Вечерње новости, 3. 7. 2023, Древне светиње претворене у таоце: Летопис страдања Пећке патријаршије – из Дневника академика Д. Медаковића

ГОДИНАМА је албански живаљ учвршћиван у уверењу да је он једини господар на Косову. Ћутало се када је са Косова кренуо ланац бегунаца, када су Срби прогонима терани из завичаја. Ћутало се да се једна покрајина припрема за отцепљење

 

23. фебруар 1981.

КАО ЧЛАН Програмског савета Републичког завода за заштиту споменика културе, где ме је делегирала САНУ, присуствовао сам првој седници овог тела. Поново сам покренуо питање обнове фрушкогорских манастира, јер већ годинама Покрајина не прихвата партиципацију уже Србије која је одобрила средства за обнову манастира Ремете. Све стоји, а давно одвојен новац свакодневно губи вредност. Покренуо сам и проблем изградње ауто-пута, чија траса треба да прође крај манастира Милешеве. Упозорио сам на ужас да овај светски споменик претворимо y бензинску пумпу. Поменуо сам и питање пропадања Мирослављевог јеванђеља, процес који технолог инж. Вера Вуловић није зауставила.

Тражио сам извештај, јер је јавна тајна да њене изјаве не одговарају стварном стању.

Међу новим члановима Савета има људи који познају прилике y нашој служби заштите.

Допао ми се и наш новоизабрани председник Милутин Цветковић, члан Извршног већа Србије. Одговарајући на питање о фрушкогорским манастирима, где је главни проблем неспоразум између Републике и покрајине, навео је да се исто питање односи и на Косово.

Описао је свој недавни пут по овој покрајини, а стање које доле влада илустровао је анегдотом са чуварем на Газиместану. Објашњавајући распоред војски на Косову, он је српску војску називао „ваша војска“, док је за Муратове чете говорио „наша војска“. „Такав човек не може y Југославији бити чувар и тумач споменика културе“, закључио је.

ИАКО ЈЕ ТО ТАЧНО, жеља нашег председника остаће неиспуњена. Она y малом детаљу оцртава стање ствари, и ако је ова анегдота наивна ако се упореди са другим истинама са овог подручја, са којег Срби беже, а нико и не помишља да тај процес заустави. Десиће се оно исто што и y суседним социјалистичким земљама где Срби ишчезавају, y Мађарској и Румунији. Њихово изумирање донеће преживелима неке мањинске повластице, а последњи, сада већ декоративни Срби, добиће све оно што је мањинама требало много раније, како би се зауставио процес асимилације. Последњи од свога рода имају шансу да умру као национално свесна бића.

Све је то тужно, а најгоре је што је y односу на тај проблем завладала општа равнодушност, иако се и y новинама јавно пише чак и о асимилацији Срба y Хрватској.

 

* * * * * * * * * *

 

УНИШТЕНА АРХИВА СРПСКИХ ПАТРИЈАРХА

 

16. март 1981.

СТРАШНА ВЕСТ: пожар y Пећкој патријаршији, свега неколико дана после студентских демонстрација y Приштини. Изгорео је конак, калуђерице су успеле да спасу ризницу.

Пропала је драгоцена новија архива српских патријарха. Извршно веће Косова дало је једнократну помоћ од 30.000.000 старих динара, сувише мало да се било шта поправи.

Одмах сам телефонирао y Републички завод. Тражио сам директора или помоћника, секретар рече да су на путу. Рекао сам да сам запрепашћен што нису похитали y Пећ макар као туристи, да бар мало покажу да придају важност овом догађају. Мирно је одговорио:

„И ми смо запрепашћени.“ Затражио сам да директору пренесе мој захтев за сазивање ванредне седнице Савета, обећао је да хоће. У међувремену, ништа није урађено. Одлучио сам да ту ствар не испуштам из руку.

 

23. март 1981.

ТЕЛЕФОНСКИ разговор са Јованом Секулићем (директор Републичког завода за заштиту споменика културе). Изговорио сам му многе непријатне ствари, захтевајући да одмах, без оклевања, сазове ванредну седницу Савета. Рекао сам да ћу захтевати да се преиспита стање свих ризница, архива и музеја y Србији, најбоље је да се почне са Патријаршијом.

Захтеваћу да се испита одговорност зашто Народна библиотека до данас није фотографисала све рукописе y Пећи и Дечанима, зашто ризнице нису уређене и осигуране од пожара, зашто ни хидранти нису постављени? Био је збуњен, неубедљиво је обећао да ће сазвати седницу. Очигледно, свестан је своје и опште немоћи да це било шта озбиљније предузме. Најдрагоценији српски културни фонд препуштен је крајњој небризи и случају.

