Миливоје Иванишевић: Трећи мировни уговор у истом веку – или: Дејтон 1995.

Сагледавању обима српских губитака у Другом светском рату посебно значајан допринос је дао крајем прошлог века др Животије Ђорђевић својом темељном демографском студијом: „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ ¹  Он је успео да осветли многе тамне стране статистичких података који су деценијама, још од првог пописа били у функцији затамњивања, прикривања, чак и фалсификовања чињеница. Посебно кад се исказују губици појединих народа који су живели у Југославији.

Па и поред толиких квалификованих и научно неспорних налаза још увек се као податак о људским губицима Југославије у Другом светском рату понавља поменута импровизација Е. Кардеља, потоњег главног идеолога Комунистичке партије Југославије и југословенског друштва.

Укупна страдања на југословенским просторима и у Другом светском рату највише су испољена у Србији, а потом на територијама које су се од априла 1941. нашле у саставу прохитлеровске творевине Независне Државе Хрватске, значи у Босни и Херцеговини,  Хрватској и Срему.²

 

Предмет нашег истраживања су, као што смо на почетку овог рада навели, људски губици српске нације, а збирни подаци о укупним југословенским губицима су оријентир на основу којег настојимо сагледати обим страдања сваког народа који се налазио у тој држави. Међутим, сви ти статистички подаци никад нису угледли светлост дана. О мотивима прикривања већ је било речи. За нас не би било неко изненађење да за већи број читалаца ово буде први сусрет са подацима који следе.

Укупни југословенски демографски губици износили су по др Ж. Ђорђевићу веома високих, већ наведених,  2.825.000 људи (нерођени 333.000, одсељени 654.000 и убијени 1.838.000). ³  Према истом извору демографски губици држављана српске националности износе огромних 1/820.000 или скоро две трећине, прецизније 63,8% од укупних губитака свих југословенских народа (од тог броја убијених је 1.607.000). Неупоредиво мање демографске губитке бележе Хрвати 192.000 или само 6,8% (убијених 66.000) или муслимана  97.000,  односно  3,4% (убијених такође 66.000). ⁴  Збир осталих демографских губитака југословенске државе чине убијени и протерани Немци и Аустријанци (495.000 људи), Словенци (112.000), Роми (75.000), Јевреји (72.000), Шиптари (13.000), Мађари (18.000), итд. Треба напоменути да су припадници појединих народа (нпр. Немци, Аустријанци, Шиптари, Хрвати, муслимани, и сл.) своје људске губитке имали скоро искључиво, или претежно, као припадници окупационих оружаних формација које су биле активне у злочинима над мештанима српске националности. Према познатом хрватском демографу Владимиру Жерјавићу око 125.000 муслимана и Хрвата из НДХ погинуло је у саставу прохитлеровских војних формација, или како он формулише „… значи припадника бивших постројби усташке војнице, хрватског домобранства и посебних муслиманских јединица.“ ⁵

Посматрано по доскорашњим југословенским републикама и покрајинама, или по територијалној припадности, највеће губитке бележи и најбројнија република, Србија – 926.000 људи, што је знатно мање од 1.247.435 колико су износили губици Србије у Првом светском рату и у време кад у саставу Србије нису били ни Војводина ни Космет. После Србије по броју жртава долази БиХ – 904.000 становника (од тога Срба 721.000, муслимана 68.000 и Хрвата 24.000, или у процентима Срба 79,8%, муслимана 7,5% и Хрвата 2,5%.) На територији Хрватске страдало је – 876.000 људи. (И овде су најобимнији српски губици који износе 486.000, а хрватски 160.000 грађана. А то је 55,5% од укупног броја жртава у Хрватској или 53,0% Срба који су живели у Хрватској и 17,2% Хрвата од укупног  броја жртава или симболичних 6,0% од укупног броја  Хрвата који су живели у  Хрватској. Остало су Јевреји, Роми, Немци и Аустријанци.)  Ове невероватне диспропорције, односно огромни губици српског народа у Босни и Херцеговини и у Хрватској су уплашиле руководство КПЈ и подаци су бункерисани за сва времена. Услед тога ове чињенице су веома тешко и веома ретко допирале чак и до стручњака, а још теже до јавности. Знатно иза Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске је Словенија са 143.000 жртава. Од тога велики број чине протерани са територија које су припале Трећем рајху.

Толико о територијалној или републичкој припадности укупних југословенских жртава у Другом светском рату.

Неупућене можда изненађује што најтеже људске губитке Срби као нација не бележе тамо где их је највише, значи не у Србији, већ у „мултиетничкој“ Босни и Херцеговини  (721.000 српских жртава), потом следи Србија, али без покрајина, (525.000) и Хрватска (486.000). Међутим, у Хрватској никад нису евидентирани и присилно покрштени Срби. Претпоставља се да је највише цивилних жртава српске националности из бивших република Босне и Херцеговине и Хрватске које су припадале Независној Држави Хрватској живот изгубило у концетрационом логору Јасеновац. Истина, полемике и срамотна лицитирања око укупног броја страдалих у том стравичном српском губилишту ни данас не престају. У Јасеновцу нико није пописивао убијене логораше српске нације. Сами логораши нису имали могућности, а они који су их убијали намерно нису хтели. Остала су једино сведочења истакнутих дужносника Независне Државе Хрватске. И ми ћемо се овом приликом задовољити са таква два, по нама сасвим веродостојна и довољна сведочења.

