Печат. 3. 4. 2020, Љубодраг Димић – Запечаћена истина – Ватикан и НДХ [I]

Да ли одлука папе Франциска да отвори Ватикански архив, ма како револуционарна била, може бити ван онога што допуштају канони Римокатоличке цркве, онога што је изнад и самог папе?

Интересантни су „брзина“ и начин на који је одлука о отварању архива у Ватикану донета и обнародована, јер такве одлуке институција о којој говоримо не доноси на брзину и преламајући „преко колена“, а да није привела крају деценијско „чешљање“ постојеће архивске грађе, прецизно одвагала шта треба, а шта не треба дати на увид стручној јавности, те да није припремила „армију“ себи наклоњених истраживача и утицала на скорашњу појаву књига и студија које ће својом контроверзношћу отворити стручну полемику чији је циљ промена историографске слике епохе, каже у разговору за „Печат“ академик Љубодраг Димић, члан мешовите католичко-православне комисије која се бавила историјском улогом Алојзија Степинца у НДХ.

 

Колико је значајно отварање ватиканских архива, укључујући и Апостолски архив, раније познат као Тајни архив, за потпуно сагледавање улоге Алојзија Степинца у НДХ?

Отварање ватиканских архива за период понтификата папе Пија ХII у годинама Другог светског рата може бити од епохалне сазнајне вредности за историчаре који се баве савременом историјом. Може бити, али не мора. Ипак, већ сама доступност грађе (или дела грађе) похрањене у архивима Свете Столице свакако ће утицати на промену слике времена ограниченог годинама 1939. и 1945. Да ли ће се више знати, то ћемо тек видети, али сигурни смо да ће се више видети!

Историчари се надају да ће грађа Ватикана допунити већ постојеће знање о догађајима од пре осам деценија и бацити „ново светло“ на историјске појаве које занимају истраживаче, омогућити да се боље разумеју историјски процеси, време, личности, идеолошки утицаји, поступци, директна и посредна одговорност оних који су одлучивали о судбини милиона људи. То су наде и очекивања историчара и струке којој су посвећени. Међутим, свесни смо да то „ново светло“ ка прошлости „усмерава“ Ватикан у складу са сопственим интересима и да нека нама непозната „рука“ одређује шта ће јавности бити дато на увид.

У промишљеност целог поступка и његове циљеве не треба сумњати. Подједнако ни у намеру Ватикана да, жртвујући нешто, много више добије. У интересу је Ватикана да слика о улози Пија ХII и Свете Столице у Другом светском рату буде што повољнија. У интересу је Римокатоличке цркве у Хрватској да улога Алојзија Степинца буде представљана на цркви прихватљив начин. У интересу је историчара и истраживача да се приближе истини о улози Ватикана и А. Степинца у годинама Другог светског рата. Те су воље различите, у много чему супротстављене, а онда и интереси који одатле произлазе. Видећемо у којој ће мери документа из Ватиканског архива „поправити“ постојећу слику о улози Римокатоличке цркве у годинама 1939–1945. Видећемо да ли уопште у архивским фондовима који се отварају за истраживаче има докумената који компромитују и оптужују Римокатоличку цркву и њене прелате. Видећемо у којој мери грађа проговара о улози Алојзија Степинца и РКЦ у рату на простору НДХ. Видећемо, надам се, у којој су мери документа аутентична и веродостојна. Историчари, које увек у истраживањима обузима сумња без краја, биће у прилици да преиспитају критичност методолошког поступка, који је у основи њихове струке. На искушењу ће бити и ватикански архивисти.

 

Када сабира, чува и даје на увид сопствену документацију, као и ону која је у његовом поседу, да ли Ватикан има право да нешто од тога прећути и уколико то чини, на чему то право темељи?

