политичара Запада је опасна мешавина рационалне и ирационалне политике према Србима.

Речима Шекспировог Хамлета изражено – ако је и лудило, оно има метод.

На почетку пролећа 1941. године владају „Силе осовине“ великим деловима Европе.

Мусолинијевим (Benito Mussolini) нападом на Грчку круг око Југославије је дефинитивно затворен и актуелна југословенска влада покушава да, барем привремено, отклони ратну опасност од земље једним више-мање изнуђеним приступањем Тројном пакту.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 25. марта 1941. године, гласи: „Приступање Југославије Тројном пакту је данас вест дана и доноси се у великом формату, и на првим новинским страницама. Овај догађај се мора, поред нормалних извештаја о томе, у коментарима и прилозима истаћи као још једна нова и значајна победа новог европског поретка над деструктивним снагама англо-саксонског света.“

Но, Срби очигледно нису најпогоднији примери, присталице и протагонисти „нових“ и насилних европских и светских поредака, и већ 27. марта 1941. организује група српских ваздухопловних официра пуч и обара београдску владу Цветковић-Мачек, чиме је и приступ Југославије Тројном пакту стављен ван снаге.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 27. марта 1941. године, гласи: „До разјашњавања ситуације, не објављивати сензационалне вести из Београда, по којим је један војни пуч довео краља Петра на престо“.

Истог дана јавља новинска агенција Ројтерс из Београда: „Одмах пошто је објављена промена владе, дошло је до масовних излива радости на београдским улицама. Развијене су заставе и хиљаде људи пролазе улицама и славе краља. У раним поподневним часовима још увек трају ове демонстрације. Хиљаде људи су се окупиле и испред седишта православног патријарха, који им се и обратио: „У овом одлучујућем тренутку наше историје, част и слава српског народа се поново васпостављају. Позивам вас да се окупите око младог краља. Црква је увек иза вас“. Новост о овој промени се као пожар проширила читавом земљом и многи сељаци долазе на воловским колима у град, да би учествовали у овом слављу. Вести, које нам стижу са свих страна, потврђују да су се демонстрације прошириле на читаву земљу…“

На дан 28. марта 1941. године – значи, један дан после пуча српских официра у Београду – записује загребачки надбискуп Алојзије Степинац у свој дневник: „Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“

То је, дакле, било његово вредновање српског одбијања да постану саучесници највећег злочинца у историји човечанства. Сходно Степинцу, значи, на Хитлеровој страни би требало да су се налазили морал, принципи, истина, правда, искреност…

Тја, биће да су зато хрватске водеће елите тада изабрале да буду на његовој страни.

Хитлер је очигледно истог мишљења и издаје заповест да се Југославија одмах нападне и уништи. Већ на сам дан пуча, 27. марта, он обзнањује своју решеност да казни „српску завереничку банду“, да угаси „београдску државу“ и да, како је објаснио мађарском посланику Стојају (Döme Sztójay), „дефинитивно сагори тај гнојни чир на Балкану“.

Он потврђује италијанском амбасадору, 7. априла 1941. године да су Срби „… храбар и жилав противник (…) најжешћи отпор треба очекивати у централној Србији, у том природном утврђењу, које Немачка још из времена Првог светског рата тако добро памти…“, али још једном подвлачи своје личне мотиве и проглашава напад на Југославију „… обрачуном са оном српском злочиначком бандом, која мисли да може по други пут да стави Балкан на располагање британском атентату на европски мир…“ 16. априла 1941. године, у једном прилогу за званични орган немачке нацистичке партије (под насловом „Позив немачком народу“), он експлицитно наводи разлог обрачуна „… са том српском злочиначком бандом (…) то су исте оне креатуре, које су већ једном, Сарајевским атентатом 1914. године, гурнуле свет у једну безимену несрећу…“ и, истовремено, наглашава да „…немачки народ не види ниједан разлог за борбу против Хрвата и Словенаца…“

Хитлер игнорише врло рана упозорења својих дипломата, да његова острашћена анти-српска политика шкоди и немачким интересима. Виктор фон Херен (Viktor von Heeren), немачки посланик у Београду, шаље упозорење Берлину већ 3. априла 1941. године, у коме поред осталог стоји: „… једна сурова казнена акција против Београда би могла да и од оних људи у Југославији, који иначе симпатишу Немачку, направи немачке непријатеље…“

Следствено распарчавање Југославије – по окупацији – у смислу „великохрватског концепта“ носи јасни печат Хитлерове србомржње: „… Србија (…) остаје војно окупирана. Она се мора направити што је могуће мањом и морају се предузети све потребне мере, да се за сва времена учини немогућом једна таква издаја ове завереничке банде, као што се то управо десило…“ Он при томе преузима начин размишљања и дословце речник Кардинала-државног секретара Рафаела дел Вала из 1914. („Србија се мора направити што је могуће мањом“).

