Печат, 25.1.2013, Владимир Умељић: Дрска и срамна ревизија историје

„У ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ 1941-1945. НИЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД НАД СРБИМА“ Овој апсурдној тврдњи настоји да прибави „легитимитет“ дисертација немачког историчара Александера Корба, награђена недавно највишом оценом на берлинском Универзитету „Хумболт“

Млади немачки историчар Александер Корб је на берлинском Универзитету „Хумболт“ успешно одбранио своју докторску тезу под насловом: „У сенци светског рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима“ и добио највишу оцену summa cum laude. Професор Баберовски пише у образложењу свог предлога највише оцене, поред осталог чак и: „Корбова дисертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.“

Шта је то, што је револуционарно ново у Корбовом начину научноисторијског третирања хрватске државе 1941-1945. коју су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини војном силом изнудили пошто су разбили и прегазили прву Југославију?

То што се Александер Корба, несумњиво и непревидљиво, дијаметрално разликује од фактички читаве претходне (позитивне) историјске науке и истраживања овог периода историје Балкана, односно реализације феномена, тј. злочина геноцида у дотичној хрватској држави (осим наравно од става хрватске историографије), то су његови основни постулати и финални закључци:

Тезе:
У тадашњој хрватској држави 1941-1945. није се догодио геноцид над Србима (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374).

Клерикална компонента (насилно покатоличавање Срба) није играла никакву помена вредну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941-1945. години (стр. 29, 73, 248, 285, 286, 363).

Ово је несумњиво један радикалан заокрет у истраживању историје НДХ, тј. феномена геноцида, јер – како Корб успут наводи – само о логору смрти „Јасеновцу“ је до 1999. објављено 1.188 монографија и зборника, као и 1.544 научних чланака и прилога (стр. 297), и Корб дакле улази у колизију са већином тих научних радова и њихових закључака.

Његова дисертација, као што је напоменуто, компатибилна је превасходно са хрватском историографијом и њеним упорним релативизовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945, као и било каквог (негативног) учешћа Католичке цркве у том делу историје.

Тако на пример и са ставом једног високог хрватског, интелектуалног и клерикалног, ауторитета по имену Иво Омрчанин, Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, који је једва десет година по завршетку Другог светског рата тврдио, не само да хрватска држава 1941-1945. није извршила геноцид над Србима, већ да су напротив „Срби извршили геноцид над Хрватима“.

Оно што је значи револуционарно ново код Корба, то је – уколико је професор Баберовски у праву – да је тиме најављена једна радикална промена парадигме у немачкој историјској науци и то је већ више него довољан разлог да се овом раду посвети пажња.

Као прво – шта је то у досадашњим научним истраживањима, што Корб пориче? Укратко, актуелно стање проучавања геноцида у европском 20. веку (пре Корба):

У Европи у 20. веку одиграла су се три велика геноцида (турски геноцид над Јерменима 1915-1919. припада не само геополитички већ, по моме убеђењу, пре свега културолошки и социјално-психолошки једном сасвим другом историјском и социјално-моралном наслеђу. Истраживање овог, хронолошки гледано првог великог геноцида у 20. веку, по мени, припада европском непосредном суседству, значи – области туркологије):

Геноцид нациста и свих њихових – немачких и не-немачких – помагача над Јеврејима (холокауст, шоа). Број жртава износи око 6.000.000.

Геноцид над Синти и Ромима је, нажалост, још увек недовољно истражен. Познато је, међутим, да су нацисти и њихови помагачи убили преко 500.000 припадника ове етничке групе.

За време Другог светског рата, конструисали су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини и на Балкану једну марионетску државу, тзв. Независну Државу Хрватску. Њу су водили хрватски клерофашисти, усташе, они су и највећим делом одговорни за тај трећи велики геноцид у Европи 20. века над Синти и Ромима (око 40.000 жртава), над Јеврејима (око 30.000 жртава) и, у првој линији, над Србима (Србоцид), које су прогањали по јавно прокламованом правилу – једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити, и, тиме, похрватити, и једну трећину ћемо побити. Резултат је био да је: преко 100.000 Срба протерано, преко 240.000 насилно покатоличено и према још непотпуним подацима, који нису дефинитивно утврђени и превасходно потичу од нацистичких и фашистичких очевидаца тог геноцида (и тутора тадашње хрватске државе), најмање 750.000 Срба побијено. Овај податак потиче дакле из вредних, примарних историјских извора. Он остаје међутим отворен, јер није финално верификован ексхумацијама, идентификацијама итд. Квантитет жртава геноцида, међутим, не одређује и не условљава квалитет овог „најстрашнијег злочина који историја човечанства познаје“ (Р. Лемкин).

СЕЛЕКТИВНА НАУКА

Како се Корб односи према овој проблематици? Најкраћи одговор гласи – врло селективно.

Он, наиме, одмах одриче зачуђујуће великом делу примарних историјских извора сваку веродостојност и искључује их апсолутно из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45), или „комунистички, састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45), а изјаве преживелих и избеглих Срба садрже само „појединачне исказе који изгледају нефалсификовано“ (стр. 46). Разлог за ову процену гласи, јер је „материјал проблематичан, пошто га је српска влада из националистичких разлога манипулисала“ (стр. 45).

