Светиње Браничева, 10. 11. 2015, Откривање споменика на Врањевцу у славу 23.560 Браничеваца страдалих у ратовима 1912-1918. године [из Архиве] Фото

Први помен страдалима 18. октобра 2008. године. Слева, стоје: Бернардо Вајнер, Пожаревац; Вукадин Јосић, Пожаревац; Бранислав Благојевић, Брадарац; Богољуб Трифуновић, Пожаревац; отац Симеон; о. Десимир; Горан Милановић, Пожаревац; Љубиша Радосављевић, Костолац; Живорад Стевић, Кула; клече: Новица Андрејић, Пожаревац; Богољуб Ивковић, Калиште; Живислав Антонијевић, Пожаревац; пок. Никола Благојевић, Брадарац и Сретко Тубић, Пожаревац Фото: Светиње Браничева

Споменик на Врањевцу, подигнут у славу 23.560 Браничеваца страдалих у ратовима 1912-1918. године, открио је председник Србије Томислав Николић 18. октобра 2015. Тога дана навршило се тачно сто година од од Врањевачке битке, једног од десет крвавих бојева с Немцима на браничевским просторима, о којим историја још увек ћути.

Врањевац – Једна од тешких битака у Браничеву 1915.

Споменик се подиже на месту једне од десетак тешких битака вођених од 6. до 27. октобра 1915. године на браничевским просторима. Место нисмо ми изабрали. Одредили су га догађаји из јесени 1915. године који су још онда, костима српских војника изгинулим на овом месту, начинили темељ овога споменика. Ми смо само дошли да подигнемо увис ка небу и Богу споменик и учинимо га видљивим не само за телесни већ и за духовни вид. Да свако ко погледа овај крст одмах схвати његову поруку: овде се гинуло за крст часни и слободу златну.

Врањевачка битка догодила се у ноћи између 18. и 19. октобра када су Немци заобишли српске јединице на Врањевцу и по густом мраку и киши напали с леђа, одакле их наше јединице нису очекивале.

Било је немогуће било какво руковођење битком. Борба се водила углавном бајонетима. Наша војска успела је да се извуче, да се прибере и крене у организовани напад. Ослободила је топовску батерију, али морала је да се повуче пред навалом знатно бројнијих Немаца. Војници су успели да поваде затвараче топова и понесу их собом. (Остали су само ровови те батерије, крај којих се данас подиже споменик).

У тојој борби погинули су: Боривоје М. Димитријевић, резервни пешадијски потпоручник на служби у 9. пешадијском пуку, родом из Раброва; Живан Ј. Бојкић из Божевца, редов-болничар у 9. пешаријском пуку, првог позива, који је погинуо приликом изношења рањеног официра, када их је обојицу разнела граната (остали су на положају несахрањени због повлачења); Огњан Ж. Живановић из Божевца, редов; Милутин Д. Кара-Лазић из Пожаревца, резервни пешадијски потпоручник, на служби у 18. пешадијском пуку; Ђорђе Јосић из Дрмна, редов 8. пешадијског пука; Владимир Марковић из Макаца, редов 18. пешадијског пука; Душан Р. Радојковић из Кучева, редов 9. пешадијског пука и многи други. Ту и на блиским просторима погинуло је више десетина војника.

Само из 9. пука, на просторима Браничева погинуло укупно 311 војника и официра а 650 их је нестало. Овде су се борили и гинули и делови 8, 18, 12. и 4. прекобројног пука, па су губици били знатно већи. Немци су оставили два повелика војничка гробља и то у Обршини код Божевца и код Рашанца. Било је и неколико мањих. Битке за Браничево трајале су 20 дана без престанка и одмора. Цео браничевски простор био је велико бојно поље. Може се рећи да се овде бранила Србија у јесен 1915. године.

Браничевци су учествовали у свим биткама од Кумановске и Брегалничке до Мачковог камена, Цера, Колубаре и Солунског фронта. Страдали су и у многим логорима, из којих се више од половине није вратило. Свима њима подиже се овај споменик. А градили су га, и завршиће га њихови потомци, они који су сачували сећање на своје јуначке дедове и цене њихове велике жртве.

