Српско наслеђе, Број 15, 16, 17, ратнo издање – јун 1999, Др Животије Ђорђевић: Геноцид над Србима 1941-1945. [из Архиве]

Нема спискова жртава

Поред ових логора, Срби и Јевреји су страдали и у немачким логорима изван Југославије: Маутхаузену 12.890, у Бухенвалду 9.265, у Нојенгамеу 1.350, Аушвиц-Освјенћиму 11.015, Равенсбрику 183, Дахау 597 и у 23 логора у Норвешкој око три хиљаде. Укупно је у овим логорима страдало 38.300 заточеника.

До данас нису саопштени поименични спискови жртава, а највећи број истраживача који су се бавили питањем броја жртава тврде да је у систему логора Јасеновац било преко 700.000 жртава: Јаков Гело – „Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године“, Глобус, Загреб, 1987; Комисија за утврђивање ратних злочина, према изјави Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, а пред Скупштином ФНРЈ 29. децембра 1951, „Борба“ од 30. децембра 1951. Тај број жртава је признала и Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, под III, а и Међународни војни суд у Нирнбергу.

Иван Потрч је у „Борби“ од 08. маја 1945. објавио да је у Јесеновцу на зверски начин побијено 800.000 лица.

Да је број од седам стотина хиљада жртава у логору Јасеновац чврсто утемељен доказ су резултати истраживања на гробиштима која је извршила комисија састављена од петорице професора универзитета: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана, др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани, др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком универзитету, др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону, др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву. Комисија је после испитивања обављених током лета 1961. и 1962. закључила да је у испитиваним гробницама покопано преко 700.000 лешева. Добар број гробница није уопште испитиван јер се у то време за њих није знало, а даља истраживања су из непознатих разлога наређењем надлежних обустављена. Комисија у своје прорачуне није могла да укључи десетине хиљада логораша који су спаљени у Пичилијевој пећи, убијени и са Гроника бацани у Саву, оне од којих је у 12 великих казана, сваки запремине 2 200 литара, куван сапун а њихове кости вагонетима одвожене и бацане у Саву, као ни кости оних који су били покопани у гробницама које је Сава однела рушењем обале на том делу меандра.

У свим овим логорима, изузев око 70.000 Јевреја и око 75.000 Цигана, скоро искључиво су страдали Срби. Међутим, велики број њих страдао је и изван логора. Окупатори су побили 1941. бомбардовањем Београда око 20.000 становника, 11.100 талаца је страдало у Јадру, Поцерини, Рађевини, у Ужицу 2.600, Лозници 1.000, Бачкој око 20.000, Крушевцу 700. У Источној Србији су Бугари убили око 2.500 (на демаркационој линији око 1.500, 494 у Бојнику и 500 у Врању.

Англоамеричка авијација је 1944. само на први дан Васкрсења Христовог у Београду побила 1.160 људи, у Лесковцу 3.500, Новом Пазару 850, заробљеничком логору Офлаг VI C у Оснабрику (Немачка) 116 заробљеника, од којих једног генерала и 23 виших официра. У оружаним одредима Комунистичке партије Југославије, Краљевској југословенској војсци у Отаџбини, четницима Косте Пећанца, Српској државној стражи и „љотићевцима“ изгинуло је свакако преко 450.000 људи.

До данас није направљен списак жртава у периоду 1941-1945.

 

 

Погромашке акције

Броју настрадалих треба додати најмање 200.000 жртава које су ликвидиране појединачно или у мањим, па и већим погромашким акцијама, у којима су понекад страдале и десетине села.

Из земље је протерано, или у њу није хтело да се врати због промене система, према подацима Комисије за избеглице из 1946. године 125.000 избеглица, држављана Краљевине Југославије, опет скоро само Срби, јер су само они из Краљевине Југославије били и отерани у заробљеништво.