Др Владимир Умељић у рукопису своје обимне студије  “Окцидетално – европска  културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20. века (Континуитети историје у призми теорије дефиниционизма)“ цитира команданта логора Јасеновац, по злочинима чувеног хрватског и католичког кољаша фрањевца Мирослава Филиповића, непосредног налогодавца и очевица догађања у Јасеновцу, који је пред истражним органима 25. јуна 1946. године изјавио следеће: “Вјекослав Макс Лубурић, који је најдуже био командант логора и вјероватно водио евиденцију, повјерио ми је да је ту убијено око петсто хиљада људи.” По В. Умељићу тај исти, Вјекослав Макс Лубурић, на једној интерној свечаности приликом доделе одликовања заслужним чуварима логора, 9. октобра 1942. године се похвалио и изнео следеће: „ Ми смо овдје у Јасеновцу само у једној години (подвукао М.И.) побили више људи  него што је то учинила Османска империја за читаво вријеме свог целокупног присуства у Европи.“

Милиони Срба су нестали са простора некадашње Југославије услед одбране своје земље и  отпора окупацији али, уз то, у истој мери због своје националне и верске припадности. Током Другог светског рата или за обнову Југославије српски народ је поново поднео огромне људске губитке који износе 1,820.000 људи. Скоро да се не зна да ли се у Југославији, или за Југославију, више наших сународника налази под земљом или на земљи. Треба подсетити да укупни људски губити Хрвата у Југославији износе, као што је наведено, 192.000, а муслимана 97.000, или заједно 289.000 лица. ⁶  Подсећам на налаз Владимира Жерјавића да је 125.000 Хрвата и муслимана погинуло за време НДХ у квислиншким војним формацијама.⁷  Суочени смо са суровом чињеницом да је током двадесетог века биолошка супстанца српског народа битно смањена и веома угрожена. И поново се после Другог светског рата деценијама ћутало.Чак и горе од тога. Сада се ћутало, истина не само због нове државе већ у име неке нове идеологије. После рата су Срби заједно са својим убицама, у истој колони и под истом заставом, мање вољно више невољно, морали да кличу братству и јединству. Држава Југославија је 1945. године обновљена, као што је и 1918. године створена, на костима наших страдалих, погинулих и побијених, и у заборав гурнутих предака.

Српски национални губици у оба светска рата били би можда мање болни да су проузроковани једино од окупатора. На жалост, окупатор је био само повод и подршка идејама које су Хрвати и муслимани вековима, не увек прикривено, гајили у својим верским и националним амбицијама. Зато су та два братска народа, за разлику од слободољубивих Срба, сваког окупатора дочекивали раширених руку, цвећем. Окупација је била прилика за акције у које се без стране подршке нису упуштали. Рат је стварао услове за геноцидне походе против суграђана српске националности. Зато су окупатори и дочекивани раширених руку. Међутим, у ослобођеној држави  и под новим идеолошким знамењем, петокраком са српом и чекичем, дојучерашњи квислинзи, убице и пљачкаши, клицали би слободи, братству и јединству и инсистирали код комшија Срба да забораве прошлост и да им се придруже. Нови режим који је дошао на власт 1945. године наставио је у Србији, и над Србима у БиХ, Хрватској и Војводини са терором и није се превише разликовао од терора за време немачке окупације. Претходну оружану окупацију наследила је идеолошка окупација која је поред имовине и глава људима узимала и душе. Тиранију оружја заменила је тиранија идеолошких догми. Поново је, без суда, на основу идеолошких и политичких процена, убијено на десетине хиљада добрих домаћина, богатих, образованих и угледних Срба. Такав погром нове власти нису предузимале над припадницима разних прохитлеровских оражаних формација, а не мали број њих је ангажован чак и у Југословенској армији са истим чиновима које су имали и у оружаним формацијама Независне Државе Хрватске. То је правдано потребом за стручним кадром и недостатком доказа да су током рата починили злочине над заробљеним партизанима или српским цивилним становништвом.

 

1. Као под 10.
2. Душан Лазић-Гојко: „Сремско крваво лето – 1942.“ Издавач „Сремске новине“, Сремска Митровица, 1982, стр. 364.
3. Као под 10, стр. 187.
4. Као под 10, стр. 181.
5. Vladimir Žerjavić: „Gubitci stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu“, Jugoslovensko viktimološko društvo, Zagreb, 1989, Х.
6. Као под 10, стр. 181.
7. Исто као под 13.