Та питања, уз остало, регулише Канонско право Римокатоличке цркве. Почев од 12. века, када су различите збирке црквених закона и уредби први пут сабране на једном месту и канонизоване у Corpus Iuris Canonica, па до данас, обавеза је свештенства била да добро упозна ту материју и понаша се по законима које црква прописује и налаже. О значају кодификованих одредби, које су се једним делом тицале и питања архивске грађе и архива, речито је говорио став Ватикана да непознавање Светог писма и канона Римокатоличке цркве представља „мајку свих погрешака“ које црквени великодостојници, свештенство и верници чине. Папа, кардинали, бискупи добро знају одредбе Канонског права које се, уз остало, тичу и архивалија и нису спремни да их крше. Отуда одлука папе Франциска, ма како револуционарна била, не може бити ван онога што допуштају канони Римокатоличке цркве, онога што је изнад и самог папе.

Уколико погледате Канонско право Римокатоличке цркве, видећете да канони 238–243, 306, 401 (по кодификацији из 1917. године који су важили у времену у коме је Степинац живео), као и 482–491 (по кодификацији из осамдесетих година ХХ века) говоре о различитим типовима архива у којима се чува архивска грађа РКЦ. Исти канони важе за архиве на свим нивоима. О састављању, отпремању и чувању списа који се похрањују у архиве Римокатоличке цркве брину у Ватикану државни и папски секретаријати, већа за јавне и црквене послове, конгрегације, судови… Иста је организација произвођења и заштите архивске грађе и на другим хијерархијским нивоима (кардиналски, бискупски, редовнички…), одакле документација посебног садржаја, квалитета, важности, нивоа тајности, с времена на време, стиже у архиве у Ватикану. Потписи које ти високорангирани прелати и службеници Римокатоличке цркве (канцелари и бележници) „стављају“ на документе сведоче, по Канонском праву, о њиховој веродостојности. Сумњичави истраживач мора се запитати да ли су потписи, а самим тим и документа, увек оригинални и веродостојни, јер простора за манипулацију има. Обавеза је, по Канонском праву РКЦ, да они који гарантују о валидности докумената морају бити „на добром гласу“ и „беспријекорни“ у свим предметима у којима би могао доћи „у погибељ добар глас свећеника“. Ту „беспријекорност“ одређују сама црква и њене старешине па је отуда отворено питање да ли се „беспријекорност“ службеника цркве понекад изједначује, и у којој мери, с послушношћу.

 

Да ли иста правила важе и за тајне архиве?

Канонско право Римокатоличке цркве је предвиђало да унутар бискупских и ватиканских архива постоји „тајни архив“ (или непомични орман или сандук), „добро затворен и закључан“, у коме се налазе „исправе које треба да се чувају тајно“. Кључ од тајног архива има само бискуп. Шта се налази у „тајним архивима“ и шта ће се од тога дати на увид јавности још једна је непознаница. Канонско право, такође, предвиђа да се периодично (сваких 10 година) могу уништити поједине категорије документа који се тичу парница, али да мора бити сачуван „кратки чињенични сажетак“ сваког таквог документа. Обавеза је бискупа да брине о документацији столних, зборних и жупских архива. Та се грађа одређено време чува у два примерка од којих је један у бискупском архиву. Бискупи су обавезни да чувају грађу историјског карактера која се тиче РКЦ и у ту сврху формирају бискупски „повјесни архив“. Да се претпоставити да део докумената од посебне важности и поверљиве грађе из бискупског архива (посебно тајног и историјског) одлази периодично једним примерком у Ватикански архив.

 

Да ли Канонско право регулише и то ко може бити ангажован у целокупном послу с документима што се чувају у архивским фондовима?

Канонско право прописује да то могу бити искључиво свештеници. Они стварају, прибирају, архивирају, преписују, гарантују о аутентичности и веродостојности докумената, стављају на увид грађу која је похрањена у архивима РКЦ. Увид свештеника у архивску грађу могућ је само уколико врши дужност архивара, или истражује по задатку који му је дала виша црквена инстанца. Отуда, сложићете се, истраживање може, али и не мора бити потрага за научном истином о прошлости. Напомињемо да се ставови цркве, ма која била, и науке најчешће разилазе, јер је тумачење прошлости коме је склона црква умногоме различито од намера научника да истраживањима досегну до истине о прошлости и своја сазнања саопште јавности. Обавеза је, по Канонском праву РКЦ, тих поузданих канцеларијских бележника „вјерно записивати све што се догађа и то потписати с ознаком мјеста, дана, мјесеца и године“ у списима које састављају за потребе Ватикана.

