Искра, 26. 8. 2024, Добрило Аранитовић: Злочини аустро-угарског окупатора у Мачви августа 1914. према записима учитеља Милана Дачића

Мачва и Подриње због свог изузетног геостратешког положаја представљају подручје које је у последње нешто више од два века било поприште жестоких окршаја српских бранилаца и турских, касније германских освајача.

Уклештени између Саве и Дрине, односно Срема и Босне, Мачва и Подриње су од првих дана Карађорђевог устанка били на главном правцу турских насртаја на ослобођену територију. Турци су преко Мачве и Шапца, десном обалом Саве надирали ка Београду, преко Јадра и Рађевине ка Ваљеву и даље према Шумадији. Отуда и најжешћи бојеви: на Мишару 1806. године, вероватно најблиставија српске победа у историји, на Лозници и Лешници, и, најзад, на Равњу и Засавици одсудна битка пред пропаст устанка 1813. године. А све се то безмало поновило 1815. године када се у мачванском селу Дубљу одиграла одлучујућа битка која је означила победоносни завршетак Другог српског устанка.

Читав век доцније тим освајачким правцима, као главним правцима напада на Србију, кренуће аустро-угарска солдатеска много перфиднија и окрутнија од својих отоманских претходника. У српску ратну историју крупним словима уписују се нове битке и победе: Цер, Гучево, Мачков камен. Али се уписују и крвави злочини над цивилним становништвом те солдатеске, „културне хришћанске монархије“, до тада незабележени у историји ратовања.

Непуне четири деценије касније, 1941. године, Хитлерова солдатеска Трећег Рајха поновиће и по броју страдалих надмашити своје претходнике у операцијама познатим као „прва непријатељска офанзива“. У минулом, двадесетом веку, три пута је, како би рекао Александар Дероко, немачки „јероплан летијо“ и осветнички сејао смрт не само над Београдом већ и целом српском земљом, понајпре над Мачвом и Подрињем: 1914, 1941. и 1999. године.

Све напред речено је одавно опште место наше новије историје, општи оквир у коме су смештена дешавања од прве устаничке пушке 1804. до “милосрдног анђела“ 1999. Ниједан окупатор ни злочинитељ који је насртао на српске земље није се извинио, тражио опрост због својих окрутности, није их признао, није се због њих покајао нити их је окајао, периодично их је само понављао док су Срби, због вишка своје човечности, праштали, пружали руку помирења, нису кажњавали нити се светили, заваравали се племенитом илузијом да „братство и јединство“ чак и са својим џелатима може бити лек за непреболне ране, за безбројне гробове невиних жртава, за све страшније демографске катастрофе и њихове последице којима, све су прилике, лека не налазимо.

„Тешко земљи куда војска прође“ – стравичну истину овог десетерачког стиха из наше народне епске ризнице становништво Мачве и Подриња осетило је на својој кожи већ првих дана аустро-угарског продора августа 1914. године. Аустро-Угарска је свој поход на Србију назвала „кажњеничком експедицијом“. Пре тога јавно мнење Немачке и Аустро-Угарске било је припремљено за обрачун са једном малом слободарском земљом која је пре тога тек изашла из два тешка рата. Оно што се данас назива „сатанизацијом Срба и Србије“ имало је своје врле претходнике врхунског ранга и звања, учитеље мржње нескривених геноцидних намера, инспираторе до тада невиђене геноцидне праксе.

Немачки цар Виљем је баш царски, културно и хришћански, поручивао Фрањи Јосифу: „Згазите ту жгадију!“ Или: „Бомбардујте Београд, ја сам ту да извучем мач за вас!“ „Србија је разбојничка банда и мора бити кажњена за злочине“. Пре него што ће му пресудити Принципов револвер, Франц Фердинанд је, поред осталог, рекао за Србе: „Срби су гомиле лопова и убица, мангупа и фукара“.