Оне који нису имали времена да о томе размишљају или нису били обавештени, па и оне који су потпуно игнорисали овај подухват, молимо да ипак размисле траба ли бацити у заборав претке који би сваком народу служили за понос.

Ровови српске артиљерије на Врањевцу, остаци из 1915. годне Фото: Светиње Браничева

Војска којој се дивио цео слободољубиви свет

Каква је та српска војска била – родољубива, храбра, поносна, пожртвована – говори хиљаде докумената. Кад је после Колубарске битке, у којој је она однела бриљантну победу над Аустро- угарском и избацила је из Србије, главном команданту те зликовачке силе Оскару Поћореку, понемченом Словенцу, предложено да се убије, oн је кратко одговорио: „Хоћу, али под једним условом – када неки други генерал победи српску војску“. Велики српски непријатељ тада признао је да је српска војска била боља. А главни командант немачке војске Аугуст фон Макензен подигао је споменик Српској војсци после тешке и крваве битке за Београд 1915. године.

Наши тадашњи пријатељи нису крили усхићење пред подвизима Српске војске. Роберт Лесинг, амерички министар спољних послова рекао је: „Кад се буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео нечувене муке…“. Енглески лист Обсервер писао је: „Ниједан народ у историји света није дао за слободу и јединство јуначнијих, светлијих жртава од српског народа“. Генерал Бартоти, командант италијанског експедиционог корпуса у Албанији 1916: „Никада у историји људско око није видело стравичнији и потреснији призор од масовног умирања српске деце и младића у баруштинама око албанског града Фијерија, јануара 1916. године“. Маршал француске војске Жозеф Жофр, врховни командант снага Антанте, 1916: „Повлачење наших савезника Срба, у околностима под којим је извршено, превазилази по страхотама све што је у истирији до сада као најтрагичније забележено“.

Храбрим Браничевцима – борцима те војске ондашње Србије, која је 1912. потукла до ногу Турке на Куманову и заувек их истерала са јужних српских простора, укључујући Косово и Метохију; која је 1913. победила Бугаре на Брегалници, после њиховог изненадног напада; која је 1914, потукла Аустроугаре на Церу и Колубари и најурила их из своје земље, па онда све њих и Немце заједно, 1918. године изгнала снагом олује – Браничево подиже достојан споменик. Сматрали смо да то заслужују браниоци Српске отаџбине.

* * *

Да приђемо још ближе догађајима и поменемо само неке од њих, насумице одабраних.

Душан Јевремовић (1887) из Дубоке код Кучева, редов митраљеског одељења, 4. батаљон, 9. пешад. пук Дунавске дивизије, погинуо 9. 9. 1916. на положају код Кајмакчалана. Почива у костурници на Зејтинлику, парцела 16, бр. гроба 836. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига друга).

Драгомир Косте Величковић (1894) из Голупца, редов, тек свршени ђак јагодинске Учитељске школе, постао је војник у јесен 1915. и са делом наше војске, на коју су кидисали Бугари као немачки савезници у намери да јој пресеку одступницу, прешао тежак пут до Солуна. Тамо се разболео од тифуса и крајем 1916. умро. Остало је записано да је био изузетан певач. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига друга).

Селимир Ђорђевић (1886), из Пожаревца, окружни лекар и управник окружне болнице у Ваљеву, на којој је дужности умро од пегавог тифуса 6. фебруара 1915. лечећи тифусаре. Сахрањен је на гробљу Баир више Ваљева, до брата Драгутина, мајора српске војске који је погинуо на Дрини октобра 1914. Одликован је ореденом Св. Саве трећег степена, Таковским крстом четвртог степена и медаљом Црвеног крста. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига прва).

Анта Миладиновић (1884) из Лазнице, редов, прво телеграфско одељење, умро од грипа у српској болници у Солуну. Опевао га свештеник из Трстеника Радосав С. Лазаревић. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику, парцела 3, гроб 996. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига трећа).