 

Да ли је увек тако? Да ли свештеник има моћ да реално сагледа и забележи стварност, или га начин на који је формиран и институција којој служи у тој перцепцији догађаја и историјске појаве спутавају?

Наведена одредба, уколико се спроводи, документацију Ватикана чини изузетно сазнајно значајном. Канонско право, такође, предвиђа да „све исправе“ које се тичу канцеларија и архива, од најнижих до највиших нивоа у римокатоличкој хијерархији, морају бити чуване „веома брижљиво“. То обавезује више инстанце у хијерархији РКЦ (посебно бискупе и више органе у цркви) да уреде „на сигурном месту“ архиве у којима ће се чувати документа („исправе и списи“) која се тичу „и духовних и временитих“ послова, распореде их „одређеним редом“ и учине „брижљиво затвореним“.

Та грађа, по одредбама Канонског права РКЦ, мора бити пропраћена списковима докумената која се налазе у архиви „с кратким садржајем појединих списа“. Наведено потврђује да РКЦ брине о сваком документу и да се та документа налазе у архивистички сређеном поретку. Дужност је бискупских власти, како предвиђа Канонско право РКЦ, да њихови архиви буду закључани, а да кључ имају само бискуп и његов секретар. Улазак у архив никоме није допуштен, осим са дозволом бискупа, или, уколико бискупа нема (ако је бискупско место упражњено), водитеља бискупских послова и секретара. Део докумената који се чувају у архиву и који имају јавни карактер могу добити „вјеродостојан пријепис“ и бити дати на увид онима на које се односе. То се чини само по дозволи бискупа. Могућност изношења докумената из архива није предвиђена.

 

Овај увод у Канонско право Римокатоличке цркве пружа одговор на питање шта се може очекивати отварањем Ватиканског архива. Чини се да је простор за манипулацију документима широк…

Простор за манипулацију је изузетно широк. Подједнако и могућност да се започето истраживање административним поступцима успори или прекине.

Питања на која у овом тренутку немамо одговор је много. Шта историчар може да очекује од „беспријекорног“ ватиканског или подједнако таквог бискупског чиновника на „добром гласу“ из Загреба, задуженог да записује, креира и брине о документима, чији опстанак у служби, уз остало, најдиректније зависи од воље црквене хијерархије? Шта значи захтев да бележник или канцелар мора својим понашањем бринути о угледу РКЦ и да ли то подразумева прилагођавање садржаја онога што је видео, чуо, уочио, и што је обавезан да забележи у документу, сопственим убеђењима и бискуповим ставовима и наређењима шта треба записати, како не би био доведен у питање ауторитет цркве и њена улога у друштву? Колико творац документа хоће и може да саопшти од истине коју је дужан да „вјерно записује“ у списима које потписује? На који начин и у којој мери догматизам и црквено учење свесно или несвесно изобличују перцепцију истине о прошлим догађајима, појавама и процесима? У којој су мери сва та документа цензурисана и прилагођена вољи црквене хијерархије? Колико сазнајно вреде бискупски извештаји папи и стенограми сачињени приликом визитација у Риму? Како разумети језик, сагледати суштину садржаја саопштеног у типској форми докумената, читати „између редова“? На који се начин може проверити веродостојност и аутентичност докумената које Ватикан „отвара“ за стручну јавност? Да ли свештеник који сређује грађу и истраживач који је проучава има право на сумњу када су документа Ватикана у питању? Колико нивоа тајности регулише статус докумената похрањених у Ватикану? Да ли бележници, како налаже Канонско право, „вјерно записују“ догађаје и учеснике у догађајима који су компромитујући за Римокатоличку цркву? Да ли ће и та документа бити дата на увид истраживачима? Да ли ће јавности бити доступна и документа која немају „јавни карактер“? Која „рука“ врши тријажу докумената? Шта творци докумената „изостављају“, „не виде“, „не чују“, „искривљују“, „измишљају“, „прилагођавају“ потребама и интересима институције чији су део и којој служе? Ко одређује шта је поверљива грађа, шта има „повјесни значај“, шта треба сачувати, а шта уништити, шта се може дати на увид јавности, а шта не? Шта из бискупских архива одлази у Ватикан и у којој су мери садржаји архивалија резултат (и последица) бискупске воље? Шта у постојећој грађи недостаје, од када и колико је поремећен „поредак“ у коме се документа чувају? О чему бискупи реферишу папи? Какав је садржај њихових извештаја, као и извештаја папских изасланика? Да ли се у тој документацији саопштава оно што је стварно или оно што Ватикан жели да чује? Колико истине има у разговорима вођеним приликом бискупских визитација Риму? Шта се може очекивати, када је историја „онаква каква је уистину била“ у питању, од папе који је по Канонском праву Римокатоличке цркве непогрешив (незаблудив) и од бискупа који су непогрешиви тумачи папиних речи и поступака? У којој се мери ватиканска „истина“ поклапа са историјском научном истином? Питања је много! Свакако да ће документација из Ватиканског архива, директно или посредно, одговорити и на нека наведена питања.

