Искра, 20. 9. 2021, Владимир Умељић: Срби и клетва станишта на граници светова [из Архиве] На данашњи дан: Аустроугарски ултиматум Србији

Шта је заједнички садржалац три етапе на српском историјском путу – од велике победе 1914-1918, преко Србоцида хрватске државе 1941-1945, до „НАТО-правде“ на крају XX века?

У овом разматрању ставља се следећи модел размишљања на дискусију:

Први покушај уништавања модерне српске државности и следствене анихилизације народа у XX веку се догодио 1914-1918. После победе и барем темпорарног избегавања те судбине, српске водеће елите су се упустиле у фаталну авантуру оснивања заједничке државе Јужних Словена и, поред осталог, та пијемонтска заслепљеност је учинила да не схвате тај рат као само још једну битку при континуираном походу Запада ка Истоку.

Горње „поред осталог“ није нипошто споредна ствар, већ од великог значаја и представља једну несумњиву олакшавајућу околност за дотичне српске предводнике. Разлог је, јер се у оба светска рата, као уосталом и у време Наполеоновог напада на Русију, истовремено водила борба за превласт и преузимање вођства унутар тада још увек разједињених западних сила (Немци, Французи, Англосаксонци).

То је у великој мери отежавало правилно сагледавање карактера тих ратова. Срби нису схватили да 1914. нису били нападнути због атентата у Сарајеву или због певања родољубивих народних песама, већ јер су гранични народ православно-словенске културолошке традиције, на првој линији фронта према другој великој традицији Европе.

Њихов геополитички положај и чињеница обновљене државности неминовно су их предодредили да буду први циљ при сваком следећем походу ка Истоку. Чињеница егзистенције седмоцифреног броја њихових сународника западно од Дрине додатно је потенцирала страх од овог „опасног реметилачког фактора“.

Утапање у Југославију, везивање за њихове љуте противнике у Великом рату, коју су били и остали локална пешадија Запада, подарило је српској победи Пиров карактер и трасирало даљи развој догађаја.

Једна од последица био је и Србоцид хрватске државе 1941-1945, да би се балканским ратовима при разбијању друге Југославије на крају XX века тај круг великим делом затворио.

Једна од касних последица је и да се тада нападнути Срби проглашавају „кривцима за избијање Првог светског рата“, тако прво Адолф Хитлер а крајем XX века и амерички председник Бил Клинтон, који је иначе у истом даху изјавио и да „Без Срба не би било ни Холокауста!“¹.

Шта међутим кажу историјски извори, ко је био идејни творац, ко моторна снага а ко „вршак копља“ међу онима, који су желели, отпочели и водили Први светски рат, и већ тада покушали да запечате српску судбину?

Досадашњи и општеважећи став (убедљиво већински конзенс) историјске науке гласи, да се узроци Великог рата налазе у тада екстремно супротстављеним и непомирљивим – економским и политичким – интересима великих империјалних сила, које су се до тог тренутка већ дуги низ година наоружавале и спремале за велики обрачун. На једној страни су најзначајнији чиниоци били Велика Британија, Француска и Русија, касније и САД („Силе Антанте“), на другој „германски блок“ тј. „Централне силе“, Немачка и Аустро-Угарска, са својим савезницима (Бугарска, Турска) које су желеле да осигурају и прошире своју хегемонију. И – чланове тог „германског блока“ убедљиво већински део историјске науке означава као оне, који су започели рат.

Шеф аустро-угарског генералштаба, генерал-фелдмаршал Франц Конрад фон Хецендорф (Franz Conrad von Hötzendorf) писао је поводом Сарајевског атентата: „Ово није злочин само једног усамљеног фанатика, атентат је српска објава рата Аустро-Угарској (…) ако не искористимо ову прилику, наша монархија ће ускоро бити изложена експлозији јужнословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација (…) Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога…“ ² Исти генерал и први човек хабзбуршке војне силе је, иначе, већ између 1907. и 1912. учестало захтевао војни поход против Србије и њену закључну анексију ³  а само 1913-1914. је укупно двадесет пет (25) пута у званичним дописима инсистирао на „превентивном нападу, освајању и покоравању ове словенско-националне државе“, ⁴  не знајући дакле да ће једног дана доћи до атентата у Сарајеву и до следственог рата. Носио је, значи, с правом надимак „Царев јастреб“. ⁵

Ово је једно меродавно сведочанство србофобног става мултиетничке царевине Хабзбурговаца, али и тада доминантног државно-имеријалистичког резона, који је био својствен свим великим силама. Видећемо да је врло потенцирани римокатолички карактер Аустро-Угарске и воља ове последње значајне световне подршке Ватикану у Европи, да „искористи прилику“ и уклони са политичке сцене Балкана претећи пример и утицај једне слободне, православне државности, играо при томе врло значајну улогу. По овом питању су се, наиме државно-политички интереси Двојне монархије и црквено-политички (и црквено-идеолошки, прозелитски) интереси Ватикана синергички допуњавали, били су апсолутно компатибилни. Беч је у све самоуверенијој и јачој Србији видео претходницу словенско-империјалне Русије, Ватикан претходницу словенско-православне Русије.

