Политика, 12. 7. 2024, Др Александра Новаков: Петар Костић ‒ национални делатник, писац, сенатор [из Архиве] Фото

Данас се навршава 90 година од смрти најзначајнијег Призренца свога времена.

Петар Костић спада у ред историјских личности које представљају симбол времена и простора у којем су живеле и радиле. Током свог деловања у Старој Србији за време османске власти био је професор и ректор Призренске богословије, директор Српске гимназије у Солуну, секретар Велешко-дебарске и Рашко-призренске митрополије, референт основних школа, председник многих друштава и удружења. Био је посланик и председник Скупштине османских Срба. После ослобођења и балканских ратова обављао је дужности начелника и сенатора. Личност од изузетног значаја за Српску владу и њен повереник. Био је писац, публициста и хроничар. Образован, интелигентан, човек широких видика и чврстих уверења. Истински родољуб. Најзначајнији Призренац свога времена.

 
Петар Костић, национални делатник, писац, сенатор

Петар је пореклом из Брода у Гори, из породице Лековци. Двадесетих година 19. века његови преци су из Горе пребегли у Призрен да би опстали у православној вери. Деда Лазар био је чувени ћехаја, а отац Коста бавио се продајом половне сукнене одеће. Мајка Анастасија била је домаћица, али се школовала у Призрену, у првој женској школи.

Рођен је у Призрену 24. јуна 1852. године. У родном месту 1864. године завршио је основну школу и два разреда продужене школе 1868. године, а затим и обућарски занат. Захваљујући материјалној помоћи Симе Андрејевића Игуманова наставио је школовање у београдској Богословији од 1869. до 1873. године.

После завршеног школовања Костић је постављен за наставника Богословије у Призрену 1873. Након смрти управитеља Богословије Илије Ставрића, 1879. године, Сима Игуманов предложио је Српској влади да послове управитеља привремено обавља Петар Костић, што је и усвојено. Прихватањем ове дужности преузео је улогу извештача из Старе Србије. Српску владу је детаљно информисао како о раду Богословије тако и о политичким приликама. Због једног компромитујућег писма био је ухапшен, априла 1880. године. У затвору у Битољу провео је пет месеци и након тога није смео да се врати у Призрен па је отпутовао у Београд. Тај, у неку руку принудни, боравак у српској престоници Костић је искористио да допуни своје знање, те је у Учитељској школи слушао часове српског језика, историје и педагогије.

Костић се вратио у Призрен крајем септембра 1881. године и наставио је рад у Богословији. За ректора је постављен 8. јануара 1883. године. На том месту провео је више од шест година, све до 1889. године.

Као управитељ Богословије, јединог српског просветно-политичког центра и својеврсног српског конзулата, у том делу Старе Србије, Костић је био задужен и посветио се проблему основних школа. Костић је, у договору са црквено-школским општинама, тамо где их је било, отварао школе и постављао учитеље, углавном свршене призренске богослове. Боље ученике слао је на школовање у Београд, одакле су неки одлазили и на даља усавршавања у иностранство.

Костић се успешно опробао и у дипломатији, на послу легализације српских уџбеника у Османском царству. У договору са српским властима отишао је у Цариград и од османског Министарства просвете званично затражио дозволу за пренос и слободну употребу оних књига из Србије које претходно прођу османску цензуру. Његова дипломатска акција је уродила плодом – цариградске власти су одобриле уџбенике. То је био први корак у легализовању српске акције у Старој Србији и Македонији. Након тога отваране су нове српске школе на читавом простору Османског царства.

Петар Костић био је оснивач, власник, директор и наставник Српске гимназије „Дом науке” у Солуну. Био је идеална личност за све те функције. Поред познавања турског језика поседовао је и дипломатску гипкост, успешно се носио с турским властима, али и с грчком и бугарском пропагандом у Солунском вилајету. Током три године рада (од 1894. до 1897) Костић је вршио и дужност школског ревизора и радио на отварању српских школа у Солунском вилајету, укључујући и оснивање Више женске школе у Солуну.

Костић се 1897. године вратио у Призрен али је убрзо постављен на место референта за основне школе, с поверљивом мисијом у српском конзулату у Скопљу. За секретара Велешко-дебарске епархије постављен је почетком 1900. Уз помоћ рашко-призренског митрополита Нићифора вратио се у Призрен 1901. на место секретара Митрополије и на тој дужности остао је до 1920. године.