Демографском статистичком методом је утврђено да су, усвајањем просечне годишње стопе раста 1,70 одсто за период 1931-1941 и 1,95 одсто за период 1941-1948, укупни демографски губици (Срба) у Другом светском рату износили 1.820.000, од којих је 156.000 нерођених, 57.000 одсељених и 1.607.000 убијених. (32) Ако је Срба у Југославији 1948. било 8.282.000, што је чинило 46,25 одсто од укупног броја становника, онда 1.607.000 убијених Срба чини 16,25 одсто од њиховог укупног броја. У Другом светском рату Енглези су имали губитке од 0,8 одсто, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Немци 6,1 одсто, а СССР 8,8 до 12,9 одсто.

Да би ујединила просторе на којима су Срби у континуитету стотинама година живели, Србија је морала осам пута да се прихвати оружја. Коначно је успела да уз огромне жртве донесе уједињење тих крајева, а тиме да и Хрватима и Словенцима омогући да први пут дођу до своје државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Апетити Хрвата су, међутим, били већи. Краљевину СХС они су прихватили само као привремено решење, а од првог дана су радили на њеном растурању, не би ли добили своју – независну државу. Ту прилику су им пружили Хитлер и Мусолини и за време окупације Југославије Хрвати су, уз помоћ окупатора, формирали своју Независну Државу Хрватску, у којој су починили у историји незабележене злочине геноцида Србима, Јеврејима и Циганима.

 

Заборавни савезници

Други светски рат је завршен. Хрватска, која је у њему била на страни Централних – сила Осовине а Енглеској, Сједињеним Државама и Совјетском Савезу објавила рат, па је узела и активног учешћа у ратним сукобима, и имала „част“ да се њена, осим елитних немачких јединица, у Стаљинградској бици туче на положајима Мамајев Кургана, добије територијалне уступке на штету Италије (Задар, Истра). Далмација, Славонија, Барања, Лика, Кордун, Банија су проглашена Хрватском, иако то никад у историји нису биле.

Да је то могла да оствари, Хрватска мора, у првом реду, да захвали Сједињеним Државама Америке, које су јој пружиле пуну подршку, заборављајући, притом, да је председник САД Ф. Рузвелт, када је био обавештен о злочинима геноцида које су Хрвати починили над Србима, изјавио да Хрватска мора, после Другог светског рата да буде стављена под међународно старатељство. Србија, која је ушла у рат на страни савезника и за све време остала верна том савезу је раскомадана, па је чак и Војводина проглашена аутономном покрајином.

Сједињене Државе, Велика Британија и Француска су заборавиле српско савезништво и српске жртве поднете у два светска рата (у којима је Србија дала скоро три милиона своје деце) и Србима су одузеле свето право – право на самоопредељење, још горе, на њих су кренули контаминираним бомбама и гранатама, да би им одузели 20 одсто територија Босне, иако није било спорно да су те територије биле власништво Срба, доказано поседовним листама. Дрвар, град у којем су 97 одсто становништва били Срби, брутално је отет од Републике Српске и предат Хрватима. У једном дану је српски живаљ из 28 села Западне Славоније протеран са својих вековних огњишта, а онда је колона избеглог народа – цивила митраљирана из хрватских авиона (српским је било забрањено да полећу) и тучена хрватском артиљеријом. Све то су трупе Организације уједињених нација, а и не само те злочине, мирно посматрале.

Коначно, Хрватска је запевала „Danke Deutschland“, а на Балкану су успостављене неприродне границе, као сигуран извор сукоба до којих ће морати да долази све док оне не буду исправљене. Није непознато да су такве границе стваране свугде где је требало да се обезбеди да моћници, изигравајући помиритеља, кад им то затреба потпаљују ватру и изазивају сукобе.