Истовремено, очигледно је да је хабзбуршка монархија пре почетка рата рачунала само са једном кратком казненом експедицијом локалног карактера, са брзом, ефектном и застрашујућом победом. Показало се, међутим – иако је аустро-угарско прецењивање сопствених квалитета чак превремено увукло и (још) неспремну немачку царевину у рат – да су више/мање спремни ратни потенцијали и непомирљиви интереси светских сила, као и неминовна сопствена динамика догађаја, одмах резултирали сукобом светских размера.

Немачки историчар Фриц Фишер (Fritz Fischer) је нпр. установио, после прегледа обимног историјског материјала а првенствено у Политичком архиву Министарства иностраних послова Немачке, да је „Немачка већ 1912. године почела са интензивним припремама за велики европски рат“. ⁶

Фишер при овоме апострофира конкретне, практичне припреме, јер њему је сигурно познато да су теоретске припреме у царској Немачкој, наиме детаљно разрађен план нападачког рата, како на западу (против Француске), тако и на истоку (против Русије) већ најкасније 1905. биле довршене.

Немачки национално-конзервативни историчар Герхард Ритер (Gerhard Ritter), напротив, пориче превасходну немачку кривицу и побија било какав континуитет између царске и национал-социјалистичке Немачке а тиме и између Првог и Другог светског рата. ⁷

Један други немачки национално-конзервативни историчар, Волфганг Момзен (Wolfgang Justin Mommsen), заступа пак мишљење, да су ипак „немачке водеће елите подстакле и иницирале рат, да би одвратиле пажњу од изостајућих и одавно неопходних политичких и друштвених реформи у својој земљи“ (теорија социјалног империјализма). ⁸

Фолкер Бергхан (Volker Berghahn) види узроке рата „у европском систему савезништва и грађењу блокова, у трци у наоружању и империјализму, и унутардржавним политичким конфликтима“. Одговорност за избијање рата сносе и по њему „Беч и Берлин“. ⁹

Бруно Тос (Bruno Thoß) и Ханс-Ерих Фолкман (Hans-Erich Volkmann) сматрају доказаним, да је „Немачка у XX веку два пута покушала да путем рата дође до статуса светске силе“. ¹⁰

Изразито десничарски оријентисани британски (шкотски) историчар Нил Фергусон (Niall Ferguson), један од горљивих присталица „виртуелне или контрафактичне историје“ (contra facta, супротно чињеницама), напротив, ослобађа Немачку било какве одговорности или чак кривице и види штавише „главну кривицу у британском империјализму. Јер да Велика Британија није ступила у рат – што по њему ни у ком случају није морала – Немачка би победила и тада би у Европи настала једна врста просперитетне ЕУ под немачком хегемонијом“. ¹¹ Његова шпекулативна поставка, што је разумљиво, наилази на изузетно мало присталица (contra facta, супротно чињеницама). ¹²

Непобитно је, истовремено, да је Немачка почетком јула 1914. додуше дала Аустро-Угарској – у оквиру „Мисије Хојос“ – првобитно један „бланко-чек“, дакле безрезервну подршку за намеравани напад на Србију.

Непобитно је међутим и да је „немачки цар Вилхелм II (Wilhelm II) потом, када је Србија пристала да испуни све тачке бечког ултиматума осим једне једине (учешће аустро-угарских истражних органа при испитивању околности Сарајевског атентата у Србији), покушао да заустави ратне припреме. Хабзбуршка монархија је, међутим и упркос томе, пожурила да Србији 28. јула 1914. ипак објави очигледно давно прижељкивани и већ годинама намеравани рат“ (подвучено од стране аутора) ¹³

Откривање, анализа и публиковање нових докумената, у које спадају дипломатски акти, политички дневници и мемоари, као и званични демарши ратних страна пре почетка сукоба, указују на чињеницу, дакле, да је Хабзбуршка монархија а на експлицитно инсистирање Ватикана (в. доле) свесно игнорисала став свог одлучујућег савезника и отпочела са нападачким војним операцијама. Тај нови, врло занимљиви и до сада прилично занемарени аспект историјске науке, условљава питање, које гласи – да ли је наиме Сарајевски атентат 28. јуна 1914. заиста био једини (иако једна врста окидача) повод Првог светског рата? Другим речима, да ли је механизам „сопствене динамике догађаја“ заиста био активиран и постао незаустављив већ Сарајевским атентатом или и (чак и пре) овом судбоносном сингуларном одлуком и делањем Хабзбуршке монархије? Судбоносном, јер тек та одлука тј. њена реализација потом није више оставила никакав избор Немачкој ¹⁴  и последично ни силама Антанте (а о нападнутој Србији да и не говоримо).