 

Које су намере РКЦ, а који задаци историјске науке? Да ли је важно да и држава отвори своје архиве?

Истини ћемо свакако прићи ближе уколико и држава „отвори“ све своје архиве, посебно оне специјалних служби у којима се налазе досијеи римокатоличких свештеника и извештаји о делатности РКЦ и тако истраживачима пружи прилику да „укрштају документа“, проверавају њихову аутентичност и веродостојност, анализирају садржаје, идентификују догађаје, појаве и процесе, вреднују историјску улогу појединаца и целе институције. Упоредивост ватиканске грађе са оном коју чува држава је нужност.

 

Када је Алојзије Степинац у питању, у којој мери су историчари блиски РКЦ у већој предности над онима који до сада нису имали увид у грађу похрањену у Ватикану?

Према досадашњим сазнањима у грађи коју Ватикан сада чини доступном истраживачима налази се око 130 фасцикли које говоре о делатности Римокатоличке цркве на простору распарчане југословенске државе (1941–1945). Систематична истраживања његове личности и историјске улоге започела су у Ватикану још 1981. године, тј. у тренутку када је одлучено да службено започне процес Степинчевог канонског проглашења за блаженог (папа Јован Павле II прогласио га је блаженим на Марији Бистрици 3. септембра 1998), а касније и светог. У тим истраживањима сабрано је 45.000 страница грађе која „доказује“ Степинчеву беспрекорност и његово „мучеништво“. Циљ са којим је то чињено (произвести Степинца за блаженог и светог) упућује на селективност и пристрасност при истраживањима. Пре неколико година објављена је тротомна збирка грађе под насловом „Блажени Алојзије Степинац свједок Еванђеља љубави“ (приредио Јурај Батеља), која је обнародовала 691 документ, који, по мишљењу Римокатоличке цркве, „аутентично сведочи“ о историјској улози надбискупа загребачког. Та је грађа, преузета из 135 јавних и приватних црквених и световних архива, као и из постојеће објављене грађе и литературе, једним делом већ била позната истраживачима. Цео корпус докумената, уз наглашену селективност и пристрасност приређивача (што га дисквалификује и целокупни поступак чини ненаучним), имао је за циљ да целовито представи деловање Римокатоличке цркве и Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

 

НДХ је од почетка себе прогласила за римокатоличку „државу Божју“. Да ли се њено постојање уклапало у шире планове Ватикана?

Независна Држава Хрватска била је уклопљена у нацистички нови поредак у Европи и као таква представљала је својеврсни гранични случај у међународном праву. Битно својство њене државности било је међународно признање које јој је дао Трећи рајх, који ју је, уз остало, и створио. И Степинац је сматрао да је та држава „Божје дело“ и израз воље ратних савезника (Трећи рајх) који су разорили Југославију. Ватикан, ипак придржавајући се начела да државе не треба признати док цео процес није окончан (у овом случају Други светски рат), никада de iure није признао НДХ, мада је присуство његових дипломатских представника у Загребу значило да ту државу признаје de facto. По својим својствима та држава је била независна, али не и суверена. По својој правној природи, како нас упозоравају правни стручњаци, НДХ је била „држава у покушају“, чије је постојање било орочено трајањем Другог светског рата.

 

 

Наташа Јовановић
Печат, Интервју, Бр. 612