 

Велика пресељавања

Остало је неразјашњено како је било могуће да стотине хиљада Срба напусте своја вековна огњишта и тако Хрватска дође у посед њихових имања, чиме је присејединила десетине хиљада квадратних километара српске земље својој територији. Али, Хрватска је очигледно прихватила ризик који собом носи запоседање туђих територија, јер сигурно мора да зна да стотине хиљада људи неће моћи да заборави шта им је у периоду 1991-1995. приређено. Ничија није до зоре горела, кажу Срби.

За Србе је дошао, ако није прошао, дванаести час. Др Војислав Недељковић опомиње да је Вук Караџић записао да су Турци, после Косовске битке (1389) из Србије одвели у Малу Азију више од 200.000 Срба, а после поробљавања само из Босне и Црне Горе „засигурно двоструко више“. Добар део њихових потомака се после четири стотине година вратио у Македонију, носећи са собом звоно са цркве у Галипољу. Турци нису успели да их потурче четири стотине година.

Јосип Броз је успео да их помакедончи. Две стотине година се у Порти (врховном државном телу Турске), за време док је Србија била поробљена од Турака, говорило српски. Уговор Турске са мађарским краљем Ладиславом је 1495. писан на српском, и то ћирилицом.

Босну и Херцеговину је после анектирања од Аустроугарске напустило више од 200.000 исламизованих Срба, пише Ј. Цвијић.

На Косову и Метохији је једна четвртина, а у Албанији једна половина Шиптара-Албанаца било српског порекла. Скадар, који је данас у Албанији, био је прва српска престоница.

Видински пашалук, данас саставни део Бугарске, је у 19. веку претежно био настањен Србима, као и читав појас дуж југословенско-бугарске границе. Данас тамо Срба нема.

Тамишки Банат је претежно био настањен Србима. Данас у том пределу Румуније једва да има 50 до 60.000 Срба.

„Сви релевантни научни подаци и сва сазнања указују опет да су данашњи Мађари углавном словачког и српског порекла“, а данас у Мађарској једва да има десет хиљада Срба.

У „Српској вароши“ у Братислави Срби су имали свој лицеј са шест разреда. Данас тамо Срба има неколико хиљада.

Срба је у 18. веку било колико и Енглеза. Ослобађајући своју земљу до данас су сведени на петнаест милиона са онима у расејању. Данас их сатиру и они са којима су се до јуче, а ми верујемо и данас, борили за исте идеале.

Време је да се озбиљно запитамо шта нам ваља предузети да у најскоријој будућности физички не будемо уништени. Време је да се запитамо да ли ћемо и даље моћи без свог званичног националног програма, кога немамо већ превише дуго. Хоћемо ли и даље да странчаримо и да сваки од нас у себи гледа потенцијалног страначког лидера, или да чврсто уједињени прионемо сви на посао, не бисмо ли млађима створили макар основ да крену напред. У несрећи смо учествовали сви: неки чињењем онога што није требало, нити смело, а неки нечињењем онога што је требало и морало. Данас нам остаје да констатујемо да смо проћердали све оно што су наши преци кроз осам ратова стварали уз огромне жртве. Створимо свој национални програм, сложимо се и кренимо са њим, никако не губећи из вида да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА!

 

МИНИСТАРСКИ САВЕТ 1941. ГОДИНЕ

Драгиша Цветковић, председник, Владко Мачек, потпредседник, Александар Цинцар Марковић, министар спољних послова, Станоје Михалджић, министар унутрашњих послова, Петар Пешић, генерал, министар војске, Часлав Никитовић, министар пољопривреде, Михајло Константиновић, министар правде, Иван Андрес, министар индустрије и трговине, Џафер Куленовић, министар шумарства и рударства, Јосип Торбар, министар поште и телеграфа, Никола Бешлић, министар саобраћаја, Јурај Шутеј, министар финансија, Михо Крек, министар просвете, Милан Протић, министар за исхрану и обнову земље, Драгомир Иконић, министар за социјалну политику, Фран Куловец, министар без портфеља.

26. VII 1939-27. III 1941.