Непосредни повод (по дефиницији – прилика, један догађај, као мотивациона полазна тачка) Првог светског рата је, по већинском конзенсу историјске науке, био Сарајевски атентат.

Погледајмо међутим кратко, табеларно тај временски период од извршеног атентата до почетка сукоба светских размера, нарочито у односу на ознаку „непосредни“ повод:

Хабзбуршки престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд (Franz Ferdinand) је у својству генералног инспектора војске (од 1909) планирао посету редовним пролећним маневрима у Босни и Херцеговини. Та посета је потом, на изричиту жељу аустријског гувернера Оскара Поћорека (Oskar Potiorek), који је гајио изразиту аверзију према Србима, проширена и на посету Сарајеву и то управо на највећи српски национални празник Видовдан, што речито говори о свесној намери провокације најбројнијег народа у окупираној и (од 1908) анектираној БиХ.  ¹⁵

Члан „Младе Босне“ Гаврило Принцип одлучује да изврши атентат и добија подршку истомишљеника из те организације (Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Мухамед Мехмедбашић). Принцип се обраћа Милану Цигановићу и Војину Танкосићу, не знајући да они припадају тајној организацији „Уједињење или смрт“ или „Црна рука“, коју води Драгутин Димитријевић Апис, и добија од њих оружје и потребну обуку, као и капсуле цијанкалија, за самоубиство по извршеном атентату. Постоје озбиљне индиције, које говоре за то да ни вођство „Црне руке“ у овом тренутку није било упознато са Принциповим плановима: ¹⁶

• Председник српске Владе Никола Пашић када је дочуо о могућности атентата, шаље преко српског посланика у Бечу, Јована Јовановића, упозорење аустријском министру Леону Ритеру фон Билињском (Leon Ritter von Biliński) упозорење, „да би било који млади Србин могао да уместо ћорцима пуца правим мецима на престолонаследника“. Ово упозорење је било игнорисано. ¹⁷

• Принцип, Грабеж и Чабриновић путују у Сарајево. Драгутин Димитријевић Апис – да ли, јер је заиста тек тада сазнао о чему се ради или јер је можда променио мишљење – шаље једног свог агента у БиХ и наређује припадницима „Младе Босне“ да одустану од свог наума. Принцип то одлучно одбија и до атентата долази. ¹⁸

• Први извештаји, који стижу у Беч, искључују било какву кривицу српске Владе. Тако јавља – за истраживање атентата непосредно задужени – аустроугарски дипломатa Фридрих фон Визнер (Friedrich von Wiesner) јула 1914. експлицитно: „Знања или учешће српске Владе при руковођењу атентатом или при припремама истог, као и у односу на стављање оружја на располагање починитељима, ничим се не може доказати, не може се чак ни посумњати у то. Све говори, да та претпоставка важи као искључена…“  ¹⁹

• Аустро-угарски Министар иностраних послова, Леополд фон Бертолд (Leopold Graf Berchtold), инструише међутим представника Беча у Београду већ 6. јула 1914. изричито: „Било како да Срби реагују, Ви морате прекинути дипломатске односе и отпутовати. Мора да дође до рата“! ²⁰