Његов стриц, бечки Ћесар, после синовчеве смрти, у ратној прокламацији изјављује да у рат ступа „мирне савести“ а актуелни Христов наследник на папском престолу, Пије Х, 28. јула 1914. године изјављује: „…У току последњих година Његова Светост је у више махова изразила жаљење што је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог дунавског суседа. Папа и Курија виде у Србији подгризајуће зло, које је, мало по мало, продрло у срж Монархије и које ће временом да је разједини. Пад и пропаст Аустро-Угарске значило би за цркву губитак најсолиднијег ослонца у борби против православља“.

Аустро-угарска штампа, оновремени ЦНН, поручује: „Треба спалити ово гнездо паликућа и разбојника“, што је био отворени позив да се руља франковаца, клерикалаца, сарајевске фукаре, шуцкора, – која се већ у Монархији након сарајевског атентата, латила паљевина, пребијања и пљачке – сврстана у војничке редове може попут поводња некажњено прелити преко Дрине и Саве и куршумима, ками и огњу предавати не само оружану силу противника, већ и целокупно становништво. Инаугурисан је с највишег места, државног, војног и духовног, метод вођења рата страхом и терором, физичким истребљивањем, заробаљавањем и расељавањем. Хитлерови и Павелићеви заговорници дефинитивног решења „јеврејског“ и „српског питања“ имали су на кога да се угледају. Српски народ је сатанизован до те мере да је уништење његове државе био главни циљ Беча и Берлина, њени становници су, као „паликуће и разбојници“, стављени ван закона па их је могуће и пожељно некажњено убијати.

У наредби команданта 9. корпуса упућеног на Србију између осталог је стајало: „… Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама… [Фројд би ову реченицу могао да протумачи као уџбенички пример пројекције сопствене мржње – Д. А]. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца, чак је штетно… Сходно томе, наређујем да се током читаве војне акције према свима показује највећа строгост, највећа чврстина и највеће неповерење… Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе и наоружани, које се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба беузусловно побити… Сваког становника који се нађе ван насеља, нарочито у шуми, треба сматрати за члана банде који је сакрио оружје; за оружјем немамо времена да трагамо; погубити их, колико год изгледали мало сумњиви“.

Ово је аутентична наредба високог официра Аустро-Угарске монархије која је, као и Краљевина Србија, била држава потписница међународних конвенција о односима према ратним заробљеницима и цивилном становништву. И доиста, на ове конвенције ће се позивати хиљаде његових војника али тек онда када се као ратни заробљеници обрету на српској земљи, с рукама огрезлим у крви до лаката, с бременом највећих грехова на души, ти, како их је Рајс назвао, „бабини јунаци“.

Егон Ервин Киш, један од ретких бојовника код кога се може да нађе по које зрно истине о зверствима његове јединице на српској земљи, записаће 9. августа 1914. године: „Регимента је маршовала око 4 км [Од Бијељине где се претходно налазила] до једне чистине, где се одржавала миса за војнике. Дивизијски свештеник држао је проповед у којој је сопштио да је папа Пије Х свим војницима дао опрост од греха“.

А тада малолетни Гојко Николиш забележио је доцније у својим мемоарима како су неки становници из суседних села викали „Доље краљ опанчара!“ док су и сâми ишли у подераним опанцима. Оно што су донедавно историчари, због братства и јединства, избегавали да називају правим именом, поновило се 1991. и касније. Извршиоци су били „они исти поданици царевине или краљевине, који су и сами стењали под њеним јармом“, а њих треба именовати овако: Хрвати, Словенци, босански муслимани па и однарођени и уцењени Срби, Пољаци, Чеси, Румуни…

Стога не чуди изјава једне поцерске старице кад су је упитали који су швапски војници испољили највише окрутности: „Најгоре су, синко, биле оне Швабе које су говориле нашки“. А говорило је „нашки“ или „слично нашки“ више од 50% одсто становника Аустро-Угарске јер је Германа и Маџара било је мање од половине у земљи бечког Ћесара. Међу њима било је оних, или њихових потомака, који ће касније с презрењем и ниподаштавањем, у сред југословенске скупштине, питати колико кошта солунска крв проливена за нову уједињену отаџбину па да је плате из своје „лиснице“, као и оних који ће чинити бојни састав ханџар-дивизија, сатнија и пуковнија.

