Искра, 26. 8. 2024, Добрило Аранитовић: Злочини аустро-угарског окупатора у Мачви августа 1914. према записима учитеља Милана Дачића

Нашу легендарну прошлост и страховито њихово зверство овај странац објаснио је целом свету, јер смо доживели и легендарну садашњост.

Страшан ли је то призор био, кад су стотину старих најчеститијих грађана потерали повезане у Лешницу, да их тамо као разбнојнике побију! – Било је падања од умора! Свест се губила услед кундачког премлаћивања. Та тужна поворка терана је кроз села хотимице и с планом, да се тиме маса заплаши а тиме су хтели, да заплаше целу Србију. Међутим, то је баш варница из које је поникла освета за још већи напор, да се зверски непријатељ отера са нашег милог огњишта, те да никад више и не помисли, да дира Србију.

Да се малена, али јуначка српска војска одржи све дотле, докле и „братко“ татарског порекла, не забоде мучки нож у леђа.

То је грозан факт да га ни општа историја није записала, кад се царска војска – крштених варвара – боји стараца, баба, жена и невине деце, те их затвара, пали и интернира?! Бојали се мртвих ствари, палили школу, јер су се бојали да ту не стоје бомбе и да саме не полете на њих. Та зар Немци Аустро-Маџари – ти богаљи културе, имају части да се пред културним светом појаве?! Зар они који неимађаху милости за невину децу нису равни некрштеним Азијатима? Чудно је, да је овим доказано правило: да се једнородни елементи привлаче – Татаро-Бугари – Тветони – Немци, Маџари и Турци удружише се, ови мањи да остваре Виљемове планове.

Како смо се горко варали, кад смо веровали у њихову културу, образованост и хуманост, у њихове велике и признате научнике светскога гласа, који своју науку ставише на службу болесним прохтевима освајача Виљема.

Како смо били наивни, кад смо веровали да Немац не може бити подлац, злочинац и пљачкаш? Кад им је то у крви од старих Тевтона остало а и сада им је сво васпитање на тој основи? Ето баш је томе најбољи доказ нагрђена и опљачкана црква, запаљена школа, поубијани и до голе душе опљачкани народ.

После великих страдања, после страшних патњи, после мора проливених суза, после личних брига за својим милим и драгим, после толико црних дана – дана туге и бола; дођоше радосни дани Ослобођења и Уједињења. Васкрсоше слободе не само нашим већ и нашој увек потлаченој браћи у Босни, Херцеговини, Боци, Далмацији, Хрватској, Словеначкој, Славонији, Срему, Барањи, Бачкој, Банату, Старој Србији и Македонији и Видинско-Средачкој области.

И непријатељи кад су уморили Христа, мислили су, да су с њим закопали и његову науку, али су се љуто преварили. Кад су Макензенове трупе натерале наше – помоћу Бугара, који нас с леђа мучки нападоше – да оставимо милу Србију, да у Пећи уништимо сву нашу стогодишњу тековину, мислили су да нас више никад и неће бити. Али Велики Петак је потребан био ради Васкрсења. Те и наше страдање и жртве биле су нужне. Без великих страдања и жртава не постижу се велики идеали и уједињења.

Наша лепа Србија није пропала, но је само доживела један историски моменат и положила испит пред човечанством о верности према моћним и плементим савезницима и да своју националну идеју; Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца – народа са једним језиком, једном крви, једних обичаја и историје не напуштају ни у најтежем моменту.

Наше свете жртве у Прњавору нека буду и последње као курбан за слободу браће. Не заборављајмо ни тренутка на њих, јер народ који се не одужује достојно прецима, значи да није заслужио ни да их има. Јер и песник вели:

Сам бо онај, који си мртве штује,
На прошлости сие будућност снује.

Пред нама стоје многи задатци, који нам налажу да удвојимо снагу, за свршавање истих наместо наше и наших несталих другова и пријатеља. Мало нас је, и сваког дана све нас је мање. Подижимо што је проплакало. Просвећујмо оно што је у мраку. Помозимо децу палих витезова који своје животе положише за слободу и Краља. Њима су кости у темељу наше уједињене Отаџбине. Васпитајмо их да буду добри и корисни људи и Срби и достојни потомци славних предака.

Да би се достојно одужили невино палим жртвама, њихове кости скупиле се на једно место, као што им је смрт била заједничка. И потомству оставила успомена на зверства и мученичку смрт образован је 1. фебруара 1920. године на збору села Прњавора одбор од десет чланова за подизање Костурнице у Прњавору. За председника Милан М. Никитовић свешт. за потпредседника: Драгића Н. Самуровића, а по смрти га је заменио брат Јанко, за благајника Будимира П. Самуровића трг. за секретара Милана М. Дачића уч. за чланове одбора: Михаила Милошевића, Лазара П. Крсманића, Љубу Срдановића, Драгутина Криловића, Андрију Попадића и Живка М. Самуровића земљораднике из Прњавора.