1.  Ханес Хофбауер, Балкански рат: Разарање Југославије 1991-1999. Издавач: Филип Вишњић, Београд, 2001.
2. Conrad von Hötzendorf, Aus meiner Dienstzeit, Bd. IV, s. 30-31, Wien, 1920.
3. Heinz Angermeier: Der österreichische Imperialismus des Feldmarschalls Conrad von Hötzendorf. In: Dieter Albrecht (Hrsg): Festschrift für Max Spindler zum 75. Geburtstag. München 1969, S. 777–792, hier: S. 787
4. John W. Mason: The Dissolution of the Austro-Hungarian Empire 1867-1918. Longman, London/New York 1985.
5. Wolfram Dornik: Des Kaisers Falke. Wirken und Nach-Wirken von Franz Conrad von Hötzendorf, mit einer Nachbetrachtung von Hannes Leidinger und Verena Moritz. Studienverlag, Innsbruck, 2013.
6. Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18. Droste, Düsseldorf 2000 (Nachdruck der Sonderausgabe 1967, erstmals erschienen 1961).
7. Karl-Heinz Janßen: Gerhard Ritter: A Patriotic Historian’s Justification. In: Hannsjoachim Wolfgang Koch: The Origins of the First World War. Great Power Rivalry and German War Aims. London 1993, S. 292–318, hier: S. 304; und Imanuel Geiss: Die Fischer-Kontroverse. Ein kritischer Beitrag zum Verhältnis zwischen Historiographie und Politik in der Bundesrepublik. In: Imanuel Geiss: Studien über Geschichte und Geschichtswissenschaft. Frankfurt am Main 1972, S. 108–198, hier: S. 163.
8. Volker Ackermann: Literaturbericht: Erster Weltkrieg. Hier Rezension zu: Wolfgang Mommsen: Die Urkatastrophe Deutschlands. Der Erste Weltkrieg 1914–1918. Stuttgart 2002. In: H-Soz-uKult, 13. Mai 2004.
9. Упореди: Volker Ackermann: Literaturbericht: Erster Weltkrieg. Hier Rezension zu: Volker Berghahn: Der Erste Weltkrieg. München 2003. In: H-Soz-u-Kult, 13. Mai 2004.
10. Исто, Volker Ackermann: Literaturbericht: Erster Weltkrieg. Hier Rezension zu: Bruno Thoß, Hans-Erich Volkmann (Hrsg.): Erster Weltkrieg – Zweiter Weltkrieg: Ein Vergleich. Krieg, Kriegserlebnis, Kriegserfahrung in Deutschland. Paderborn 2002. In: H-Soz-u-Kult, 13. Mai 2004.
11. Niall Ferguson, The Pity of War. London, 1998.
12. То је разумљиво, јер присталице ове „историјске школе“ припадају пре лакој, забавној, популарној литератури  баве се превасходно „контролисаним шпекулацијама“ и питањем „Шта би било кад би било?“, дакле: „Шта би било, да Александар Велики није тако рано умро?“. „Шта би било, да је Понтије Пилат ослободио Исуса оптужби“, „Шта би било, да је Хитлер добио рат?“ и сл.  Упореди: Niall Ferguson (Hrsg.): Virtuelle Geschichte. Historische Alternativen im 20. Jahrhundert. Darmstadt 1999; Alexander Demandt: Ungeschehene Geschichte (= Kleine Vandenhoeck-Reihe; Nr. 1501). Vandenhoeck
13. Упореди: Jürgen Angelow: Der Weg in die Urkatastrophe. Der Zerfall des alten Europa 19001914. be.bra verlag, Berlin 2010, , S. 117 ff.; dalje: Imanuel Geiss (Hrsg.): Julikrise und Kriegsausbruch 1914. Eine Dokumentensammlung. Band II. Bearbeitet und eingeleitet von Imanuel Geiss. Verlag für Literatur und Zeitgeschichte, Hannover, 1964.
14. Немачка је потом одмах почела да спроводи „Schlieffen-Plan“ у дело, који је већ 1905. био детаљно разрађен. Шеф Генералштаба Пруске армије Немачког царства, Generalfeldmarschall Alfred Graf von Schlieffen, предвидео је прво напад („Blitzkrieg“) на Француску и победу у року од само неколико недеља а потом бацање свих расположивих војних снага на Русију. Упореди: Gerhard Ritter: Der Schlieffenplan. Kritik eines Mythos. Mit erstmaliger Veröffentlichung der Texte und 6 Kartenskizzen. Verlag R. Oldenbourg, München, 1956; даље: Robert Foley: Alfred Von Schlieffen’s Military Writings, Frank Cass, New York, 2002.
15. Österreichisch-ungarisches Rotbuch. Diplomatische Aktenstücke zur Vorgeschichte des Krieges 1914. Volksausgabe. Manzsche k. u. k. Hof-Verlags- und Universitäts-Buchhandlung, Wien 1915, Dok. 1, S. 8.
16. Упореди: „Yugoslavia as History“ John R. Lampe, Cambridge University Press, 2nd Edition, Cambridge 2000.
17. Leon Biliski:[www.iis.unsa.ba/izdavacka_djelatnost/memoari/bilinski.pdf  Bosna i Hercegovina u uspomenama Leona Biliskog] Institut za istoriju, Sarajevo, 2004.
18. Упореди: Manfried Rauchensteiner: Der Tod des Doppeladlers: Österreich-Ungarn und der Erste Weltkrieg. Styria, Graz/Wien/Köln, 1994.
19. Die Österreichisch-Ungarischen Dokumente zum Kriegsausbruch, hrsg. vom Staatsamt für Äußeres in Wien, Berlin: National-Verlag, 1923.
20. Protokoll der Sitzung des Ministerrats für gemeinsame Angelegenheiten vom 19. Juli 1914. исто, Die Österreichisch-Ungarischen Dokumente zum Kriegsausbruch, hrsg. vom Staatsamt für Äußeres in Wien, Berlin: National-Verlag, 1923.