Хитлер тврди 14. јуна 1941. године, да је „… студирао методе, које је стара Дунавска монархија (Аустро-Угарска – прим. аутора) морала тада да примени…“ да би изашла на крај са таквим проблемима и једна од последица тих његових студија било је и злогласно „Кајтелово (Wilhelm Keitel) наређење“ (Keitels Befehl OKW Nr. 888-41), по коме се за сваког убијеног Немца у Србији морало убити стотину српских цивилних талаца а за сваког рањеног Немца педесет српских цивилних талаца. Значајно је при овој констелацији, да немачки официри у окупираној Србији – да ли из човечних или из прагматичних разлога заштите немачких војних или привредних интереса – нису увек следили и извршавали ова нечовечна наређења:

Генерал-мајор Браумилер (Erwin Braumüller), шеф војно-привредног штаба при Главнокомандујућем за југоисток, изјавио је децидирано да би један план да се Срби за више долазећих генерација десеткују, био супротан немачким привредним интересима и да никада није егзистирао.

Фелдмаршал фон Вајкс (Maximilian von Weichs) је исказао: „Када сам преузимао команду, нашао сам једно фирерово наређење, по коме би за сваког убијеног Немца требало стрељати један већи број непријатеља. Уз сагласност опуномоћеника Рајха, изасланика Нојбауера, одбио сам да извршавам ово наређење и то не само из разлога човечности, већ и јер би то изазвало гнев у народу и појачало одлазак у герилце (…) Касније су се појавиле тврдње, да су Немци планирали искорењавање словенских народа. Мени су такве помисли непознате, оне никада нису биле пропагиране код трупа (…) а ако је неко и дошао на једну такву идеју, то би морало да се означи као потпуно лудило…“

Чињеница, да су на основу овог „Кајтеловог наређења“, (Keitel Befehl OKW Nr. 888-41) и Хитлеровог „потпуног лудила“ у односу на Србе, у Србији десетине хиљада цивилних талаца – закључно са ученицима гимназија – у Крагујевцу, Краљеву, итд. изгубили живот од стране немачког Вермахта (не од Гестапо-а и не од СС-јединица) не мења, свакако, ништа на истинитости горње оцене немачког фелдмаршала.

Хитлер придобија Мађарску и Бугарску за заједнички рат против Југославије. Председник мађарске владе Пал Телеки (Teleki Pál), тим поводом, врши самоубиство у ноћи између 2. и 3. априла 1941. године, јер је Мађарска 12. децембра 1940. године закључила са Југославијом један „пакт о вечном пријатељству“ УП („United Press“) јавља 3. априла 1941. године, да је југословенска влада управо прогласила Београд „отвореним градом“. Хитлер, на то, заповеда да се главни град Београд – као једна специјална „казнена мера против тог завереничког гнезда“ – разори (…) у непрестаним и даноноћним бомбардовањима…“

Тачан број српских цивила, које је нацистичка авијација тог дана у Београду побила, није никада тачно утврђен – Винстон Черчил (Winston Churchill) је говорио о 17.000 жртава овог несумњивог акта државног тероризма.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 10. априла 1941. године, гласи: „Министар упућује на јављања о Београду. Изразе, као „град, једна једина рушевина, улице прекривене лешевима жена и деце се морају, наравно, изоставити…“

Главнокомандујући Југоистока, генерал-пуковник Лер (Alexander Löhr), разјашњава ову Хитлерову заповест о разарању Београда, при свом саслушању, по завршетку Другог светског рата:

„Сада, када смо изгубили рат, могу да кажем да је ово (разарање Београда – прим. аутора) била заповест мог Фирера. Он ми је заповедио да разорим Београд. Већ при првом нападу требало је да разоримо Српску народну библиотеку.

Питање: Зашто управо Српску народну библиотеку?

Одговор: Јер је ова институција чувала све оно, што је столећима чинило идентитет овог народа.

Питање: Шта је још Фирер наредио?

Одговор: Да уништимо српску интелигенцију и да обезглавимо Српску православну цркву, као прво – патријарха Гаврила Дожића, митрополита Петра Зимоњића и епископа Николаја Велимировића а потом и монахе по српским православним манастирима.