Вечерње новости, 5. 7. 2023, Кардељ подржаво идеју о чистом Косову: Како је створена атмосфера за ликвидацију Срба – из Дневника академика Д. Медаковића

АЛБАНСКО руководство из јужне покрајане, охрабрено од Титовог уставотворца и идеолога, убрзано је „бруталним екцесима“ приступило ширењу систематског страха код неалбанског света и развијању осећања да су грађани другог реда и непожељни

 

4. јул 1981.

КОМУНИСТ је, крајем јуна 1982. године, објавио делове стенограма са састанка Едварда Кардеља са политичким активом јужне српске покрајине и који је, поред осталог, рекао:

„… ви сами знате како су све традиције и традиционална схватања везана за Косово, и то не само у главама неког танког слоја него, рецимо, ту су одређене негативне традиције дубоко усађене у српском народу у Србији, чак више него код Срба на Косову… Кад се неко почне спуштати низ воду, тешко се може задржати.“)

НАПОКОН, БАРЕМ y изводима, објављују тај чувени разговор Кардеља са друговима на Косову. Овај је имао смелости да хладнокрвно нападне негативну традицију Срба везану за Косово и да на тај начин подстакне великоалбанске апетите за „коначно решење косовског питања“. Шта да се каже после овог иступања!?

Изјаве као што је ова Кардељева биле су довољне да код албанског народа, на челу са његовим политичарима, охрабре жеље да коначно створе етнички чисто Косово. Осећајући да опет, после дужег чекања, има ветар y крму, албански живаљ је сву своју пажњу усредсредио на тај дуго очекивани обрачун. Створена је необично повољна клима за легално спровођење геноцида, за тиху ликвидацију словенског живља.

Створен је програм за његово извршење, чија је основна стратегија заснована, с једне стране, на даљем јачању биолошке компоненте, а, с друге, на убрзаном ширењу страха код неалбанског света. Тај свет је морао најпре да изгуби поверење y сопствено тло, морао је да осети да га више нико не штити, да је изручен шиптарској самовољи и да више нема своје политичке представнике. Већина међу њима брзо је схватила да ће на положајима остати само ако ћути, ако без отпора даје алиби својим албанским друговима да мирно изгоне Србе са Косова. Пред очима целе земље истерује це наш живаљ са земље својих прадедова, а нико није кадар ни да упозори на тај злочин. Такав идеолошки програм пустио је корење на свим нивоима: y фабрикама, рудницима, на селу, y канцеларијама, y аутобусима, свуда и на сваком кораку Срби су „убеђивани“ да су на Косову непожељни и да ће, уколико буду остали, безнадежно постати грађани другог реда.

И ПОСЛЕДЊЕМ албанском сељаку постало је јасно да некажњено може да учествује y насиљу и стварању имовинске и личне несигурности. Брзо је продрло сазнање да је учествовање y стварању овакве климе „права патриотска дужност“, јер ће се само тако остварити етнички чисто Косово, предуслов за стварање велике Албаније.

Суочени смо са народом који се обрео y пуном замаху своје пробуђене националне свести, коме је визија велике Албаније помутила смисао за реалност. Кад то кажем, мислим на њихову нестрпљивост, на бруталне ексцесе који су морали да добију опште југословенски, па и светски публицитет.

Овом буном почела је бура која је пробудила другу страну. Уместо да ћуте и тихо раде оно што су одавно започели и тако успешно спроводили, албански политичари на Косову, сувише сигурни y постигнуто, претерали су, пукла је пушка и упозорила на проблем. А да су ћутали, ствари би највероватније текле онако како су они желели, једва да би постојала могућност да се ова добро вођена игра поквари. Све оно што се дешавало и што се данас дешава на Косову то само потврђује.

Спектакуларни пожар Пећке патријаршије је само сигнал да су ствари отишле предалеко. Иако је y почетку било покушаја да се то објасни дотрајалим инсталацијама, све оно што се касније дешавало посведочило је супротно, Патријаршија је планула као жртва намерно подметнутог пожара.

Намера је била да се ова светиња коначно уклони са лица земље, да се оствари оно што није успело балистима ни за време Другог светског рата, а ни Турцима, пре тога.

 

* * * * * * *

ИГУМАНИЈА ПАРАСКЕВА: БРАНИМО СЕ БОГОМ

Април 1982.

ИЗ ТВ ЕМИСИЈЕ о исељавању Срба са Косова, емитоване 14. априла 1982, на ТВ Београд, Дејан Медаковић у свом „Дневнику“, забележио је разговор са старешином мананстира Девич, игуманојим Параскевом (Симеуновић), која је у том светилишту боравила од 1947. до 1993. године.

Петар Савковић, новинар: – Да ли се много људи иселило?

Игуманија: – Видите, прво да пођемо од Пољанца Пољанце, било негде 48-49 домова, ниједне куће нема више; Краљица, 68 домова, ни једне куће нема; Љубовац и Дуговац, око 60 домова, ни једне куће нема; Преказе Горње и Доње, негде око 30 домова, ни једног нема; Томислав, било је 18 домова, ни једног нема; Клина, било је негде око 28 домова, ни једног нема; Ново Село, било 28 домова, ни једног нема; Лавуша, било 25 кућа, ни једне нема.