Тада би решено, да се подигне коструница, доле за кости а над земљом да буде унутрашњост 5 м. у квадрат. По зидовима, да буду мермерне плоче у осам група, златним словима урезана имена, да се израде уметничке слике на зиду, које ће престављати ова зверства извршена. Кад је план израдио архитекта г. Милан С. Минић видело се да је био неизводљив од стране Прњавораца, који су иначе осиротели. Па је се услед тога, што је Прњавор жртва за цело Краљевство апеловало на Београд.

У мају 1921. године образован је у Београду пододбор за подизање кострунице у Прњавору од 17 лица и то: Почасни председник Никола Пашић, Предс. мин. савета, Подпредседник Д-р Р. А. Рајс проф. универз. у Лозани; секретар Сава Ј. Микић бив. авијатичар, благајник Драгослав Милишић трг. чланови одбора: Петар Бојовић војвода; Д-р Коста Кумануди мин. финансија; Петар Марковић пук.; Милош Анђелковић нач. мин. вера; Д-р Вој. Јањић нар. посл.; Мих. Поповић предс. Дух. Суда; Јован Тановић уредн. „Политике“; Панта Јуришић пук.; проф. Павле Д. Самуровић трг.; Милан Кандић инвалид и Душан Милићевић рез. мајор.

Уз јаку заузимљивост и утицајност овог београдског пододбора и штампе, прикупљена је задовољавајућа сума да костурница буде достојно дело садашњице. Израда кострунице је остала 10 марта на Сави Шкорићу за 73.553 д. а три слике у сводовима израдио је уметник А. Боцарић за 30.000 д. Израда блок слова, поверена су Јанку Глазеровићу из Шапца. Урезао је 6673 слова по 3 д. 20.019 д. Кров је замењен са галванизованим цинк плехом. Орнаменте око врата и под терацо мозајик радио је ликорезац Јосиф Блажек.

На Велику Среду одбор госпођа београдских са г-ђом Христић на челу одржао је духовни концерт са добрим успехом и прилогом. 23. јула овај одбор одржао је у бањи Ковиљачи концерт са наставницима и ђацима на опште здовољство.

28. IХ било је уговорено вађење костију Аустро-Маџарских зверстава. Пред селом су свечано дочекане кости стрељаних код железничке станице у Лешници. Од цркве се пошло с барјаком, крстом, рипидама, ђацима, свештеником, наставницима и грађанством. Кад су се угледала препуна мртвачка кола костију и жeнскињем које је у црнини јаукало и људима гологлавијем; е, није било човека који није сузу пустио. Пред костурницом су кости скинуте; па се ишло за остале кости код жел. cтанице и Милутиновића куће истим редом. Затим је се и самом Богу ражалило, те је пустио кишу после опела преливања костију сложене су кости у костурницу кад је се се свештеник Никитовић кратко опростио а М. М. Дачић учитељ подсетио присутне да је, ово дан бола и поноса, кад потресосмо њихове кости, да им боље и угодније место заједничко нађемо. Подсетио је омладину да упамти ово зверско дело Аустро-Маџара и да њихово зло рађење доведе их до пропасти а на костима ових мученика почива наша Уједињена Домовина. И да смо ову коструницу од злата направили опет се не би могли достојно одужити невино палим жртвама.
Подсетио је ожалошћене и присутне да кости 260 хероја прњаворских леже растурене по бојиштима од Саве до Мора, у Африци и целом свету. За њих Вој. Ј. Илић – млађи каже:

Не чекајте их! Неће Вам доћи!
Ма да за њима сирочићи туже;
Али сад овде, садимо палим:
Босиљак, божур, поменак и руже!
Деца херосјтва. Части и Врлине.
Они леп пример даше свом роду,
Како се живи. Како се гине.
За Отаџбину, Краља и слободу!

Ова костурница је уједно и споменик за 260 јунака наших палих 1912-1919 г. за њих је спремио М. М. Дачић ову песму:

 

ПАЛИМ БОРЦИМА

Животе Ваше ко борци сте дали.
А из те крви дође нам слобода,
Те сад ми нисмо, незнатни и мали.
Ваша је слава до небесна свода.

Било је дана несреће и зала
Када жељесмо: живи у гроб лећи!
Сад робље нисмо. Богу нек је хвала!
Ми задовољно живимо у срећи!