Матеја Митић (1875), редов, 3. чета, 1. батаљон, 8 пешад пук другог позива, Дунавске дивизије, рањен и заробљен на Мачковом камену 1914. Спроведен је у заробљенички логор Маутхаузен, где је умро 23. јаунара 1915. Сахрањен је на логорском гробљу, ред 37, гроб 651. Остала жена са петоро деце: три кћери од 12, 14 и 16 и два сина од 9 и 19 година. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига прва)

Милан Угрина Андрејић (1900) из Курјача, малолетник, интерниран од Бугара 1916. и одведен у Велес на рад. Побегао од непријатеља исте године, дошао до Алексинца и ту умро од изнемоглости. Сахрањен је на гробљу у Алексинцу. (Касније је отац Угрин тражио од Министарства здравља да сахрани сина у курјачком гробљу (2. 9. 1919), што му је дозвољено. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига друга).

Радомир Арсенија Унгурјановић из Дубоке, редов, 2. чета, 1. батаљон, 9. пештад пук, погинуо код села Рашанац, (у борби са Немцима) недалеко од Петровца на Млави, 20. 10. 1915. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига друга).

Боривоје М. Димитријевић из Раброва, резер. пешад. подпоручник на служби у 9. пешад. пуку другог позива, погинуо на положају Врањевац, повише манастира Брадача у борби са Немцима 19.10.1915. (Србски ратни поменик – Браничево 1912-1918 – књига друга).

* * *

Ради што бољег расветљавања догађања на Врањевцу у ноћи између 18. и 19. октобра 1915. године објављујемо верни препис операцијског дневника 9. пешадијског пука првог позива на дан 18. октобра 1915. године (Извор: Војни Архив Београд, Ратна Архива Главног Ђенералштаба):

9. пешадијски пук I позива
5/18. октобар 1915

Облачно и тихо

Виногради – Долови – Главица

53 официра
203 подофицира
3917 редова
505 коња
17 магараца
70 кола

Пук преноћио на Кулском брду које је и посео. Везе ни десно ни лево нема. Ноћ проведена на миру. У 8,30 час. јутра непријатељ отпочиње снажан напад тукући положај Кулско брдо и пук свом својом артиљеријом коју је на том делу а према нашој дивизији имао. Кад је непријатељска пешадија дошла до 500 мет. у духу наређења команданта Дунав. дивиз. ОБр. 5877 наредио сам повлачење пука. За време повлачења све до с. Куле пук је тучен врло јаком артиљ. ватром.

Од Куле пук је преко с. Црљенца отишао на положај Шумер где је као дивиз. резерва био 4 батаљон са једном батеријом по дивизиском наређењу остављен на положај Главица. Пук са Шумера преко Бегановца одржава везу са 18. пуком.

Чим је пао мрак примећено је да на положају Врањевцу који је држао 18. пук избијају непријатељске ракетле. Известио сам о овоме дивизију но и она о овоме необавештена – телефонска веза са 18. пуком прекинута. Командант дивизије наређује да пошаљем тамо један батаљон. – упућен је 3-ћи. – у овом времену од команданта 3 батаљ. сазнајем да је непријатељ на северном делу Врањевца, – извештавам дивизију и командант наређује да ја лично са још једним батаљоном одем и помогнем 18. пуку да се непријатељ са Врањевца протера. Како је непријатељ могао да избије на положај Врањевац кад је овај био утврђен и добро поседнут 18. пуком и довољним бројем артилериског оруђа – неразумем- ?

Ноћни напад одпочео је око 9 часова увече; батаљони овога пука у нападу су се добро држали. 1. батаљон успео је да непријатеља из рова истера и у ове ускочи отевши и 2 митраљеза; но крилни батаљони 18. и 12. пука чим је непријатељ отворио ватру застали су па и одмах повукли што је причинило да се и 1. батаљ. из већ заузетих ровова повуче успевши само један митраљез са собом да понесе. Цео положај Врањевац те ноћи је изгубљен и батаљони овог пука пред зору враћени су на свој положај Шумер. Ноћним нападом управљао је командант 18. пука.

Губитци:

Рањени: поручник Живојин Мојсиловић и потпоручник Богомир Богићевић; 4 подофицира и 54 редова.
Погинули: 1 подофицир и 17 редова.
Нестало: 3 обвезника.
Морално и здравствено стање врло добро. Исхрана редовна.
Командант, Пуковник.