Све се одселило; Ново Село, било је 18 домова, ни једне куће нема; Олужа, било је 12 домова, ни једне куће нема; Трстеник, било је негде око 45 домова, ниједног више нема; па онда Чикатово, и ту је било негде око 60 кућа са Глоговцем 70, сада више ни једне нема; Броћна, било 28 домова, ни једне куће нема; Крш Брдо, било 18 домова, ни једне куће нема; Лудовић од 12 кућа, ни једна није остала. Сад, ово тамо, Бања, ја не знам тачно.

Новинар: – А куд су се одселили?

Игуманија: – Отишли су према Краљеву, Чачку, Смедереву, Крагујевцу, Смедеревској Паланци, Младеновцу, Аранђеловцу. Тамо су отишли.

Новинар: – Значи, Ви овде такорећи немате верника…

Игуманија: – Све, све је ово припадало манастиру, овде верника више нема. Једино у Србици има негде око 30 домова, домаћинстава. Иначе овде у овој околини нема.

Новинар: – Да ли вас људи овде поштују? Да ли сте на миру, или имате неприлика?

Игуманија: Па старији људи имају према нама поштовања. А ово млађе… Бога ми не може да се прође путем.

Новинар: – Чујте, у овом случају не мислимо да ли Вас они поштују као жену која је свој живот посветила Цркви, него једноставно да ли Вас поштују као човека?

Игуманија: – Како да кажем. То они знају.

Новинар: – Јесте ли имали неке незгоде?

Игуманија: – Не малих, него сам имала од 1947. године па до данас може бити хиљаде. И бивена и тучена, и сломљена ребра, и разбијена глава десет пута. Штета нам се чини. Ми загради, они одгради. Отерају стоку, они нас гоне. Сестри једној избили зуб. Свињу нам убили, једну, другу и трећу сада. Нико не одговара. Два мотора нам дигли. Обили кућу, узели. Живину нам покупили. У башти није с миром, у њиви није с миром. Шта друго могу да кажем?

Новинар: – А ко мислите да то чини?

Игуманија: – Чине комшије Албанци.

Новинар: – Јесте ли се жалили суду?

Игуманија: – Жалила сам се суду и СУП, и у Београд сам ишла у Извршно веће.

Новинар: – И?

Игуманија: – И ништа.

Новинар: – Ништа! И како издржавате?

Игуманија: – Како? То ми знамо како издржавамо. То ми знамо.

Новинар: – Сматрате да је тешко.

Игуманија: – Како да није тешко. Погледајте ту само. Ево цреп скинули са зида. Тамо су нам почупали 20 комада калема. Трешње су нам изломили. Дође на брдо, одозго гађа камењем, псује, гађа овце, гађа свиње, гађа нас. Не можемо да се крећемо. Милиција је долазила. Долази чешће. Али, шта то вреди. Ево скоро су са трактором преврнули трактор у манастирској шуми. Каже, није дошао у манастирску шуму, а посечено је на једном месту 30 комада, на другом месту 7 стабала. После и то дигли. Дошао, прокопао пут, извукао трактор, платио. Нико га не пита ни шта је ни ко је. Ту смо имали сува дрва (показује руком) овде иза зида, двоја кола, све су однели.

Новинар: – Значи, незаштићени сте?

Игуманија: – Па скоро незаштићени.

Новинар: – Чујте, а имате ли неки начин? Имате ли могућности да се браните?

Игуманија: – Па како да кажем? Бранимо се Богом.

А НА СВЕ ОВО, шта долази? Хитро ограђивање у медијима од игуманије. Нису, дакле, битне изречене истине, битно је ко их говори, коме се одузима право чак и да их саопшти. Живи сведок мучења, та дивна мајка Параскева са шаком својих монахиња, мученички истрајава и пркоси зулуму. Најтежи ударац доживеће управо од српске руке, од оних због којих храбро сведочи. Српски измећари имаће дрскости да ову јединствену жену јавно одбаце као сведока, кукавички ће се „оградити“ од њених изјава, покушавајући да се тако додворе моћнијима од себе.

* * * * * * *

ЗАГРЕБАЧКИ ПОСЛУШНИ ГОНИЧИ НЕМОЋНИХ

1. јун 1982.

КАДА СЕ У гласилу СПЦ „Првославље“, 15. маја 1982. појавио „Апел за заштиту Српског живља и њихових светиња на КиМ“, реаговали су загребачки новинари Ненад Иванковић, дневни лист „Вјесник“, и Зорајда Руњић, недељник „Данас“. У својим текстовима стали су отворено на страну албанских сепаратиста и ускратили Цркви право да буде забринута над судбином свог народа.

Дејан Медаковић у „Дневнику“ бележи:

НАСТАЉА се хорско иступање. Већ се оглашава и напредни „Данас“, који уређује Јожа Влаховић, дугогодишњи београдски, а сада загребачки новинар, чији се одлазак из наше средине завршава y водама „Маспока“. Амнестиран, овај политички и новинарски жонглер добио је спасоносни задатак да организује неку врсту загребачког „НИН-а“, часописа са моћним залеђем.