У другом таласу насртаја на српске земље септембра 1914. године бориће се и 25. домобрански пук чији ће један од бојовника бити и доцније „највећи син наших народа и народности“. Историчар Ђорђе Кнежевић с правом поставља питање откуда толико безумље непријатељских трупа на тлу Мачве и Подриња, шта је поданике Монархије наше крви и језика, подстакло да предњаче у чињењу злочина? „У мржњи према Србији и српском народу, у ком духу су систематски васпитавани, – пише Кнежевић – можемо да схватимо њене владајуће народе Немце и Мађаре. Али и данас остаје нејасно и недовољно проучено понашање других народа, који су фактички били поданици друге врсте, да се улазећи на тло Србије толико острве и изгубе сва обележја људског рода“. Можда би требало да се удруже стручњаци за криминологију, дубинску психологију и психологију религије да на то питање одговоре јер одоговор касни ево читав век. Засад бар да поновимо формулацију овог питања.

„Ратни ваљак“ је, дакле, два пута током 1914. године прешао преко Мачве и западне Србије и оба пута с најтежим последицама по цивилно становништво. Вешани су и убијани жене и деца, старци и немоћни, силоване жене и девојке, унакажавани лешеви побијених заробљених војника и рањеника, рушене су и паљене куће и богомоље, тровани сеоски бунари како при првом налету тако посебно у два наврата кад је поражени непријатељ на Церу и Колубари морао осрамоћен да се повлачи преко Дрине и Саве светећи се на неборачком и недужном становништву. Довољно је само поменути сведочанства страних аутора, Џона Рида и Арчибалда Рајса који су из прве руке сведочили о нечувеним зверствима окупатора у Шапцу и Мачви. Али овога пута желели бисмо да у светло поље пажње померимо труд једног скромног посленика на расветљавању масовних злочина у мачванским селима Прњавору и Лешници августа 1914. године чије је име незаслужено пало у заборав. Реч је о прњаворском учитељу Милану М. Дачићу и његовој књижици Жртве за слободу. Прњавор – Мачва, коју је о свом трошку објавио у штампарији „Будућност“ у Шапцу далеке 1922. године.

Ко је Милан М. Дачић? Рођен је у Великој Дренови код Трстеника 14. септембра 1873. године у земљорадничкој породици. Учитељску службу започео је као двадесетогодишњак најпре у Дворовима, у расинском округу, подно Копаоника (1893) а затим учитељује у Комирићу, данашња осечинска општина (1894-1902) и Јошеви у Јадру (1902-1906). Од 1906. до смрти (1931) службовао као учитељ и управитељ у Прњавору мачванском. За време службовања у Комирићу оженио се мештанком Миленијом и добио сина Александра који је касније ступио очевим стопама. Основао је земљорадничку задругу у Белој Цркви код Крупња и у Комирићу. Описао је прошлост села Лопатањ код Осечине и села Јошеве и Милине у Јадру. У Прњавору је преко две деценије развио изузетно плодну делатност на плану народног просвећивања и организовања сељака у различите задруге и друге облике друштвеног окупљања. Поред осталог био је члан надзорног одбора Савеза народних просветитеља, члан управе и оснивач Фонда за подизање учитељског дома у Шапцу, члан Среског Шабачког учитељског друштва „Стојан Новаковић“, оснивач Здравствене задруге у Прњавору, секретар-благајник и оснивач Прњаворске земљорадничке кредитне задруге, оснивач Набављачке земљорадничке задруге, оснивач Фонда сиромашних ђака школе прњаворске.

Милан М. Дачић се успешно огледао и на књижевном и публицистичком пољу. Писао је песме, приповетке, популарне чланке и различите прилоге који су прештампавани у бројним календарима намењеним народном просвећивању. Сарађивао је у више листова и часописа а био је члан редакције часописа Подринска учитељска библиотека за све време његовог излажења (1926-1931). Покретач је листа Мачванин. За књигу Чему нас живот учи награђен је из Фонда Димитрија Стаменковића при Српској Краљевској Академији у Београду (1925).
Милан М. Дачић је умро 30. априла 1931. године у Прњавору где је и сахрањен.