Након Младотурске револуције на изборима за Скупштину Срба Османлија за посланика је изабран Костић. Као најстарији посланик био је председавајући, а затим је изабран и за председника Скупштине отоманских Срба у Скопљу 1909. године.

За време балканских ратова радио је при штабу Треће армије у Призрену. За време Првог светског рата био је интерниран у Бугарску (1916–1918) а његове списе, књиге и документацију запленили су Бугари и однели у Софију. За начелника непосредних пореза Министарства финансија постављен је 1922. године. Јануара 1932. године изабран је за сенатора, као представник Вардарске бановине.

Преминуо је у санаторијуму у Скопљу, на празник Св. Петра и Павла и свој имендан, 12. јула 1934. године. Сахрањен је на Православном гробљу у Призрену, уз велике почасти и у присуству великог броја знаменитих личности.

 

Костић као повереник српске владе

Костић је имао пријатеље међу свим вероисповестима, људи су га ценили. Неки Арбанаси, што је помало зачуђујуће, плашили су га се. Био је врло поштован и цењен међу значајним личностима у Београду. Поред вредних информација српској дипломатији често је у својим извештајима давао далековиде предлоге и планове за даљи рад. Његови извештаји помно су се читали у Београду и из њих су се извлачили закључци и поуке. Још 1883. указивао је на опасности од успеха бугарске пропаганде јужно од Шар-планине. Далековидо је закључио да је Бугарска издвајањем великих новчаних средстава до те године већ „побугарила” Скопље, а да је потпуни губитак Тетова за српску ствар готово известан. Исте године у писму српским властима написао је: „Србима ништа друго не преостаје него да се селе или гину или да се турче, арнауте, грче или бугаре“.

Костић је упозоравао власти у Србији да Срба тамо више неће бити ако им Србија не помогне. Закључио је: „Да би се пак колико толико стало на пут свему оном што нам народ у овим крајевима сатире, па му из дана у дан све већма и опстанку прети, одвећ је нужно, да Влада његовог величанства краља предузме какав енергичан корак, који ће она најбоље умети и изабрати”.

Костић је истовремено предлагао да се српски живаљ наоружа како би, ионако остављен сâм себи, барем могао да пружи отпор насилницима. Он је и сам учествовао у акцији наоружања Срба. Костићеви извештаји су и те како подстакли Српску владу да мисли и дела…

 

Прегалац на друштвеном пољу

Костић је био иницијатор оснивања призренског Друштва Свети Сава 1880. године, а убрзо потом, 1885. иступио је као идејни творац стварања првог певачког друштва Старе Србије „Свети Урош”. Учествовао је и у оснивању пододбора друштва „Књегиња Љубица” у Призрену. Уз ректора Богословије Стеву Димитријевића и митрополита Нићифора био је иницијатор установљења новчаног фонда, својеврсне српске банке Фонда Цркве Светог Ђорђа, који је имао веома важну улогу у економском напретку Срба. Костић је био и први председник Управног одбора за градњу електричне централе, почасни члан Српског пољопривредног друштва у Београду, члан Соколског друштва као и дописни члан Скопског научног друштва.

 

Као писац

Костић је писао радове историографског и етнографског карактера. Записивао је народне умотворине и описивао старе српске обичаје и обреде. Своје радове објављивао је у Браству (1902, 1911, 1925), Годишњици Николе Чупића (1909, 1911), Босанској вили (1910), Споменику СКА (1910, 1922), Јужној Србији (1922, 1923), Годишњаку Фонда Станојла и Драгиње Петровић (1925–1926), Јужном прегледу (1927–1928, 1930–1931, 1933–1934), Српском Косову (1928), Гласнику Скопског научног друштва (1929), Природи и науци (1930), Гласнику Етнографског музеја (1931–1932). Писао је и за дневне новине. Поред две монографије о Црквеном животу Срба у Призрену и Просветном животу Срба у Призрену, Костић је приредио Споменицу педесетогодишњице Призренске богословско-учитељске школе 1871–1921, Београд 1925.