Не жал’те мајке, не рон’те сузе,
Не плач’те сеје, не тугујте љубе,
Не жал’те оне које Вам рат узе
Оставите дане жалосне и грубе.

Београд, Загреб и Љубљана бела
У слози кличу. Јединство да живи!
Срећна је наша Краљевина цела
Вашем херојству цео свет се диви!

Хвала и Слава! Витези нам мили!
Ви сте нам сузу убрисали многу.
Животе своје, што сте положили,
За душе Ваше молићемо с’ Богу!

На улазним вратима кострунице узидана је плоча са рељефним овим натписом:

СЛАВНО ЈЕ ЗА ОТАЏБИНУ УМРЕТИ.
+
Жртвама Аустро-Угарских зверстава 4. августа
1914 г. подиже ову коструницу као и споменик
изгинулим ратницима од 1912-1919 г. народ
Српски за Владе Њ. В. Краља Александра 1922.

Унутрашњост је обложена плочама у осам група.

I. ГРУПА

Слава изгинулим осветницима Косова и Сливнице
1912-1913 г.

II. ГРУПА
Слава и хвала бесмртним борцима за Ослобођење
и Уједињење Отаџбине од 1914-1919 г.

III. ГРУПА

Мир и покој пепелу спаљених у школи: 4-VIII-1914

IV. ГРУПА

Мир и покој пепелу спаљених у кући
Милутиновића 4-VIII-1914 г.

V. ГРУПА

Мир и покој мученицима стрељаним код жељезничке
станице у Прњавору 4-VIII-1914

VI. ГРУПА

Мир и покој мученицима стрељаним
и живим закопаним од стране Аустро-Угара
код жел. станице у Лешници 6-VIII-1914 г.

VII. ГРУПА

Слава изгинулим и страдаалим мученицима на разним местима
од зврских Аустро-Угара 5-VIII-1914 г.

VIII. ГРУПА

Вечни покој мученицима, који оставише кости у ропству –
туђини од 1914-1919 г.

Настојећи да најбруталнији начин за што краће време угуши устанак у Мачви и Поцерини, генерал Беме је 25. септембра 1941. године наредио: „Првенствено треба очистити од банди низију у луку Саве и Дрине јер она служи устаницима као база за снабдевање, како би се за свагда онемогућило даље снабдевање банди са ових простора. Бруталним мерама у кратком року мора се постићи то, да ова операција послужи као пример и образац застрашујућег дејства који би се доцније примењивао на територији целе Србије“. – Види: МИАШ, Документа о НОР-у у Подтрињу Д, Д83 (Заповест за чишћење простора у луку Саве и Дрине, стр. 1)

„… Задатак ће се одвијати на територији на којој су 1914. године текли потоци немачке крви због лукавства Срба – како мушкараца тако и жена. Ви сте осветници ових мртвих. Треба створити застрашујући пример за целу Србију који мора најтеже погодити целокупно становништво“. – Види: Славко Одић, Славко Комарица, Са дневником 342. немачке дивизије кроз Србију, Борба бр. 262, 23. септембар 1969, стр. 17. На саопштењу је стајала назнака: По саопштењу уништити!

Наведено према: др Ђорђе Кнежевић: „Шабац и околина 1914. године. – [У]: Шабац у прошлости, IV, РНРО „Глас Подриња“, 1984, стр. 13.

Александар Аца Павловић: 1914. Људи и догађаји, идеје и идеали, Београд, 2002, стр. 77.

У записнику са саветовања немачких снага на југоистоку Европе од 16. септембра 1941. године поводом гушења устанка у Србији, поред осталог, стоји: „… Овде помаже само предузимање крајњих мера са јаким војничким снагама. Успех обећава, а било би од великог утицаја на остале устаничке покрете, чишћење лука Саве и Дрине северно од Шапца. Тамо бесусловно спалити сва села“. – Види: Zbornik NOR-a, tom XII-1, Београд, 1973, стр. 405.

О аустроугарским злочинима августа 1914. године и касније видети детаљније: Даница Дојчиловић: „Шабац у данима терора Првог светског рата“, Годишњак Историјског архива, Шабац, књ. 6, 1968, стр. 347-365; Томислав Јеротић: „Страдање Прњавора 1914. године. (Одломак из хронике), Годишњак Историјског архива, Шабац, књ. 6, 1968, стр. 366-376; Станоје Филиповић: „Злочини окупатора у Подрињу“, Годишњак Историјског архива, Шабац, књ. 6, 1968, стр. 3-164; Михаило М. Рајичић: Прњавор, књ. 1, Лозница, Радио Подриње, 1974, стр. 111-142.

 

 

Добрило Аранитовић