Милан М. Дачић није био само био изузетно стручан и успешан просветни радник у школској учионици већ истински народни учитељ у дословном смислу речи. Он је настојао не само да образује већ и да васпита своје ђаке и просветитељски делује на своју околину. Педагошки поткован, књижевно надарен овај хумани народни прегалац неуморно је настојао да усменом и писаном речју допринесе искорењивању ружних навика и обичаја у народу. Залагaо се за заједничко деловање просветних радника, свештеника и „народне интелигенције“ да се искорени неписменост, незнање и сви облици расипништва и непотребног луксуза при свадбама, сахранама, празноверице, гатања и враџбине. Да се искорени беспосличење, пијанчење, коцка, парничење, псовка, простаклук, ружне хигијенске навике, понижавајући положај женске чељади у породици и друштву. Акценат је стављао на развијање свести у народу како да он сâм себи помогне, да се удружује у задруге и тако удруженим снагама и солидарно допринесе побољшању свога положаја, да властити препород буде резултат његовог свесног увида и властитог труда.

Милан М. Дачић је и један од предводника акције на подизању спомен-костурнице Прњавораца страдалих у Првом светском рату. Пре тога он је брижљиво пописао поименично све жртве које су страдале у овом највећем мачванском селу, место њихових страдања, начин уморства тако да су у костурници сврстана у осам група уклесана сва њихова имена.

У најкраћем, Милан М. Дачић у овој својој књижици износи следеће податке. Село Прњавор, најбројније и најбогатије село у Мачви пре августа 1914. године имало је је 3500 становника. У Првом и Другом балканском рату погинуло је 49 а у рату од 1914-1919. године 211 његових војника.

Аустро-угарски окупатор у првом нападу августа 1914. године запалио је 256 домова и зграда, порушио 152 дома, запалио живе 139 стараца, жена и деце, стрељао 116 и убио 101 старца, баба и деце, 2 премлатио батинама а Николу Пејића, младића, из обести измрцварио вукући га привезаног конопцем коњу за врат. Срушио је црквени торањ висине 33 метра, запалио школу са 50 лица, намештајем, архивом и књижницом. У кући Милана Милутиновића убијено је и запаљено 100 жена и деце. На железничкој станици у Прњавору убијена су 25 лица, код железничке станице у Лешници у заједничкој гробници дужине 20, ширине 3 и дубине 2 метра сахрањено је 109 сељака од 8 до 80 година од којих су многи живи закопани.

Знајући да је људско памћење непоуздано, да многе догађаје прекрива заборав, уча Милан је овај свој задатак схватио као прворазредни патриотски дуг који је узорно обавио. Вероватно стога што је своју књижицу објавио у малом тиражу, са скромном опремом, она није присутна у историјској литератури на адекватни начин. Овај прњаворски уча одржао је час наредним генерацијама које још нису успеле да утврде тачан број српских страдалника на разним бојиштима, у логорима и мучилиштима све до најновијег времена. Одржао је и час зрелог размишљања о српским непријатељима, о њиховим ћудима, о лажној култури „крштених варвара“:

„То је грозан факт да га ни општа историја није записала, кад се царска војска – крштених варвара – боји стараца, баба, жена и невине деце, те их затвара, пали и интернира?! Бојали се мртвих ствари, палили школу, јер су се бојали да ту не стоје бомбе и да саме не полете на њих. Та зар Немци Аустро-Маџари – ти богаљи културе, имају части да се пред културним светом појаве?! Зар они који неимађаху милости за невину децу нису равни некрштеним Азијатима? Чудно је, да је овим доказано правило: да се једнородни елементи привлаче – Татаро-Бугари – Тветони – Немци, Маџари и Турци удружише се, ови мањи да остваре Виљемове планове.

Како смо се горко варали, кад смо веровали у њихову културу, образованост и хуманост, у њихове велике и признате научнике светскога гласа, који своју науку ставише на службу болесним прохтевима освајача Виљема.

Како смо били наивни, кад смо веровали да Немац не може бити подлац, злочинац и пљачкаш? Кад им је то у крви од старих Тевтона остало а и сада им је сво васпитање на тој основи? Ето баш је томе најбољи доказ нагрђена и опљачкана црква, запаљена школа, поубијани и до голе душе опљачкани народ“.