Одликовања

За родољубиви рад српска и југословенска државе Костића су одликовале Орденом Светог Саве III и II реда, Карађорђевом звездом IV степена и Орденом Југословенске круне IV степена. Друштво Свети Сава одликовало га је Медаљом Друштва Светог Саве.

 

Костићева породица

Оженио се 1876. године Марицом Митровић, која је пореклом из околине Дебра. Имали су десеторо деце: Драгутина, Милку, Наду, Драгутина (поново), Данку, Достану, Милоша, Владу, Лепосаву и Александру. Надживео је своје четворо деце. Прворођени син Драгутин и кћи Лепосава преминули су у детињству. Ћерка Милка умрла је и за собом оставила четири сина, старих од шест месеци до четири године. За време Првог светског рата изгубио је сина Милоша, апсолвента Техничког факултета у Београду и каплара српске војске.

 

Како се Призрен одужио овом великану?

Након Другог светског рата Костићево име није се помињало. Грађанство Призрена као да је заборавило на његово постојање и заслуге, осим Призренске богословије која је чувала успомену на свог ректора. Но, деведесетих година 20. века сећање на њега се полако враћало. Две његове књиге – Црквени живот и Просветно-културни живот – доживеле су фототипска издања (1998). Израђена је и његова биста (рад Дринке Радовановић), која нажалост није дочекала да буде виђена у Призрену (завршена је 1999), већ је постављена испред призренске Богословије „Свети Кирило и Методије” у Нишу. Фестивал позоришних аматера Југославије – Призренске позоришне свечаности – понео је име Петра Костића. Историчар књижевности проф. др Владимир Бован написао је књигу о Петру Костићу (1997), а Архив Србије и Призренски округ су исте године у суиздавачком подухвату објавили његову Аутобиографију, коју је приредила Вјера Митровић. Исте године, у Призрену је одржан научни скуп: „Петар Костић, живот и дело“ у организацији Призренског округа и Историјског института САНУ.

О животу Петра Костића се релативно доста писало, али његов животни пут још није до краја и свестрано осветљен. Неопходно је ишчитати његову огромну преписку која је похрањена у архивима широм Србије.

***

Процес затирања српских трагова и прекрајања историје на Косову и Метохији последњих деценија је достигао врхунац с намером да се вековно присуство Срба на овом простору сведе на ниво статистичке грешке. Нажалост, те неистине нису присутне само у свакодневној политичкој употреби већ се ти лажни подаци штампају у књигама и школским уџбеницима.

Стратегији негирања или преотимања српског духовног и културно-историјског наслеђа неопходно је супротставити се већом продукцијом српских историографских дела, посебно оних која сведоче о присуству Срба у сваком кутку Косова и Метохије, укључујући Призрен и околину, о чему сведоче књиге Петра Костића.

Велика научна вредност Костићевих дела јесте разлог да та дела буду приступачна данашњим и свим будућим нараштајима, како би се неговало интересовање за његово богато стваралаштво. Објављивањем Костићевих дела духовно обнављамо Призрен и чувамо га у мислима садашњих и будућих генерација. И не само то – Костићеве књиге су у служби борбе за опстанак српског народа на Косову и Метохији, преко су потребне стручној јавности и српском роду уопште. Оне сведоче о историјском праву Срба на колевку српске државности, на територију на којој су Срби, упркос континуираним прогонима, живели у великом броју све до 1999. године.

Зато је Друштво пријатеља Манастира Светих архангела код Призрена публиковало Листиће из даље и ближе прошлости (2017), које су приредили Александра Новаков и Урош Шешум. Прикупљени су сви Костићеви научни радови у српској периодици и објављени у овој књизи. Друштво је такође објавило: Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку, са успоменама писца, 2018. Удружење Свети Спас је објавило и другу његову књигу: Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и 20. веку са успоменом писца (2021). Обе ове књиге приредила је Александра Новаков.

Костић је својим животом и делом бранио колевку цивилизације своје отаџбине, својим књигама он нас опомиње да косметски гордијев чвор не пресечемо и не одрекнемо се колевке… Уместо тога, на нама је да, наоружани вековном баштином (коју нам је и Костић сачувао) и бескрајним стрпљењем, кренемо тај чвор да распетљавамо. То смо дужни, заветно, али и српском народу који и данас на Космету траје…

 

 

Др Александра Новаков