Ако преживи, то је заиста чудо! Као да су нам свима вране попиле мозак! Борим се против те уклете стихије.

 

3. април 1981.

ШТА СЕ СВЕ догодило од 23. марта до данас!? У којој се мери ситуација погоршала!? Шта сам све покушао да изборим – седницу Савета, коју сам захтевао од његовог председника, кога сам посетио 1. априла, y згради Извршног већа. Однео сам му копије аката које је још 1974. писао Димитрије Богдановић, упозоравајући на тешко стање y којем се налазе наши рукописи, захтевајући да се убрза рад на снимању. Узалуд! Узалуд је била и препорука коју је y име Извршног већа потписао Иван Стамболић, y којој се тражи од Народне библиотеке то исто. Све је то одложено, умртвљено, иако је свима јасно да време ради против нас.

Реч је о дугој погрешној политици, којом је албански живаљ учвршћиван y уверењу да је он једини господар на Косову. Ћутало се када је са Косова кренуо ланац бегунаца, када су Срби прогонима терани из завичаја. Нико није реаговао на застрашујући нагли пад броја српског становништва. Ћутало се и после откривања веза Маспока с албанским националистичким круговима. Све се то деценијама таложило и стварало антијугословенску атмосферу, садашњи догађаји само су логична последица свега онога што је много раније припремано. Страшне су последице толерисања да се једна покрајина припрема за отцепљење. Каква се то решења могу наћи сада, када су y том духу васпитане толике генерације?!

 

* * * * * * * * * *

 

ДРЕВНЕ СВЕТИЊЕ ПРЕТВОРЕНЕ У ТАОЦЕ НА КОСОВУ

 

9. април 1981.

ЈЕДВА ДОЂОСМО до ове седнице. Секулић каже да му је y Заједници за културу стављена примедба зашто је сазвана ванредна седница! До те мере су наши људи изгубљени и дезоријентисани! А до ње је дошло после упорног наваљивања, чак ургирања код Милутина Цветковића.

Тужна, претужна седница. Прво нам је прочитана као поверљива информација оно што је припремљено за Извршно веће Србије, што углавном сви знамо из новина. Никаква оцена онога што се збило, очигледан је страх да се не погреши ни y чему!

Тихомир Влашкалић је критиковао птампу која је писала о проблемима на Косову.

Говорио сам на овом скупу дуже, веома узбуђено. Рекао сам да више није битан узрок пожара, већ оно што нам ваља чинити, ефикасно и брзо. Овај пожар осветљава стање y којем се налазе наше ризнице, предрагоцени духовни инвентар. Не треба ићи y Пећ и Дечане па видети да се то налази y бедном стању. Усред Београда, y Патријаршији, на пример, исто је. Све су те драгоцености препуштене случају и свакога дана можемо очекивати трагедију. Потребно је суочавање с истином која је горка и тужна, јер сведочи о немоћи да ефикасно делујемо. Једном се мора признати пораз, а не и даље упорно заваравати и себе и јавност.

ПОСТАВИО САМ питање одговорности Народне библиотеке, која није извршила програм снимања наших рукописа, иако зато постоји препорука Извршног већа Србије. Мора се утврдити ко за то одуговлачење носи одговорност. Тражио сам да овај савет замоли Извршно веће да оно затражи извештај зашто није поступљено према препоруци. Споменуо сам и проблем фрушкогорских ризница, упозоривши на стање y Сремским Карловцима, где је y палати Патријаршије магационирана огромна количина архивалија y потпуно необезбеђеној згради.

Радомир Станић је говорио да је и сам доживео понижења када је ишао на Косово, да је Завод y Приштини увек налазио разлоге да избегне извршење договорених радова y Дечанима, на пример. Те препреке је још рељефније истакао директор Јован Секулић. „Чак и сада, након пожара y Пећи, директор Завода y Приштини одлаже сусрет, он ће оценити када је погодан тренутак да до њега дође“, рекао је Секулић.

Говорио сам опет, јер излагања Станића и Секулића сведоче да постоје политичке препреке које Завод не може да преброди. Предложио сам да се о њима обавести Извршно веће Србије, и оно умоли да помогне. Ако те проблеме не може да реши Извршно веће Србије, како се може очекивати да то успе стручна служба каква је Завод?