Ако нам се посрећи да уз ово саопштење као прилог буде објављена и књижица учитеља Милана М. Дачића, биће то њен заслужени повратак у научни оптицај, знак одужења овом узорним просветном и културном посленику и захвално сећање на невине прњаворске жртве августа 1914. године.

 

Наша тужна успомена

Церска битка била је крвава и очајна где је одбијена и потучена Аустро Угарска „казнена експедиција“ од бројно мање и неспремније Српске јуначке војске. Пошто је Прњавор и околина подножје Цера, то је овде била крвава битка и на Прњавор се излила сва срџба њихове војске. Баш као да су ти наши вековни непријтељи овде хтели да испоље своју мржњу и открију своје зверске планове?

Прњавор је процентуално најгоре пострадао од свих места не само у нашој домовини но и широм целог света и одмах у првом нападу августа 1914. г. Прњавор је пре рата био најбогатије, и најлепше село у Мачви. Имао је 3500 становника. У рату 1912-1913. г. пало је 49 а од 1914-1919. год. 211 војника, што је све пошло да брани Отаџбину, Ослобођење и Краља.

Али Аустро-Маџари показаше зверство, коме нема равна у историји, што запалише 256 домова и зграда, порушише 152 дома, запалише живе 139 стараца жена и деце, стрељаше 116 и убише 101 старца, баба и деце, 2 батинама премлатише а Николу Пејића младића из обести измрцварише вукући га везаног коњу за врат. Зар порушити нову цркву коју је г. Мијајило Л. Самуровић трг. из Шапца 1908 г. подигао као своју задужбину, и њен торањ од 33 метра висок није без плана, хтело је се да замукну звона, чији је звук улевао наду на бољу будућност код наше ојађене браће у Босни. Зар обарањем крста, који је сјајем својим подсећао браћу Босанце на нашу златну предратну слободу. Зар Аустро-Маџарима мало би зверства над нашим недужним живљем, рушењем цркве, паљењем кућа и хране? Но и школу – храм просвете са 50 лица, намештајем, архивом и књижницама да запале?!!

Велики пријатељ Српског народа – уважени професор универзитета у Лозани. Д-р г. Р. А. Рајс у безброј много чланака у свима листовима на страни и у нашим увек о нама пише лепо и истинито хвалећи нас као јунаке и верне савезнике, док Бугаре, Аустро-Угаре, Немце, Турке и друге назива неверним тиранима. Он у својој књизи „Како су Аустро-Маџари ратовали у Србији?“ ево шта износи за Прњавор: „На 500 жена затворили су у кафану и држали три дана под стражом без хлеба, бојећи се жена ти „бабини јунаци!!“

У кући Милана Милутиновића 100 жена и деце убијено и запаљено. У кући Владе Прајзовића – рањени коњаник, у школи 50 лица, на железничкој станици у Прњавору 25 лица, код железничке станице у Лешници налази се велика рупа 20 м. дуга 3 м. широка 2 метра дубока у којој је сахрањено 109 сељака из Прњавора и околине од 8 – 80 година старости. То су таоци, које су довели до ове рупе везане и најзад све их повезали жицом. По том су се њихови војници наместили на бедем од рупе, око 15 метара од жртава, и опалили плотун на њих а била су и два митраљеза. Цела се група стропоштала у рупу а други је одмах покрију не проверавајући да ли су лица била жива или рањена. Извесно, да многа лица нису била смртно рањена а нека чак и никако; али су она била повучена у гробницу од других. Она су жива закопана, као што су онамо жива запаљена. За време овога зверства доведена је друга група Срба – младића и жена и кад су они пушкарани, назор су терали ове да вичу: „Живео император Франц Јозеф!!“ Ја сам и ову рупу отворио и видео да су тела у нереду пала, у јаму, што је факт, да више лешева беше усправно, доказ је, да су све жртве, покушавале да се спасу. Руке лешева су везане конопцима те и који је жив био, није могао да се спасе!