Он исто тако одриче веродостојност и изворну историјску вредност свим сведочанствима немачких нацистичких (и италијанских фашистичких) очевидаца тадашњих догађања, са занимљивим образложењем, да су исти једноставно „преузимали информације и податке од српских националиста“ (стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35).

Овај уводни и елиминаторни став у односу на драгоцене примарне изворе историјске науке скоро да онемогућава сваку озбиљну дискусију, јер – како водити аргументативну дискусију са неким, ко заступа следеће ставове (само неколико примера):

Изјава тадашњег хрватског министра културе Мила Будака: „Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити и тиме похрватити, једну трећину ћемо побити“ (као dolus spetiialis, „посебна намера“, по дефиницији предуслов злочина геноцида) у суштини је непостојећа, то је само „српска ратна пропаганда, која је од стране српског православног свештенства потурена немачким носиоцима власти и тако ушла и у немачка документа“ (стр. 35).

Индикативно је да Корб за ову тврдњу у фусноти/одредници наводи само хрватске ауторе.

И шеф нацистичке Цивилне управе у Србији Харалд Турнер „наводио је у својим извештајима преувеличане бројке српских жртава, којима су га снабдевали српски националисти“ (стр. 16). За ову тврдњу Корб, који иначе има у свом раду 1.365 фуснота/упутница на историјске изворе и научну литературу, не наводи никакав извор.

Он међутим нуди објашњење за овако „некритичко“ делање нацистичких сведока, наиме, да су они „кроз наводну крволочност усташа желели да скрену пажњу са сопствене одговорности за укупну ситуацију“ (стр. 27). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице, ради се дакле о ауторској интерпретацији.

Корб назива и највишег представника нацистичке Немачке у тадашњој Хрватској и тиме драгоценог сведока очевидца, генерала Glaise von Horstenau, „некомпетентним, изгубљеним у својој аустро-угарској прошлости, једним оперетским генералом“ (стр. 19) и тиме несумњиво покушава да дисквалификује вредност његових сведочења.

„У Србији је створен цинични култ у односу на број жртава, који је довео до његовог апсолутног преувеличавања“ (стр. 24). Ни овде нема никакве фусноте/одреднице.

Насупрот томе, Корб обзнањује, да за његову студију „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41).

Над Србима се дакле није извршио геноцид, а мотиви починилаца „масивног насиља“ над њима су били дифузни, нису имали централно вођство, тако да се ето „усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа“ (стр. 252). Још једна поставка значи, која би требало да потврди непостојање злочина геноцида. Ни овде иначе нема никакве фусноте/одреднице, ради се дакле о ауторској интерпретацији.

Та недела су, по Корбу, имала различите и по правилу баналне, а нипошто геноцидне мотиве: „Бројни осветнички чинови и поравнавање личних и политичких рачуна“ (стр. 125), „борба за превласт унутар различитих усташких група, која је резултирала применом силе у односу на треће“ (стр. 126), „често ерупција спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуација“ (стр. 204), од 1942. „борба за храну“ (стр. 243), а понекад чак и „планирање једног хрватског националног парка, као на пример у области Плитвичких језера“ (стр. 163).

Нечовечно дивљаштво при примени „масивног насиља“ у односу на Србе објашњава Корб пак и на следећи начин: „Усташки починиоци (злочина) су се плашили својих српских противника и тај страх је био потхрањиван митолошким приповедањима, паранојом грађанског рата и сасвим реалним стрепњама. Примена голе силе с њихове стране је по могућству могла да служи циљу, да се тај страх победи“ (стр. 251). „Понеки од локалних починилаца (злочина) су, како изгледа, прибегавали једној врсти заноса (транса) да би постали тупи за патње убијаних, да би ућуткали њихове крике и јадиковања“ (стр. 232).

„Масивно насиље“ над Србима је иначе превасходно тежило „исељавању и асимилацији Срба и то на немачку иницијативу. „Примарни мотив је било исељавање, а не физичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље“ (стр. 155). Тако су следствени „масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили неуспешном исељавању“ (стр. 133).

Корб помиње концентрационе логоре хрватске државе и остаје консеквентан, када на пример говори о Јадовну, да исти „примарно није служио планираном масовном убиству заточеника“ (стр. 160), јер је „оснивање логора подсећало на планове хрватске владе, да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима. Управа логора је, међутим, била разочарана када је увидела да нема позитивног економског ефекта“ (стр. 156-157).

Тако да масовна убијања заточеника у Јадовну нису представљала „некакав плански почетак систематског геноцида, већ су била пре последица специфичне логорске логике у једном регионалном контексту“ (стр. 365).

Што се тиче „Јасеновца“, то је по Корбу додуше ипак био један „од већих логора у Европи“, а коштао је живота укупно „до 70.000 Срба“ („хрватски фундус историјских извора“). „Заточеници су умирали од глади, хладноће и епидемија, мада и кроз масовна убиства“ (стр. 296). Узроци масовних убистава у „Јасеновцу“ нису међутим били део некаквог планираног геноцида: „То су мање били планови усташа, а више ситуациони фактори, који су доводили до ескалације насиља, као појава глади у држави, српски устанци или пак изливање Саве и велика поплава у јесен 1941. године“ (стр. 366).